Od svih književnih kritičara Borislav Radović je označen kao pesnik kulture, onaj koji je ne samo živeći život i gledajući svet pevao o životu i svetu nego je bio zagledan u knjige, pa je iskustva knjiga dodao svom poimanju i pevanju kao važan segment ukupnog čovekovog bivstvovanja i tumaranja po istoriji, imperijama, dokumentima, arheologiji i svim naslagama civilizacije.
On ne opisuje samo ono što vidi nego uglavnom usmerava pažnju na sutrašnji dan, analizirajući trajanje pojmova i pojavu privida u kulturi.
I dok se igra u slobodnom ili vezanom stihu, Radović aktuelizuje mitološke obrasce i uvodi drevne činjenice u savremenenost pokazujući da je vrhunska pesnička praksa uvek bila i biće ujedinitelj mnogih značenja u višedimenzionalni subjekt koji biva proizvod nove literature. Iskustvo lično, iskustvo tuđe kao i iskustvo kolektivno jednako su zastupljeni kao činioci Radovićevih pesama i uvek vode ka istom ishodu – ushićenju koje nam Radović nudi.
Pesnik kao da nam pokazuje puteve koji su združeni u njemu proizveli impresiju.
Čuvene su među pesnicima „Pev iz Kalevale“, „Ernestine Hoff“, „Trešnja“, „Mleko i med“, „Headline news“… Treba se tim pesmama iznova vraćati.
Radović je bio toliko strog kao pesnik da je na kraju suzio celokupnu poeziju na izbor od četrdeset pesama, a ovaj izbor je put prema tom konačnom izboru. Čitamo pesnika koji je bio odgovoran prema stihovima na taj način što ih nije tako često ni pisao ni objavljivao. Ostavio je nezaobilazno delo u istoriji književnosti, a kao prevodilac i urednik ima takođe nezaobilazno mesto u istoriji kulture.
Enes Halilović
