Ja, Milena Kulić

Ime i prezime: Milena Kulić

Datum i mesto rođenja: 21. februar 1994. godine u Vrbasu. Rođena u gradu blizu mog mesta – Bačkog Dobrog Polja. Za mene najlepše mesto koje postoji.

Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: To je veliki izazov. Istina, nisam potpuni stranac u svetu digitalnog detoksa. Uspevala sam u tome, ponekad sebi priuštim nekoliko dana bez mobilnog telefona. Isključim sve aplikacije, mejlove, društvene mreže i nisam dostupna nikome sem ukućanima. Prijateljima kažem da idem u Grčku, a oni već znaju da je to moj način da se povučem u najlepšu intimnu geografiju. To je postala mala interna šala među nama – svima je potrebna „Grčka“ s vremena na vreme. Ne pakujem kofere (iako bi to bilo divno!), moja „Grčka“ je stanje uma, oaza mira koju stvaram vraćanju onim stvarima koje mi najviše gode. Prvi korak je isključivanje telefona. Aplikacije, mejlovi, mreže – sve to nestaje. Umesto beskrajnog skrolanja, uranjam u svet svojih misli, čitam, pišem, vodim dijaloge u sebi, analiziram ideje, sanjarim. To je neverovatno produktivno vreme. Iako sam fizički u Bačkom Dobrom Polju uglavnom, mentalno putujem gde god poželim. Dakle, ako me ne možete dobiti, ne brinite, verovatno sam u svojoj „Grčkoj“. A kada se vratim i kada vam se javim, biću osvežena i puna novih ideja.

Koju osobu najviše cenite: Onu koja zna da ćuti kada treba i da priča kada stvarno ima šta da kaže, koja svesno bira nežnost onda kada ima mogućnost da povredi drugu osobu. Najviše cenim roditelje, Željka i Veru, njih je teško prevazići, iako znam mnoge dobre ljude koje iskreno cenim. Srećna sam što takve ljude imam u životu!

Grad u koji želite ponovo otići: Vroclav. Volela bih da ga posetim u istom društvu kao i prošli put. To je putovanje koje je promenilo moj život na neplaniran i lep način. Išli smo na naučnu konferenciju, a stekli iskustvo za ceo život.

Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Mamine krempite. One se jedu kašikom, uz smeh i dobru muziku. Najbolje je kada se jedu u dvorištu, na ljuljašci, dok se prebrojavaju tanjiri i vijaju deca po dvorištu. Mada, ni tatin kotlić nije loš, šta god da je u njemu…

Kome najviše verujete: Verujem onima koji su tu i kad se nebo sruši na tebe, kada svi ostali beže u zaklon, a oni ostanu da pomognu da pokupiš delove svog života. To nije lako. Verujem onima koji znaju tvoje tajne, ali ih ne koriste protiv tebe. Verujem u ljude koji donose kafu i osmeh kada je teško i prigrle te i prihvate takvu kakva jesi. Oni ne traže da budeš savršen, jer nikada nećeš biti, ali znaju kako da te vrate onda kada odlutaš. Onda kada drugi samo konstatuju da si odlutao i odmaknu se, oni te vrate, pruže ruku samo zato što veruju u tebe više nego što ti veruješ u sebe. Nadam se da ti ljudi znaju na koga mislim. Van svih kategorija je moja porodica, kojoj beskrajno i uvek verujem.  

Gde se najbolje odmorite: U svojoj sobi u Bačkom Dobrom Polju. Nigde nisu lepše zvezde nego tamo i nigde punije i utešnije tišine nego tamo. Uporno pokušavam da nađem isto nebo u Novom Sadu i ne uspevam. Izgleda da se zvezde u gradu skrivaju, a tišina je na odmoru, ko zna gde.

Najbolji dan u životu: Onaj kada sam shvatila da ne moram da ispunjavam tuđa očekivanja, posebno onih koji nisu moja porodica i najbliži prijatelji. „Filmovi tuđi, a moja traka“, rekao bi Šobić.

Poslednja laž na koju ste naseli: Ah, stara dobra: „Samo još pet minuta, pa se vraćam poslu.” Naravno, tih pet minuta se pretvorilo u sat vremena dubokog skrolovanja, u kojem sam, između ostalog, saznala sve o teoriji vodenih kristala Masarua Emota, ispratila najnovije TikTok trendove i pogledala gomilu snimaka koji „ništa ne znače, a sve mi znače“. Da li sam se vratila poslu? Jesam – sutradan. Ali bar sam naučila kako voda oseti emocije.

Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Mislim da sam već odgovorila na ovo pitanje. Uglavnom pretražujem i gledam zanimljivosti, upijajući sve što mi deluje intrigantno. Svašta može da se nađe, kada čovek otvori um. Ponekad i sama postavim neke stvari, ali mnogo više pretražujem, slušam potkaste, razne razgovore i zanimljive ljude. Posao me višestruko vezuje za društvene mreže, pa svakodnevno pratim promene u algoritmu, brojke i ponašanje publike, istražujem kako funkcionišu formati, testiram targetiranje i analiziram šta zapravo „radi“ na mrežama. To mi je istovremeno izazov i igra – jer svet društvenih mreža ne miruje, a ja volim da razumem njegove zakone. Ukratko – aktivna sam, ali više kao tihi posmatrač sa oštrim okom, nego kao neko ko stalno objavljuje. I u tom balansu pronalazim svoju kreativnost.

Najlepši poklon koji ste dobili: Svaki koji pokazuje da neko misli na mene.

Omiljena životinja: Pas. Naš rotvajler Gari. Jer ima dušu, a deluje kao neko s kim ne treba da se kačiš. Volim iste takve ljude.

Omiljeni muzičar ili bend: Dok odgovaram na ovo pitanje sedim u Hotelu „Platani“ u Trebinju i slušam Naxi Šlager Radio. Ide Miki Jevremović, Novi Fosili, Zdravko Čolić, Bisera Veletanlić, Mišo Kovač i slično.. Sve same legende – za dušu, za čišćenje misli, za važne životne odluke. Uglavnom, repertoar uz koji možeš i da se zaljubiš i da napraviš generalku po kući, sve zavisi od raspoloženja. Omiljena svakako „Milena“ od Novih Fosila, po kojoj sam i dobila ime.

Omiljeni pisac: Selenić. Zbog doktorske disertacije. Andrić. Zbog tišine i ljudske prirode. Selimović. Zbog ljubavi i žrtve za prijateljstvo. Milan Tica i Marijana Jelisavčić Karanović. Zbog prijateljstva i snažnog dijaloga o književnosti.

Poslednja knjiga koju ste pročitali: Sanja Savić Milosavljević, Martin udio. Obožavam njene knjige i svaki rukopis nadilazi onaj prethodni. Ona može biti odgovor i na prethodno pitanje.

Omiljeni filmski lik: Klarisa Vogan koju igra Meryl Streep u filmu The Hours. Prava ikona tuge, snage i borbe. Možda nisam toliko sofisticirana, ali osećam da bih mogla da idem na čaj sa Klarisom i da pričam o životu… i možda o tome kako da naučimo da nosimo toliko emocija u sebi.

Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Utakmica za treće mesto na državnom prvenstvu u odbojci. Tada mi je trener uputio reči koje i danas pamtim i koje mumlam sebi u bradu kada se nađem u izazovnim situacijama. Sport je svuda oko nas, čak i ako ne treniramo, uvek trčimo za obavezama. Momenti iz sportske prošlosti su me naučili važne stvari – a to je da naučimo da podržavamo one koji su ispred nas, čak i kada smo poslednji. Kada se to iskreno čini, nema šanse da i mi ne napredujemo.

Tim za koji navijate: Za Dunju i Helenu, bratanice. Uvek njihov tim.

Omiljena narodna izreka: „Bolje dobra prilika, nego rđav svedok“. To je stalno ponavljala baba dok smo bili mali, ali tek sada razumem o čemu je zapravo reč. Sve više verujem u ovo i sve češće ponavljam samoj sebi.

Koje pitanje najviše mrzite: „Što si nervozna?“ – jer ako i nisam bila pre toga, nakon tog pitanja svakako jesam. To pitanje obično ne dolazi iz istinske brige, već iz nelagodnosti pred tuđim emocijama. Kao da osećanja treba da se opravdaju ili što pre „isključe“. A ljudska duša nije prekidač – nismo ni „on“, ni „off“. U svakom od nas postoji čitav spektar emocija koje traže da budu viđene, a ne analizirane na brzinu. Zato verujem da je u redu biti i „off“. Da je u redu usporiti, ćutati, primetiti. Da nije nužno postaviti to pitanje – već biti tu. To je često mnogo više nego što deluje.

Vaša najveća nada: Da mi sledeća nada neće biti još jedna lekcija.