Postojao je pisac koji je pisao o životu, a smrt bi pomenuo samo onda kad ne može da je izbegne. To je Đovani Bokačo čije su priče vekovima nezaobilazna činjeica evropske i svestke književnosti. Ova knjiga nije plod raspojasanog autora koji slavi razbludnost nego pažljivog pisca koji nudi tananu analizu odnosa među ljudima; pisac je onaj koji je mnogo slušao i pamtio, a mašta je ukrasila ono što je život pripovedao. Majstorstvo pripovedača jeste da ne optereti priču tumačenjem niti da je preoptereti nepotrebnim činjenicama.
Ova knjiga je jedan od najvernijih izvora o realnom životu na Apeninima u XIV veku. Pisac je ponekad pouzdaniji izvor od istoričara, a u Bokačovom slučaju to je očigledno. Knjiga je zamišljena kao višeglasje ispričano u doba kuge. Godine 1348. Evropu je pogodila Crna smrt, epidemija kuge koja je usmrtila milione ljudi. U Firenci je umrlo između trećine i polovine stanovništva. Bokačo je bio svedok tih događaja i opisao ih je na početku Dekamerona. Radnja počinje tako što sedam devojaka i tri mladića beže iz Firence da bi izbegli kugu, sklanjaju se u vilu na selu i da bi lakše podneli strah i izolaciju, odlučuju da svakog dana pričaju priče. Za deset dana ispričali su stotinu priča…
Bokačo opisuje ljude kakvi jesu, sa vrlinama i manama. Novele govore o ljubavi, prijateljstvu, mudrosti, snalažljivosti, pohlepi, prevari, sreći i sudbini. Likovi nisu dati kao usiljeni karakteri nego ih je pisac prikazao prirodnima. Pisac ismeva pohlepu, licemerje i zloupotrebu položaja, bez obzira na to da li dolaze od plemstva, trgovaca ili sveštenstva. U središtu dela je čovek koji odlučuje o životu i luta kroz vreme. Humor je čar i privilegija velikih pisaca kakav je i Bokačo.
Pred nama je jedno od najvažnijih dela svetske književnosti. Nije dovoljno sresti se sa ovom knjigom samo u školi; Dekameronu se treba vraćati.
Dekameron je bio toliko uticajan da je inspirisao Vilijama Šekspira i Džefrija Čosera.
Enes Halilović
