Čitati Dnevnik 1994 – 1998. Živojina Pavlovića

Izgovaram sada njegovo ime, onako kako su ga prozivali u školi: Pavlović Živojin. Zbilja, gde je bila mašta tog dečačića koji se rodio uoči rata, koji je saznao ukus rata i čuo pesmu obnove. On koji je znao kako pevaju radničke brigade, kako se udvaraju radnici devojkama, gde ašov i kramp riju kroz zemlju da bi nastala neka nova zemlja, napojena umetnošću. Čitao je, slikao je, snimao je Pavlović Živojin da bi jednog dana postao Živojin Pavlović. Zamišljam ga pred belinom platna, u hladnom bioskopu, u hladnoj biblioteci; zamišljam ga kako gleda vozove i sluša njihovo kloparanje i trči za vozovima. Njegova umetnost je kao crni kajmak sa gorkog mleka detinjstva.

Živojin Pavlović u filmu nije došao na crnom talasu nego je bio jedan od onih koji je načinio crni talas i poslao ga ljudima u oči i u grudi… Crni talas – ta mogućnost da se sagleda svet izvan zvanične slike. Iako su neki od njegovih filmova bili zabranjeni, Živojin Pavlović nije negirao mogućnost da ih snimi. Proizvoditi umetnost kao svedočanstvo – i to je bila uloga njegove umetnosti, ali talenat je od‌jeknuo širom sveta: petnaest je međunarodnih nagrada ukrasilo ime reditelja, a među njima i „Zlatni lav“ u Veneciji i „Srebrni medved“ u Berlinu. Kao pisac, takođe je bio priznat i prepoznat, omiljen kod čitalaca, cenjen od urednika i književnih kritičara. Beše pripovedač koji priča u slikama, pokazuje slivnike društva, deponiju zvaničnog i poetiku nezvaničnog. Sam je pisao o odvratnosti, a tražio lepotu. Zabranjivan, a tražio slobodu izraza. Slavljen kao umetnik, ali naravno, usamljen. On je zapisao 2. avgusta 1996. ove reči: „Svet je gnusan. Sloboda je u mašti.“

U tom svetu umetnik ne sme biti lakoveran. Živojin Pavlović je zato tvrdio da česta upotreba reči nesumnjivo govori da je sve sumnjivo. Priča je bila njegovo utočište, utočište od mnogih parola koje su jurile i onda kao i danas. Živojin Pavlović kao da je pričanje zasnovao na Sartrovoj misli: „U dobrom se romanu stil briše pričom.“

Filmovi i knjige Živojina Pavlovića postali su deo evropske kulture. Ljudi, kiše, kafane, jurnjave i bekstva, veliki udes takozvanog malog čoveka – sve je tu da bi pokazalo život onima koji žive. Autentičnost sopstvene reči vredi neuporedivo više od svih fosilizirajućih kategorija koje će smeniti već sledeći trenutak vremena, jer će i život u narednom času biti drukčiji nego danas. To je zapisao umetnik Živojin Pavlović koji je gledao prolaznost života. Sada kao posebnu vrednost preporučujem njegov „Dnevnik“ koji će savremenim čitaocima pokazati segmente jedne epohe, ali i ogromnu radoznalost jednog duha. Pisao je dnevnik imajući više poverenja u instinkt umetnika nego u dužnost istoričara. Čitajte ovu knjigu koja će otvoriti mnoga vrata u vama.

Enes Halilović