Kultura

Životi slikara

Ne znam da li će se čitalac složiti sa Oskarom Vajldom koji je tvrdio kako je umetnik jedina osoba na svetu koja nikada nije ozbiljna, ali životi slikara ponekad privlače pažnju kao i najbolje slike. Mnogo je onih koji će, na pomen o nekom slikaru, radije ispričati nešto o njegovom životu nego o utisku koji pobuđuju njegove slike. Slikari, koji sami osećaju nemoć slikarstva, ne pričaju tako rado o slikarstvu, a još manje o životima koje lagano zaboravljaju. I u njima samima događaji se povlače pred oblicima; sećanja bivaju zatrpana pod linijama i nijansama bačenim na belinu.

NOGA KROZ STAKLO

Ima jedna priča o slikaru koja je ujedno priča o svim slikarima. Došao iz Beograda nekakav umišljeni slikar u Novi Pazar, parkirao automobil, odmorio se u hotelu, obukao odelo i krenuo u galeriju, na izložbu slika koje su transportovane nekoliko dana ranije. U zakazano vreme, u šest sati, nikoga nije bilo u zaključanoj galeriji, ali nikoga ni pred galerijom. Pomislivši da postoji neka zavera protiv njega, bojkot od strane organizatora, bojkot medija i ko zna kakva slikarska zavist iza svega – slikar provali nogom kroz staklena vrata galerije, polupa stakla, brzo ode u hotel, pokupi stvari, sedne u automobil i krene prema Beogradu… Već kod Raške, pozovu ga telefonom organizatori iz novopazarske galerije…

“Da li ste blizu Novog Pazara? Stižete li?”

“Šta ću ja tamo! Tamo ja zavera! Nikog nije bilo na izložbi! Ni vi niste došli!”

“Mi smo tu. Počinjemo za desetak minuta… samo da čistačica počisti staklo, neko dete je možda kamenom…”

“Ovo je najveća sabotaža koju je doživeo jedan slikar! Znate li vi ko sam ja?! Nikad vam neću zaboraviti!” grmeo je uvređeni slikar. “Sram vas bilo! Bio sam tamo u šest sati i nikog nije bilo! Galerija zaključana! Zarobili ste moje slike.”

“Ali gospodine, znate li da su jutros pomerene kazaljke na satu?”

On je koji je nogom otvorio svoju izložbu.

On je paradigma svih slikara koja obuhvata dva osećanja i jednu osobinu. Prvo osećanje je: “znate li vi ko sam ja”? drugo osećanje glasi: “postoji zavera protiv mene”. A osobina je vrlo jednostavna, kod većine slikara postoji blagi raskorak sa vremenom.

KAKO PRODATI SLIKU

Doktorov potpisuje delo “Životi pesnika”, a nama se čini da bi postojala dobra građa za neki roman “Životi slikara”.

Šta reći o onom danu u kojem je Klod Mone, u besparici, pokušao da se ubije skočivši u Senu, ali je potom ipak doplivao do obale, jer se, u letu, predomislio; ili o susretima Pikasovim sa slikarkama, on nikad nije skrivao da ne ceni žene koje se bave slikarstvom. Mržnju prema protivniku nije sakrio ni Karavađo koji se mašio noža i usmrtio čoveka. Osuđen je na smrt, ali je uspeo da pobegne iz rimskog zatvora. Frida Kalo je u godini povredila kičmu i do kraja života je slikala pod bolom. Sezan je imao probleme sa vidom, El Greko je imao asigmatizam, a javljaju se i oni koji tvrde da je Van Gog, osim psihoze, imao i glaukom.

Mnogi slikari su zdravstvene probleme pobeživali upornim radom i strategijom da prevaziđu bolest, ali se mnogi koji žive sa slikarima slažu da je među slikarima najčešća osobina sebičnost i jasan stav: meni pripada sve, a drugim slikarima ništa. Najvažnija tema njima samima je kako prodati sliku.

Kada je jedan bogataš naručio sliku od Lotreka, bohgataševa supruga nije dozovilila mužu da sliku kupi, jer ne liči na njenog muža. Lotrek se naljutio, dodao je rogove na glavu bogataša i stavio sliku na zid jedne kafane. Brzo je ta vest dotrčala do bogataša koji je još brže dotrčao kod Lotreka i zatražio da ipak kupi sliku, ali se dosetio Lotrek. “Sa rogovima slika vredi dvostruko više“, rekao je i prebrojao dvostruki iznos.

Još je smešnija Rembrantova prodaja… Jednom prilikom, kada je zapao u dugove, krišom od supruge, napusio je kuću i sakrio se kod prijatelja kojeg je zamolio da ode njegovoj ženi i javi za smrt, ali i za poslednju želju. On je “uoči smrti uspeo da oporuči” kako njegova supruga treba odmah da proda one slike koje su pripremljene za prodaju. Ucviljena, “udovica” je ispunila “pokojnikovu” želju, prodala slike, a Rembrant se vratio i uzeo novac. Bio je poznat kao škrtica, negovao ljubav prema novcu. Imao je vezu sa sluškinjom kojoj je nudio brak, a kada ga je, ostavljena, tužila i tražila od suda izdržavanje, Rembrant je podmitio lažne svedoke i uspeo razočaranu ženu strpati u zatvor pod optužbom da se bavila prostitucijom.

KOLIKO ZAISTA VREDI SLIKA?

Slike mogu biti preskupe ili bagatelne, a jedan slikar iz Skoplja, ličnim primerom, utvrdio je koliko zaista vredi slika. Boravio je u Solunu, na likovnoj koloniji. Drugovao sa kolegama i slikao, plivao u Egejskom moru… Poželeo je nakon kolonije da ostane u hotelu – iako nije bio pri parama – planirao je da troškove plati prodajom slike, na ulici, da je izloži među portretistima koji čekaju turiste. Nekoliko dana je slikao, plivao, hranio se i kada se približio dan planiranog povratka, izneo je sliku na ulicu. Tražio je prolaznicima 1000 evra. Smatrao je da slika toliko vredi. Zaista je bilo i znatiželjnih koji su pitali za cenu. Dan je proticao, slikar iz Skoplja je spuštao cenu slike, ali kada je došao do 500 evra nije ni pomišljao da spušta dalje, jer 400 mu je trebalo za za hotelske troškove, a još stotinak za povratak kući. Bilo je zainteresovanih, ali sunčan dan, toplota… slikar je ogladneo, ožedneo, a nije imao novca ni za flašicu vode – slika je stajala osunčana na ulici i čekala mušteriju. Predveče, već uspaničen – kako platiti hotelske troškove i šta jesti? – slikar je, gladan, iznemogao, ponudio roštiljdžiji sliku u zamenu za jedan hamburger. Rištiljdžija se sažalio, dao je slikaru dva hamburgera… Priča, koji mnogi slikari znaju, ne razjašnjava kako je slikar pokrio troškove, da li je ostao dužan hotelu ili mu je neko pritekao u pomoć i prebacio ga kući. Priča dokazuje da jedna slika može vredeti hiljadu evra, može vredeti jedan hamburger i dva hamburgera – sve zavisno od ponude i potražnje, od sažaljenja i gladi.

Matija Vuković, vajar, poznat i po tome što je teško živeo… Na Sremskom frontu je ranjen u ruku i vratio se u Beograd sa tom povredom, ali će se posvetiti vajarstvu učeći od Tome Rosandića i Sretena Stojanovića. Kad ga je supruga francuskog ambsadarora sedamdesetih godina pitala koliko košta jedna skulptura, Vuković je rekao: “Košta jednu bundu. Dajte mi vašu bundu i možete uzeti skulpturu.” Nije poznato da li je Matija Vuković želeo da bundu pokloni nekoj dami ili da je proda. Možda je smatrao da bundu moće unovčiti lakše nego skulpturu.

Slavoljub Slava Blagojević koji danas počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu slikao je urbane pejzaže, portrete, cveće, mrtvu prirodu, nadrealističke prizore… Pedesetih godina je bio redovan gost u kafani “Prešernova klet”. Kada bi Slavi i društvu ponestalo para za piće, iako već pijan, ustajao bi i ponudio opkladu, da uradi zadnji salto. Obično neko ne bi verovao da to može uraditi bez ikakvog zagrevanja i pripit. Neko bi prihvatio opkladu, a Slava bi odmah uradio salto, dobio aplauz i naručio piće.

Dakle, nije sve u likovnosti, ima nešto i u novcu. Radio Jervan, u sovjetsko doba nosilac humora među narodima u SSSR, javlja pošalicu:

Da li je istina da je slavni holandski slikar Rembrant naslikao gotovo 600 značajnih slika?

Istina je! U Americi je prodato više od četiri hiljade originala!

MISTERIOZNO HAPŠENJE

Osadesetih godina XX veka beogradske kafane obilazio je boem, slikar, ribolovac i pisac Savo Jokić. Pisao je zanimljive priče o splavovima na Savi, godine je proveo na reci i na Skadarliji… Jedanput, ne znamo zbog čega, a najverovatnije zbog nekog izgreda u kafani, tražila ga je policija u Beogradu i Savo Jokić je pobegao u Sarajevo gde je ubrzo uhapšen. Pošto nije ocenjen kao opasan, nije prebačen policijskim kolima u Beograd, nego je iz Beograda jedan policajac poslat u Sarajevo da ga dovede vozom. Noć… Policajcu se prispalo, vezao je Sava Jokića za ručku od kupeo, a on je zaspao na sedištima… Jutro… Policajac je bio vezan, a Sava Jokića nije bilo u vozu i niko ni danas ne može da objasni kako je Savo uspeo da odveže sebe i da zaveže policajaca – da li ga je možda napio i prevario – ostalo je nepoznato istoriji kriminalistike i istoriji slikarstva, tek pamti se da je slikar uhapsio policajca i ostavio ga vezanog.

Ako je Savo Jokić tada bio dokazan kao snalažljiv slikar, Ljuba Popović je jednom ostao smeten i zbunjen, što je i sam pričao… Kada je otišao u Pariz, Ljuba Popović se trudio da uspostavi veze među novinarima, bogatašima i ljudima od uticaja. Upoznao je i jednog pisca sa kojim se povremeno družio. Nekog dana, nekog sata, po dogovoru, našli su se u nekom hotelu, ali je pisac morao hitno da otrči i oposli nešto. Ljubi je rekao da će doći njegova prijateljica; neka popričaju dvadesetak minuta dok se pisac ne vrati. Zaista je došla, javila se Ljubi Popoviću, znala je za dogovor njenog prijatelja i Ljube koji se zbunio i nije mogao ni reč francuskog da izveže… Bila je to Ketrin Danev. Zbunio se od njene lepote i od čudne situacije. Ćutao je, i Ketrin Denev je ćutala. Čekali su da se pojavi pisac, a minuti nikako da prođu.

TAKO JE TO U PARIZU BILO

Hemingvej je Pariz opisao kao pokretni praznik. Mnogi su slikari okušali sreću u Parizu. Tamo je sedamdesetih godina Dado Đurić vozio automobil, prikolicu i u prikolici pesak i pobodenu lopatu. Danas bi to neki nazvali pokretnom instalacijom. Iako nije bio u radovima, Dado je voleo da se za njim, kroz Pariz, kotrlja ta scena.

Za Dadom Đurićem i za Urošem Toškovićem iz Crne Gore se u Pariz zaputio i slikar Branko Papović među prijateljima zvani Papo. Može se reći da nije imao životne udobnosti u glavnom gradu Francuske, snalazio se, teško živeo…

Po meni dostupnim podacima, Papović je kremiran 2. novembra 2015. godine na groblju Pere Lachaise gde se sahranjuju zaslužni Parižani. Pesnik Božidar Šujica, koji je nekada bio direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu priča mi događaj: “Branko Papović je imao čizme, ali uske, možda za dva broja manje, pokušavao je da ih razgazi, nije to išlo. Onda je odlučio da sipa rakiju u čizme, smatrao je da će se tako raširiti, ali slučajno je nagazio na opušak, planula je jedna čizma, potom i druga. Prolaznici su mu pritekli u pomoć, ugasili vatru, skinuli mu čizme, ali je zadobio ozbiljne opekotine na stopalima i potkolenicama zbog čega je lečen u bolnici.”

RUPA NA ŠEŠIRU KAO SVEDOK

Šta se sve može reći o životu Uroša Toškovića! Svako ko ga je sretao prepričava te događaje. Ja sam u Baru, na gradskoj plaži, čestio sedeo u kafiću “Martina” zbog šampite koja se tamo mogla naručiti, a nedaleko odatle, na kamenju, viđao sam čudnog samca. Tad nisam znao da je to crtač Uroš Tošković. Nedavno, u Nikšiću, u hotelu “Trim”, našao sam desetak njegovih crteža. Gazda hotela je bivši svetski prvak u džudou Dragomir Bečanović, nekada najbolji sportista Jugoslavije. Pitam ga, odakle Toškovićevi crteži. “Pet godina je bio ovde, drugovali smo”, kaže Bečanović.

Prijatelj Uroša Toškovića Slavenko Rakočević priča kako je Uroš Tošković znao da priđe mnogim slikarima i kaže: “Poljubi ruku. Poljubi ruku čiku”. Prepričava se da je Pikaso u Parizu hteo da kupi jedna njegov crtež. “Skup sam ja za tebe”, rekao je Tošković. Umesto novca, ostala je ta anegdota.

Tošković je godinama pričao ne baš pozitivno o Dadu Đuriću. “Dado mi ukrao liniju”, govorio je Uroš, ali je ipak otišao na Dadovu sahranu. Evo kako je to bilo: Jovan Radović ( još jedan blizak prijatelj Uroša Toškovića) našao ga je u kafiću, ali Uroš je odbio da ide. “Nećkao se. Na kraju je odlučio da bacamo novčić. Ako bude glava – idemo, ako bude pismo – ne. Uzmem ja kovanicu, padne ona – ispada da ne idemo – prevrnem ja stranu – idemo. Tako smo i otišli”, kaže Radović.

Iako je u Parizu diplomirao na Školi lepih umetnosti, što sam nije isticao, Tošković živi na ulicama, sa slikarima na obali Sane, druguje sa prostitutkama i prosjacima. Putuje… Putevi ga vode i do Njujorka i do Kalkute. Vraća se u Crnu Goru, prehranjuje se u Nikšiću, Baru, Kolašinu, Podgorici gde i umire marta 2019. godine sahranjen je u Pelevom Brijegu u Bratonožićima, ali još uvek žive priče o njemu i njegovim lutanjima, a čini se da je najčudnija i ona kada je jedna kriminalac u Baru kupio njenogv crtež i rekao:

“Uroše, ako te ubijem, slika će bidi vrednija”

“Koga ćeš ti da ubiješ?”, zaleteo se crtač na kupca svoje slike koji je izvadio pištolj i pucao.

Otala je kao svedok rupa na šeširu Uroša Toškovića.

SOVA NAPALA SLIKARA

Grupa karikaturista iz Srbije boravila je pre petnaestak godina na Karpatima, u hotelu kroz koji protiče reka. Završno veče. Sede karikaturisti, druže se i karikiraju… Neka lepa Rumunka sa susednog stola zagleda se u Gorana Ćeličanina, nije skrivala naklonost. Ali, opasni momci u njenom društvu nisu to protumačili kao njenu naklonost nego kao nametanje gostiju iz Srbije. Rešili su da ih pretuku. Bilo je vrlo zategnuto. Kolege iz Rumunije su objasnile za čudan običaj na Karpatima… Kada hoće nekom da oproste batine, onda taj neko mora da peva i na taj način razveseli onoga koji hoće da tuče, tako se može otkupiti od batina.

Mrtva tišina… Neprijatnost. Karikaturisti Rumuni želeli su da pevaju, ali opasni momci su tražili ga pevaju gosti iz Srbije i to na rumunskom. Tada se Maks Đerlek setio neke pesme koju je slušao davno, u vojsci, od nekog Vrščanina. Setio se rumunske pesme, otepavao, naravno neispravno, a nasilnici su se nasmejali kao i domaći karikaturisti. Naši su, zato, izašli bez batina. Nisu ih napali ti opasni momci, ali, kad smo kod napada, istorija slikarstva i ornitologija pamte da je jednog slikara napala sova.

Reč je o Zoranu Iliću, poznatom profesoru na Likovne akademije u Nišu. On je ovako opisao taj događaj:

“Vraćao sam se iz Paraćina kasno noću. Ptica me je napala dok sam izlazio iz automobila i nanela mi lakše povrede glave. Atmosfera me je podsetila na Hičkokove ‘Ptice’, jer nisam mogao da se odbranim od njenih napada, pa sam se ponovo vratio u automobil”, pričao je Zoran Ilić.

Mediji su javili o tome da je sova napala slikara, a među slikarima se pronela vest da je za to kriva frizura Zorana Ilića, bujna kosa poznatog umetnika zaista liči na gnezdo.

Enes Halilović

Slični članci

Back to top button