“Reka je u nama a more sve oko nas”…
(Đanfranko Kaligarič, “Poslednje leto u gradu”)
Uredno najavljena, pojavila se negde oko podneva na mom radnom mestu, tog prvog septembarskog petka već posustalog leta. Vitka, otmena, plemenitim izgledom nepretenciozna krasotica. Odmerena, crnokosa princeza u snežno belim lakim pantalonama. Asocijacija na brušeni dijamant. Ne samo po govoru, tonu i gospodskom tenu i držanju, očekivano uvideh da je, kako se nekad često konstatovalo, potekla iz poštene kuće vrlih građanskih intelektualaca. Prravilnih crta čistog, vilinskog lica, milog blagog osmeha u kojem se, nazreh, krila i diskretna čarolija osvajajuće ženstvenosti. Krupnih pametnih zagasitih očiju, koktelu radoznalosti i besprekorno vaspitane uzdržanosti. Neposredna, šarmantna. Pa je izgledalo, već posle petnaestak minuta našeg dijaloga, da se suptilno poznajemo više i slojevitije nego što bi se unapred i dalo naslutiti.
Po godinama, bezmalo unuka bi mogla da mi bude. A bila je ćerka – ne moja, ne naša, već nečija druga, nemaštovito kazano, “tuđa”. Ono što od mene njena dostojanstvena, ponosna i stroga majka nikada, ni po koju cenu za sebe lično ne bi tražila – ni dok smo onomad, pre skoro četiri decenije bili u jednom periodu emotivni duet, ni posle, pa ni danas – zamolila je, u onom svom, meni dobro poznatom svedenom stilu, sada za svoju jedinicu: da joj pomognem da nađe posao u struci, što je već više meseci bezuspešno pokušavala. Zbog njih obe, kao i iz poštovanja prema devojčinom rano preminulom ocu, učinih bez odlaganja sve što je u mojoj moći da joj se nađem u nevolji. I taj trud beše plodonosan. Pa bi se ovaj, po mnogo čemu običan, sažeti zapis o jednoj prijateljskoj usluzi mogao time i da završi. Ali neće, ne može, ne dam mu grčevito. Nipošto.
Pojavljivanje te “vazdušaste” veličanstvene gospođice u mom vidokrugu odronilo je u meni brdo postarijih neizbrisivih sećanja. I nezanemarljiva zrnca bockasto čežnjive nostalgije. S nekim od tih minulih događaja već uveliko požutelih korica, od slikovitih doživljaja koje sam imao sa njenom majkom prošlo je doista mnogo, za oboje”vetrovitog” vremena fizičke razdvojenosti. Na moje iznenađenje, ispostavilo se da je sa pojedinima od njih, sa uspomenama na te nezaboravne mesece zanimljivih plima i oseka, dotična božanstvena devojka već bila, delimično i posredno, naknadno upoznata. I da je u moj kabinet ušla već unekoliko “pripremljena”, osetno pozitivne energije, s nadom. Bez zebnje, lišena treme i senki prošlosti koja (i) nije bila njena. Niičega tajnog, još manje ružnog ne beše u pomenutoj, zauvek okončanoj storiji. Naprotiv. No, ne bih o tome, negde je to čak i ostalo, tobože sporadično, “meko” zabeleženo: u nekoliko romantičnih pripovesti i u malom svežnju objavljenih sanjalačkih stihova. Da li je ćerka imala prilike da se sa njima upozna? S druge strane, neverovatno brzo se rodilo čvrsto poverenje između tog naizgled krhkog ženskog bića i mene, čoveka na zalasku profesionalne karijere, u poznoj jeseni života. Jedno neobično prijateljstvo u povoju, nezavisno, bar ne direktno, od ličnosti i uticaja majke. Koju sam, inače, proteklih brojnih godina, u međuvremenu slučajno jedva dva-tri puta tek u prolazu sreo, samo u par navrata i telefonski čuo.
Njena ćerka me je – slično kao u romanu “Život te, ponekad, zadesi”, Lorenca Maronea – osvežila stavovima svojstvenim bistrim generacijama u usponu. Ujedno, privremeno bi odagnala maglu koja je u mom srcu i umu od skora ubrzano postajala sve gušća. Stekao sam motiv, privilegiju da “sa strane” prožet radošću (i brigom!) pratim jedan tek nedaleko odmakli životni put, na izvoru napupele mladalačke zrelosti. Ne da ga usmeravam i možda korigujem, premda sam za savete i iznošenje sopstvenog mišljenja – ali isključivo kada me je ona na to podstiče! – bio i ostao vazda spreman, otvoren. Sa utiskom da time pomažem i njoj, pa i sebi. Koračajući ostatkom moje preostale trnovite sudbinske staze.
Neposredno pre a i nakon svog prvog zaposlenja, ta jedinstvena devojka mi se periodično javlja(la), ponekad popijemo kafu, divno i sadržajno misli razmenimo. I tô mi je, a čini mi se i njoj, maltene sasvim dovoljno. Pritom – dragoceno, nezamenljivo. Dakako da je njena majka – koju sam, obostranom voljom, nastavio da ne viđam – znala za te naše kratke i neredovne srdačne susrete. Iz devojčinih uzgrednih reči, shvatio sam da mojoj davnašnjoj a “nepotroš(e)noj ljubavi”, ženi prema kojoj i dalje gajim svojevrsnu duboku neprolaznu naklonost – to nimalo ne smeta. Da li joj i prija, ne bih da nagađam.
Međutim, prekidam evo ovu ispovest jer sam na displeju mog telefona krajičkom oka opazio poznati broj. Da, ima slučajeva kada je potrebno tako malo da se pažljivo održava jedna, autentično dražesna, nežna nesrodnička linija magijski izniklog komadića sreće. U ovom nemilosrdnom globalnom okruženju gde su samo oni retki pošteđeni opasne neizvesnosti sutrašnjice, mûka i pošasti svakodnevice u već podužim razdobljima u kojima su mnogi zaboravili šta je u našem relativno kratkom bivstvovanju suštinski svetlo, trajno i važno. Naspram nabujalog sadržaja zlokobnog, mračnog, površnog i efemernog. I zato je “upornost ono što nas tera da ostavimo neki trag sopstvenog beznačajnog života na zemlji…To znači da na ovom svetu moramo tražiti lepotu, poeziju pisanu malim slovom, ljubav, i moramo ih deliti”. (Lorenco Marone)
