Ropstvo bez nje je robovanje svemu.
Ne tuga, čak ni seta.
Samo praznina puka, neprozirno duboka.
Ne kajanje, ni nostalgija prosuta,
Jedino preispitivanje, sumnja ukleta.
Nije bol, nije ni vrelina studena.
Već davljene u moru uzburkanom, a obala daleka,
Oštro dobovanje duše, boje sive, ukrštene,
Ukočenost tela, oči suve, nesanica tupa,
mučna.
Bez ukusa, mirisa, za zvuke oko sebe ne marim,
Samo čujem kišu,grmljavinu potpmulu, sevaju munje.
A u duši büre nema već tišina mukla, vodom potopljena.
Tama u meni nepokretna, razastrata.
Neodređen strah, nirvana surovа, gluva,
Rastuća, nepregledna.
