Ime i prezime: Dalibor Popović Pop
Mesto rođenja: Februar 1979, Niš.
Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Obrađujući zemlju. Ničeg većeg ni značajnijeg čovek ne može da se prihvati, nego da se vrati svojoj majci. Ali hajde, možda i da se zaglavi u vinskom podrumu ili u kakvoj biblioteci među starim knjigama. Posle sedam dana verovatno bi se svako zapitao čemu je uopšte telefon do tada i služio.
Koju osobu najviše cenite: Oca. Ima ljudi od kojih nasledite prezime, a ima i onih od kojih nasledite meru.
Grad u koji želite ponovo otići: Svaki grad u kome sam imao dobar razgovor. Gradovi su ponekad samo adrese, a razgovori su mesta na koja se čovek vraća. Zbog prostranih vinograda, kao i pojedinih razgovora koje sam vodio okružen njima, uvek bih se vraćao u moj Vršac.
Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Hleb. Bez pšeničnog hleba, onog prostog, belog, najobičnijeg, šta god da jedem, to nije to. Uz hleb sve dobija puni smisao i pravi ukus.
Kome najviše verujete: Ljudima koji su mi pokazali da mogu da im verujem. Poverenje mi je više stvar trajanja, nego izjave.
Gde se najbolje odmorite: Na planini, u hrastovoj šumi ili pored velike vode bez obaveze da bilo kome objašnjavam gde sam.
Najbolji dan u životu: Onaj koji još nisam proživeo. Sve drugo bi bilo prilično konačno.
Poslednja laž na koju ste naseli: Ona da je dovoljna samo jedna čaša vina. Do druge već čovek počne da veruje i sebi.
Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Dovoljno aktivan da me primete, ali ne toliko da zaboravim da postoji život van njih. Društvene mreže su mi sredstvo, ne životni prostor.
Najlepši poklon koji ste dobili: Knjigu koju mi je neko poklonio sa posvetom koju i danas pamtim. Knjiga bez posvete je predmet, a sa pravom posvetom postaje svedočanstvo. Ova iz prve rečenice svedoči o trajanju.
Omiljena životinja: Pas. Ima tu osobinu da čoveka ne pita šta je postigao pre nego što mu se
obraduje.
Omiljeni muzičar ili bend: Kad izuzmem Pink Flojd, Hendriksa i Dorse, onda je to muzički sastav EYOT. Pre svega jer sam uz njih imao čast da godinama gledam kako muzika koja nastaje u Nišu može da pređe mnogo veće granice od onih koje joj postavljaju.
Omiljeni pisac: Vladika Petar II Petrović Njegoš. Posle njega čovek mora dobro da promisli pre
nego što kaže da je nešto veliko.
Poslednja knjiga koju ste pročitali: Odštampane, završene knjige uglavnom čitam samo oko Božića, ali sam nedavno pročitao najnoviji roman Saše Buđevca „Posle đavo jaše sam”. Tokom godine preda mnom su, ipak, pre svega rukopisi. Trenutno čitam nekoliko njih, pripremajući sabrana dela jednog značajnog pisca koji odavno nije sa nama.
Omiljeni filmski lik: Ne znam koliko je filmski, ali recimo da je fiktivan kao oni iz filmova – Don Kihot. Čovek može da bude u zabludi, ali je zanimljivije imati svoje vetrenjače, nego tuđe mišljenje.
Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Pamtim reprezentativne utakmice i trenutke kad sport na kratko prestane da bude industrija i postane zajedničko sećanje.
Tim za koji navijate: Za srpsku reprezentaciju, kad me sport zainteresuje. O klupskom sportu mislim uglavnom sve najgore.
Omiljena narodna izreka: „Um pobeđuje silu, kažnjava pohlepu i nagrađuje dobrotu.” Nije naša, tibetanska je narodna izreka, ali je jedna od onih koje sam poneo još iz detinjstva.
Koje pitanje najviše mrzite: „A šta ste zapravo hteli da kažete?” Naročito kad sam već rekao ono što sam hteo.
Vaša najveća nada: Da čovek ne izgubi sebe pokušavajući da stigne vreme u kojem živi.
