Evo knjige koja dodatno osvetljava život čuvenog pesnika Stevana Raičkovića, ali i živote pesnika koje je sretao, drugovao i radio sa njima.
Pesnik se ovim štivom pokazuje kao svedok koji britko i suptilno osvetljava jedno vreme u Beogradu, redakcijska i kafanska druženja mnogih umetika. Čitalac će videti kakav odnos je Raičković imao prema pesniku soneta Skenderu Kulenoviću, Desimiru Blagojeviću, pesniku Kirjakoviću koga je prvog sretao. Raičković je u mladosti često recitovao Tibula, Katula i Propercija, a na ovom mestu svedoči susrete sa živim pesnicima: Desanka Maksimović, Slobodan Marković, Dušan Radović, Voja Carić…
U literarnoj redakciji Radio Beograda Raičković je upoznao Branka Ćopića, Vasu Popovića, Drenovca, a poseban trag na pesnika ostavio je susret sa Ristom Ratkovićem. Ostalo je u Raičkoviću žaljenje što nije stigao da se približi Ratkoviću čiju poeziju je veoma voleo.
Pesnik u ovoj knjizi daje svedočanstvo o danima kada je radio u izdavačkom preduzeću „Prosveta“, ali i o beogradskim kafanama gde se odvijao književni život baš kao u ustanovama. Dirljivo je Raičkovićevo sećanje na pesnika Čedomira Minderovića sa kojim je šetao u Rimu. Posebno mesto u sećanjima pesnikovim zauzimaju nadrealisti i pesnici samoubice, naravno i njegovi veoma istaknuti savremenici Miodrag Pavlović i Vasko Popa od kojeg se oprostio na komemoraciji rekavši da je bio mag jezika. Raičković kaže da se sa Pavlovićem, radeći u „Prosveti“, ponekad razilazio u kriterijumu, ali nikada se nisu sporili. I sa Pavlovićem i sa Popom proveo je nezaboravne i bratske časove po stanovima i po kafanama, ali je bilo i perioda kada su njihovi odnosi „mirovali“.
Knjiga koja je pred čitaocem svedoči koliko pesnici utiču na pesnike i koliko su uspomene književnika dragocene za nauku i kulturu.
Enes Halilović
