Kultura

Enes Halilović: Živeti i pisati

Pisac je govorio za novosadski časopis Polja. Pročitajte do sada najobimniji autobiografski intervju koji je dao Halilović.

Enes Halilović, rođen 1977. godine u Novom Pazaru. Pripovedač, romansijer, dramski pisac i pesnik. Osnovao je književni časopis Sent i veb-časopis za književni intervju Esckermann. Zbirke pripovedaka: Potomci odbijenih prosaca, 2004; Kapilarne pojave, 2006; Čudna knjiga, 2017. Drame: In vivo, 2004; Kemet, 2009. Romani: Ep o vodi, 2012; Ako dugo gledaš u ponor, 2016; Ljudi bez grobova, 2020. Knjige pesama: Srednje slovo, 1995; Bludni parip, 2000; Listovi na vodi, 2007; Pesme iz bolesti i zdravlja, 2011; Lomača (izbor), 2012; Zidovi, 2014; Bangladeš: manifest kvantumizma, 2019. Prevođen na 25 jezika. Zabeležio je 172 narodne zagonetke, koje je objavio sa Elmom Halilović u koautorskoj knjizi Zagonetke (2015). Dobitnik Zlatrne značke za doprinos kulturi, kao i književnih nagrada „Meša Selimović”, „Branko Miljković”, „Đura Jakšić”, „Ahmed Vali”, „Stevan Sremac”, „Zlatno slovo”,  i „Zlatni suncokret”, a za urednički rad u Sentu-i nagradu „Sergije Lajković”.

. Poeziju ste počeli da pišete aprila 1992. godine a na književnu scenu oglasili ste se 1995.  zbirkom pesama Srednje slovo, nesvakidašnje zrelo za gimnazijske dane sa svim pitanjima pesničkog stvaranja, bestelesnost, zla, nakaznosti. Kako je nastala ta zbirka?

Bio je to april, da, 1992. godina. Pre trideset proleća, a kao da je juče bilo. Sećam se i svoje prve pesme u jednoj zelenoj svesci, tvrdih korica, formata A 4. Prva reč prvog stiha bila je reč ja. Napisao sam najpre epsku pesmu. Već sutradan, napisao sam još dve pesme o ljubavi; bile su to rimovane pesme u strofama. Tih dana sam intenzivno čitao stare majstore iz Dubrovnika. Neprestano sam čitao i pisao, igrao košarku, zaljubljivao se. Naglo sam izrastao i bio sam prilično fizički jak i brz. Vršnjaci su uglavnom zazirali od mene, jer sam među njima bio poznat kao neko ko je spreman da se potuče, mada – nisam se često tukao, ali takav me pratio glas. Jesen 1991. proveo sam u Sarajevu, trenirao košarku kod jednog lošeg trenera u KK Bosna – zapravo, možda je bio dobar trener, ali loš čovek; trenirao sam sa Dušanom Vukčevićem koji će kasnije igrati za Olimpijakos, sa Veselinom Petrovićem koji će igrati za Partizan, sa Mirsadom Jahovićem koji će otići u NBA i u Fenerbahče i sa čuvenim Harisom Brkićem čiji ubica još uvek nije otkriven. Ta jesen u Sarajevu, u srednjoškolskom domu u ulici Nikole Tesle bila je čudna, burna, puna tuča… Imao sam tek 14 godina. Iz škole su posavetovali mojim roditeljima da se sam vratim kući kako me ne bi isterali i došao sam u Novi Pazar, krenuo u gimnaziju. Tamo, u Sarajevu, planuo je rat, a ja sam u Novom Pazaru počeo da pišem poeziju još uvek ne razmišljajući da košarka može biti i moj život. Igrao sam kao srednjoškolac za prvi tim KK Novi Pazar. Na kraju 1993. godine imao sam poziv da pređem u neki klub iz Ankare, mislim da je bio prvoligaški klub, ali, moja prelepa sudbina ostavila me ovde, ostavila me u književnosti, jer je moj tac tada uhapšen i proveo je 499 dana u zatvoru da bi se kasnije ispostavilo kako je nevin i plaćeni su mu svi zatvorski dani, ali mu je na srcu ostao ožiljak od udara – baš ovih dana mu je preskakalo srce pa sam ga vodio kardiologu koji je na EKG zapisu jasno gledao ožiljak toga vremena. I meni je, iz tog vremena, ostala poezija. Pisao sam i pisao… I stalno sam bio zadovoljan svojim pesamama pa bi neke od njih prerastao, zaboravljao i pisao druge. Jula 1992. napisao sam prvi zapis o odmetniku koji je jedan od glavnih junaka mog romana Ljudi bez grobova. Još tada, kao mladi košarkaš, zapisao sam belešku o romanu koji treba pisati… Danas ja nisam penzionisani košarkaš. Sudbina je htela da budem pesnik, i ja to jesam. Prvu pesmu objavio sam 28. februara 1994. u časopisu Mak. Bila je to pesma sa naslovom ja sam ja, al neću da insistiram. Prvu knjigu, Srednje slovo, ugledao sam pred kafanom Granata 24. februara 1995. Drhtao sam videvši moje ime na koricama. Osećao sam se kao da sam se porodio i kao da sam se baš ja tada rodio.

. Da li su pojedini delovi vašeg detinjstva doprineli u odluci da postanete pesnik/književnik?

. Detinjstvo je pozija koja se naknadno čita. Uvek mi se činilo da ću biti nekakav srećan čovek. Uvek sam zamišljao da budem srećan, ali nikada nisam zamišljao da budem bogat. Voleo sam selo, prirodu. Ja sam, kao dete, kod tetke, na selu, maštao da imam ženu, dvoje dece, i ponekad bih maštao da imam jednu, a ponekad da imam dve krave. Nisam maštao da imam krdo krava, traktore, kombajne… Iako sam živeo u gradu, nikada kao dete nisam zamišljao da ću živeti u gradu. Ne. Iako od detinjstva pesnički zanesen, moja mašta je bila bliska skromnosti sa kojom smo tada odgajani. Oduvek sam bio fasciniran ženskom lepotom. Da, zaljubljivao sam se… strast je postojala u meni kao što postoji i danas. Čitao sam i u detinjstvu, mnogo sam čitao, uglavnom bajke raznih naroda. Majka mi je čitala priče i pre nego što ću krenuti u školu. Kao dete, imao sam maštu i stid. Može se reći da sam bio borben, ponekad i osvetoljubiv. Kada sam se dočepao muške snage, osetio sam neku sigurnost. Jednom prilikom, kad sam bio šesti razred, trenirao stoni tenis, jedan čovek me u školi udario nogom. Ja nisam smeo ništa njemu, ali sam napao njegovog sina ni kriva ni dužna. Na ulici, neki dan kasnije. Danas je taj sin moj dobar drug koji me je mnogo dobrotom zadužio… smejemo se tome. Bio sam inadžija. Nešto me jedan drug zadirkivao, u ulici Stane Bačanin, i ja sam ga jurio da ga tučem. On pobegne do svoje kapije i misli da ga neću pred kućom; ja se zaletim, on uđe u avliju i misli da neću dalje; ja jurim dalje, da ga ščepam, on se pone uz stepenice i otvori kućna vrata; ja do kućnih vrata, on ođe u hodnik i misli da neću dalje; ja zakoračim u hodnik kako bih ga dohvatio za ruku, da ga izvučem i pretučem, ali tada me ugleda njegov otac pojuri me; pobegnem u ulaz neke zgrade, i tu me taj uhvati. Nisam mogao na odraslog čoveka, nije me prebio, ali me izgrdio. Uvek sam bio borben. Uvek sam u svim odnosima, u svakom društvu, za svakim stolom, kao mogućnost imao odluku da branim sebe i svoju čast. Za moje 44 godine uplašio sam se samo jednog čoveka, kad sam čuo šta priča na televiziji, kakve nebuloze… Uplašio sam se da moj život i moji interesi mogu zavisiti od tog čoveka… Kasnije, taj čovek mi je učinio veliko dobro. Sudbina mi je pokazala da nikog ne treba da se plašim. Moje detinjstvo je bilo čarobno i borbeno, sa pesmama, igrom, loptom… Nisam doneo odluku da budem pesnik, jesam to želeo, ali precizno rečeno – život me vodio prema poeziji.

. Jednom prilikom ste rekli  da je za vas sve poezija a da u književnosti postoji samo pesma koja se peva raznim glasovima. Kakav je vaš odnos prema poeziji? („Dnevnik”, Nina Popov, 29. sepembar 2018).

. Poezija nije samo igra. Poezija može uticati na globalne tokove, može prespojiti vek sa vekom, može povesti pojedinca koji će potom povesti kolektivitet. Ipak, poezija nije svemoćna. Njena moć je poput mirisa koji cvet šalje. Sa poezijom i sa cvetom potreban je neposredni kontakt.

. Tu su i vaše drame: In vivo i Kemet.Vašu dramu Komad o novorođenčadima koja govore premijerno su izveli glumci berlinskog teatra Schaubünhe, 2011. godine. Kakvo je vaše iskustvo u dramskom opusu?

. In vivo je zbirka kratkih drama, a Kemet je drama o krađi faraonovog blaga, to je drama o Egiptu, sa mnogim beleškama. Onaj ko je krao faranovo blago čvrstvo je verovao da faron nije božanstvo. To su pre svega drame za čitanje. Komad o novorođenčadima koja govore izveden je na festivalu u Berlinu i reditelj nije bio korektan ili nije bio pametan, jer je policajacu stavio petokraku. Nije trebalo ideološi farbati moj komad koji se pre svega odnosi na neke pojave u savremenoj Evropi i SAD. Nisam primarno dramski pisac, ne doživljavam sebe tako iako smatram da u mojoj prozi postoji dramska napetost. I moju pesničku knjigu Zidovi doživeo sam kao dramu, ali ne samo kao dramu. Ima nekih ideja da ona izađe na daske. Nedavno sam napisao jedan filmski scenario po mojoj priči Samar, a 27. decembra 2020. gledao sam premijeru komada Ako dugo gledaš u ponor po mom istoimenom romanu. Lep je bio osećaj gledati Pakovićev komad. On je sa glumcima radio dramatizaciju. Sada, u mojim željama nisu drame.

. Zanimljiva je i priča da dok ste pisali dramu Kemet, da ste dobili težak napad vaše tadašnje autoimune bolesti. O čemu se tu radilo?

. Bilo je to u jesen 2010. Trebala mi je ogromna koncentracija da za beleške o drevnom Egiptu pročitam sve istorije Egipta i da predstavim reči onakvima kakve su bile tada; želeo sam da pružim što više dokumentarnosti. Slomilo me to, pored svega ostalog što me tištalo u životu. Pao sam negde u novembru na postelju, pola decembra proveo na Zvezdari u bolnici u sobi 125 na internom odeljenju. Pa opet došao u januaru na Zvezdaru gde me 7. februara 2011. operisao čuveni Vladmir Ćuk koji je 7. jula iste godine finiširao posao drugom operacijom. Nisam se razboleo od pisanja, ali sam pisao kroz bolest i tonuo, tonuo, i napokon izronio.

. Zbirka Zidovi, značila je „sasvim novo, hrabro tretiranje pesništva, puštajući ga da se otkrije kroz niz brojeva i jedan jedini motiv: zid” (Dragana Stolić, „Politika”, 24. sept. 2016). Da li je zid  na neki način i ključni motiv i u drami Kemet, uronjen u svet starog Egipta?

. Zid nije ključni motiv moje drame, ali jeste ključni simbol. Oklop jedne zablude postao je sredstvo za rušenje iste te zablude. Čovek je zidao zabludu i čovek je razorio zabludu. Ta priča o krađi faraonovog blaga postoji kod Herodota za kojeg mnogi kažu da nije pouzdan, postoji i kao šira priča koja se nekada davno pričala u narodu egipatskom. Ja sam dramu odveo u smeru koji sam želeo smatrajući da je ponekad potrebna lucidnost da bi se objasnilo nešto. Ova lucidnost naročito ima veze sa Odisejevim dedom.

. U međuvremenu ste do 2015. godine  zabeležili 172 narodne zagonetke, koje ste objavili sa Elmom Halilović u koautorskoj knjizi Zagonetke. Novo iskustvo, sakupljački rad?

. Stalno me pitaju o zagonetkama, a ja sam taj posao praktično ostavio iza sebe. Nakon 172 zagonetke koje sam zabeležio, pronašao sam još dve. Godinama sam sakupljao zagonetke kao novinar, reporter, pričao sa ljudima, beležio, upoređivao… Radeći na zagonetkama upoznao sam suprugu u biblioteci, ona mi je pomagala oko nabavke literature u uporednoj analizi. Sa zagonetkama se sreli i kroz zagonetke se zavoleli. Imao sam odgovornost prema jeziku; znao sam da je to blago koje vrlo često ostaje nezabeleženo. Nekada su među ljudima postojali nekakvi turniri zagonetanja gde je uvek gubio onaj ko može da zagoneta zagonetku više. Tako se razvijalo majstorstvo zagonetanja i odgonetanja. Bila je čak neka žena koja je uvek pobeđivala; njeno ime zabaležio sam u knjizi. Zagonetke žive kroz istoriju od Grka, preko Turaka, do Rumuna i Aromuna, sve do nas koji živimo na Balkanu, ali mislim da ih ponajviše ima u Indiji, možda baš u hindi jeziku. I Romi brilijantno zagonetaju možda baš zato što neki od njih smatraju da pred mrtvacem ne treba govoriti jasno, jer će, ako razume, povesti ukućane. Tada se, pred mrtvacem, zagoneta. To je bilo jedno istraživačko iskustvo. Ja sam bio naivan, mislio sam da će se mnogi obradovati zagonetkama koje sam zabeležio. Ne. Malo je korektnih. Mnogi su me omrzli zato što sam beležio te zagonetke kao da sam ukrao njihovo privatno vlasništvo. Moram istaći prof. dr Ljiljanu Pešikan Ljuštanović koja se obradovala zagonetkama i dala nam korisne smernice za analizu i sintezu.

. Vi ste autor koji drži do žanrovskog određenja. U romanu Ako dugo gledaš u ponor,  u podnaslovu stoji pojašnjenje Dijalog o praznini”. A poslednja poglavlja razrešavaju postmodernistički zaplet oko autorstva, gde postaje jasno da se u hotelskoj sobi u Novom Sadu jedno drugom naporedo ispovedaju Nejra Bugarin i profesor Sipac. I par-nepar delovi. Recite nam kako ste došli na tu konstrukciju?

. Ne bih da objašnjavam poetproces. Tek kada sam došao do forme dijaloga postao sam svestan antičkih dijaloga. Kod mene, u romanu, razgovaraju praksa i teorija, filozofija i iskustvo, muškarac i žena… Sipac je jedan od junaka mog romana, pravi sipac, insekt. On proizvodi prazninu, a praznina postoji i u nekim rukavima. Želeo sam da progovorim i o telu. Praznina živi u svakome od nas i vremenom narasta. Umetnost traži formu, traži i pravi formu kao što ptica traži gnezdo ili ga sama napravi. Voda traži korito kojim će poteći, i samo kada ima korito – voda postaje reka.

. Da li stvarno postoji to naselje Erozija, odakle profesor Sipac odvodi Nejru?

. Da, Erozija kao naselje postoji. Tako ga je narod i prozvao, ali postoji i naselje Jaklja gde je erozija još izraženija, to je starije naselje blizu groblja Gazilar. Od detinjstva gledam gola leđa tog naselja. Uzeo sam jednu sliku, a drugo ime. Ipak, u mojoj mašti, tokom pisanja, Nejrina kuća bila je smeštena od Gazilara prema Pljevljanima, uz jednu usku ulicu u čijem dnu trešti muzika iz divljih barova gde gole nesrećnice igraju oko šipki čekajući da prođe noć i da prođe život.

. Sam izbor ženskog lika kao protagoniste romana, sa svim specifičnostima, da li se može, uslovno rerčeno, povezati sa dva moderna srpska romana: Nečista krv B. Stanokovića i Petrijin venac, Dragoslava Mihailovića?

. Ne. Nema veze nikakve. Mislim, ima toliko ženskih likova. Moja Nejra Bugarin je to što jeste. Iskreno, jedan poznati pesnik i psihijatar mi je rekao da sam romanom prevazišao pomenuti roman Dragoslava Mihailovića i nadam se da je u pravu. Što se ženskih likova tiče, moram i ovo reći. Pišući, poželeo sam da i ja jednog dana dobijem kompliment da sam pisac koji poznaje žene.

. Priča Nejre je kao „Kost bez mesa”, međutim, zanimljivo je bilo i pisanje Radmile Lotine, koja je zaključila da je: „Pripovest kao tužna posveta piščevom rodnom gradu.”

. Jedan sloj romana jeste i slika Novog Pazara od Drugog svetskog rata do današnji dana, što bi rekli analitičari, s posebnim akcentom na perid od 1990. godine, ratna vremena, divlji kapitalizam, pljačkaška privatizacija, kriminal, droga, prostitucija, političke splačine i lične podmetačine… Ipak, roman Ako dugo gledaš u ponor nisam pisao zato što sam želeo da slikam naselje ili grad, ne – želeo sam da slikam čoveka, tugu, sudbinu, laž, ljubav i rastanke.

. Da li vaš junak, vaš mali čovek, može da menja svet?

. Teško je to pitanje. Šta čovek može u okviru onoga što mu je dato? Ako počnem da pretpostavljam, bojim se, zalutaću… Mislim da je čovek kao ptica u kavezu. Ptica može da leti unutar kaveza i ona misli da ima neku volju, a neko ipak može da ponese kavez gde hoće. Neko može da stavi pticu u kavez kada hoće i da je pusti iz kaveza kada hoće. Kako je ptici u kavezu, tako je čoveku na ovom svetu. Ja pričam o toj ptici i o tom čoveku, o tom kavezu i o tom svetu.

. Povodom Čudne knjige, rekli ste, pored ostalog i ovo: „Mi pamtimo čudne stvari, tako da sam napisao čudnu knjigu priča koja je na neki način i autobiografska, jer su tu uglavnom stvari koje sam čuo, video, doživeo, sretao, neobične priče o mom životu i o životima mnogih ljudi”.  Da li se za Čudnu knjigu, može reći da je  do maksimuma kratka proza koja je ujedno i fragmentizovani roman?

. Može, mogao sam je pustiti u štampu kao roman. Ne bi falilo, ali neću da lažem ni sebe ni druge. Pisao sam te priče tako da čine venac priča. Svaka priča je priča za sebe, ali one mogu igrati kolo na vašaru. Nisam opsednut da uvećavam broj romana ni da uvećavam broj priča. Želim da napišem dobre knjige. Ja, koji držim jedro, treba da usmeravam čamac, a ne da usmeravam vetar.

. O svakom čovjeku može da se ispriča čudna priča” reči su autora Čudne knjige. A knjizi ste dodali i aparaturu. A Predgovor je tek nakon sedme priče, a posle Pogovora sledi još 15. Začudnost zbirke?

. Čudno bi bilo da objašnjavam postupak Čudne knjige. Trudim se da objasnim sebe. Jesen je samo jednom godišnje, a ja celu godinu mislim o jabuci. Ovog proleća mislim  o proleću. Kako odoleti lepotama ovog sveta? Ja sam pesnik koji se bori sa sobom u svetu o kojem pevam. Kao ona ptica u kavezu koja peva o kavezu. Tek kada izađem iz ovog sveta, iz ovog kaveza, znaću nešto više o svetu u kojem sam živeo i pevao. Mnogo je zamki, a jedna od zamki se stvara kad pisac pokuša da objasni sebe.

. I teme rata i njegove tragike, okosnica su nekolikih priča (Povratak, Narudžbina, Ceduljica, Simbol)… „svaka država traži životom da joj platiš, a smrt uzima kao bakšiš”.  „Za čim će žaliti poslednji čovjek”?

. Seme tragedije prosuto je svuda oko nas, a ratovi zalivaju to seme. Krvlju ga zalivaju. Da li je ikad na svetu bilo perioda u kojem ljudi nisu ratovali? Ima mnogo pesnika koji pevaju protiv ratova, ali i mnogo pesnika koji prizivaju ratove. Često je pesnik nevin saučesnik. O tome sam pevao u knjizi Listovi na vodi.

. Jednom ste rekli da vas niko nikada nije pitao „o tome koje pisce ne uvažavate”. Eto, pitam vas.

. Ako ih i po lošim knjigama pomenem, biće to elementarno uvažavanje. Uglavnom, izbegavam da govorim loše o piscima. Mnogi od pisaca imaju vremena i volje za ogovaranje. Ja bih imao vremena, ali nemam volje.

. Nova zbirka pesama Bangladeš: manifest kvantumizma, sastoji se iz dva dela, od poeme „Bangladeš” i „Manifesta kvantumizma”. Zašto baš Bagladeš? Zbog dece? Ili prenaseljenosti? Kako vam je bilo u Bangladešu?

. To je knjiga o zemlji. O ženama. O seksu. O poljoprivredi. O jeziku. O česticama. O elementima. Zapravo, to nije knjiga. To je smeša. Žene su naše njive naše. Jezik je naš alat. Bangladeš je država nastala iz jezika. Nigde kao u Bangladešu muškarci nisu tako predani ženama i zemlji; i nigde ljudi nemaju takvo poverenje u jezik. Prevoditi imena tih rekao isto je kao i čitati poeziju. Svaki pesnik treba da putuje po Bangladešu i da vidi kako se račvaju reke i rukavci. Da vidi bifurkaciju, kao kad stih ide u dva smisla. Pišući o Bangladešu, o česticama, saznao sam da je tačka veća od bilo kog kruga, jer se krug sastoji od sadržaja izvan sebe. Nas više određuje ono što nismo nego ono što jesmo, zato valjda i logika najpre traži da ne definišemo šta pojam nije nego šta jeste. Definicija šta pojam nije šira je i obuhvatnija nego šta pojam jeste.

. Kažete: „Kako starim, gase se u meni želje da u daleke predele putujem gde nisam putovao.” Zašto Enese?

. Možda je to bilo trenutno osećanje. Sada nemam stav. Gase se te želje, ali i planu. Sve što je na Zemlji vidim kao nakit, a taj nakit volim gledati i pamtiti.

. O istoj knjizi Dragana Bošković je zapazil da:  „ono što je najverovatnije i najsnažnija (i dosledna) odlika Halilovićevog književnog stila – fragmentarnost”. Da li u spevu ima aluzije na glinene ploče Epa o Gilgamešu?

. Da. I Bangladeš ima dvanaest ploča, dvanaest celina. Ali ploče su se razbile i ja sam ih nasumično izložio. Bangladeš je knjiga reportaža. Putovanje. Putovanje, savladavanje teškoća na moru života, simbol preobražaja i simbol traganja za rajem, ovo kaže rečnik tradicionalnih simbola koji me svojim imenom zbunjuje, kao da svaki simbol nije tradicionalan, jer samo ustanovljenje nekog pojma, pa i simbola, znači početak bilo kakave tradicije. Argonauti! Oni putuju. I vraćaju se. Odisej! On putuje i vraća se. Gilgameš! I on putuje. Edip! On je pokušao da pobegne od sebe, ali njegov život je jedno neuspelo putovanje. Kada je putovao, susreo je svog oca. Gde ga je sreo i ubio? Naravno, na putu. Koliko je tek Melvil putovao! Robinson Kruso, i on putuje. Setimo se Guliverovih putovanja. Setimo se Poovih Avantura Gordona Pima… ili Kod Hiperborejaca.

. Da li je ovo vaša definicija poezije koju ste jednom izrekli: „ako prepričam, prozu dobijem poeziju / ako prepričam prozu dobijem opet poezijiu”?

. Pre bih rekao da je to definicija pesnika, konkretno definicija mene kao pesnika.

. Ljudi bez grobova je treći po redu roman, i po oceni Slađane Ilić najbolji roman u 2020. godini,  nagrađen je „Zlatnim suncokretom”. Većina likova iz romana su postojali, Numan Numić je stvarni lik. Obilazili ste  pravosuđe, arhive, pa i policajaca koji je bio u potrazi. (zar on nije deda tenisera Lajovića?). 28 godina ste radili na knjizi.

Drago mi je to što je Slađa rekla. I obradovan sam Zlatnim suncokretom, jer smatram da iza nagrade stoji kompetentan žiri koji se ne bavi smicalicama za koje su se mnogi izverzirali, naročito u poslednjih desetak godina. Većina likova jesu istorijske ličnosti, a naročito je publici zanimljiv odmetnik. Da, to je proza koja je nastajala 28 godina. Kako rekoh, to je moja praproza. Prva beleška iz jula 1992. godine ulivena je u Ljude bez grobova. Razgrtao sam arhive, tražio svedoke. Razgovarao sa akterima tih događaja… I ja sam došao do podatka da je inspektor Prelić deda tenisera Dušana Lajovića, ali kada sam došao do Prelićeve adrese i telefona – već je bio tri godine u grobu. Ipak, imao sam dosta izvora i imao sam maštu. Danas, srećan sam jer sam romanu dao koliko sam mogao. Priča živi u ljudima. Neki su, čini mi se, pokušali da sakriju moj roman, ali…

. Da li je  kosmičko, ili sunčevo jaje  stvarno palo kod vaše tetke u baštu?

. Jeste. Pamtim i tu šljivicu gde je udario meteorit. Bio je možda tek nešto veći od orahova ploda. To je slika detinjstva koja je ostala u piscu. To je fascinacija nebom. Kao dar koji je pao u mene, dar pripovedanja. Reči su dar. Jezik je dar.

. Šta  je Goldbahova hipoteza? Nerešen problem, kao znamenje u romanu? Davno sam čitala o najgenijalnijem matematičaru današnjice, pre desetak godina se još ponešto o njemu znalo, a danas? Grigorije Jakovljevič Perelman, rešio je Poenkareovu hipotezu, ali milion dolara nije uzeo.

. Goldbahovu hipotezu niko nije ni dokazao ni opovrgnuo. Ona jeste znamenje mog romana, i po njenom desnom obodu teče moja naracija. Perelman je rešio Poenkareovu hipotezu i zaista nije uzeo novac. Moj junak Janko ili Jan kako ga zovem, poslao je predlog za rešenje Poenkareove hipoteze Steklovom institutu gde je radio Perelman, ali ne treba sada pisac da određuje istorijsku istinu. Pisac neka pomera granice pripovedanja.

. To je ujedno i knjiga o  književnosti. Jedan deo romana je njoj posvećen. Pomenuli ste nedavno, kako ste, na primer, jednu rečenicu preuzeli od Mirka Kovača: „Da li je ovo naša poslednja kafa”, ali i Crnjanskog…

. Nisam preuzeo rečenicu nego je ta rečenica mali omaž pripovedaču koji na sličan način završava jednu pripovetku o penzionisanom udbašu. Jedna druga rečenica, rečenica o psu koji je školovan u Engleskoj, napisana je kao omaž Crnjanskom, u njegovom ritmu, sa glagolom na kraju, sa njegovim zapetama.

. Odkud priča  o Šumaricama?  Kao da ste se zaštitili  Aristotelom, da neko ne bi pitao šta će mu tu Šumarice?

. Priča o Šumaricama je tu u funkciji hora. Kao kod Sofokla. Svi mnogo govore o žrtvama, a ja se na taj način bavim i potomcima žrtava. Šta je sa potomcima? Šta je sa porodicama koje su ostale da se sećaju? Aristotelom se jesam zaštitio objasnivši postupak. Znate, ponekad pisac mora da doskoči neukim kritičarima – a takvih ima, zar ne ? – da ne bi oni na prvi loptu rekli kako sam narušio kompoziciju, pojasnio sam da je u pitanju hor; setimo se kako nas je Aristotel učuo da u mnogih dramatičara hor u jednoj tragediji peva na okolnosti iz druge tragedije.

. Jesti li imali na umu, dok ste pisali Ljudi bez grobova, i lik Jove Stanisvljevića, Čaruge?

. Ne. Niti sam gledao film niti čitao knjigu. Imao sam na umu stvarnu ličnost iz mog kraja koja se odmetnula zbog ljubavi. Novosti su krenule da istražuju sada po mom romanu koji je to čovek bio i žele da razgovaraju sa njegovim rođacima i očevicima. Ja sam to već radio, pa neka ih neka istražuju bez mene. Imao sam i fotografiju odmetnika, ali nisam je stavio na korice romana, jer lik u životu i lik u književnosti, ipak, nisu istovetni.

. Da li su Ljudi bez grobova, prvi roman o Despotovcu, jer do vašeg romana kao da i nije bilo mnogo pomena  Despotovca, osim kod Dragoslava Mihajlovića u Petrijinom vencu? A na neki način mogu se porediti Petrija i Badema.

. Nisam siguran da Despotovca ima mnogo u prozi. Moj Despotovac je lepa varoš. U njemu ima ta račenica prepuna straha – da ne se govori o onome čije se ime tu ne spominje, a koji je neke ljude ostavio bez grobova. Baš me interesuje kako će ljudi u Despotovcu, u Tehničkoj školi, u kafanama, u selu Jasenovu čitati moj roman o ljubavi, ali to je i roman o književnosti, o matematici, o očevima i majkama, o ženama i knjigama.

. Pojedini kritičari mogu se zapitati: zašto ste pisali i o Ezopu, a ovo pitanje moglo bi da glasi, pisali ste ga u bolnici 2009. godine.

Ezopa sam istraživao početkom aprila 2009. Da, baš u bolnici. Čitao sam šta je Anonim pisao o filozofu Ksantu i njegovom robu Ezopu. I pronađoh da imamo nešto zajedničko Ezop i ja. Zagonetke! On je smišljao zagonetke u ono doba kada kraljevi nisu ratovali nego su jedan drugom slali zagonetke, pa bi teritoriju izgubio onaj koji bi ostao poražen. Ezop je progovorio, tim podatkom završavam odgovor na ovo pitanje.

. Da li svojim romanima na neki način provocirate čitaoce?

. Da. Na neki način. Umetnost je komunikacija i provokacija, ali ja želim da podelim sa čitaocem provokaciju kojom sam i sam potaknut da pričam i pevam. Mnogo je romana kroz koje čitalac prođe, ali ga roman ne naježi. Ne pišem da bih napisao priču koja se zaboravlja. Želim da ispričam priču koja obeležava i moj život kao i život mog čitaoca.

. Poredili su vas sa Arundati Roj, pa sa fantastrikom Milovana Glišića, sa D. Mihajlovićem, Markesom. Potom da vaš jezik podseća na Mešu Selimovića, itd.

. A kako bi bilo da za par stotina godina ili za hiljadu godina neko pročita njih pa ih uporedi sa mnom? Tek to bi potvrdilo prva poređenja.

. O časopisu „Sent” koji od 2001. godine izlazi u Novom Pazaru, a izdavač je bio Građanski forum, i književnom veb časopisu Eckermann” koji su otvoreni za sve narode i jezike.

. Posle ratova, posle jada, posle neizvesnosti, mostovi su bili porušeni. Bio sam mlad i neobrukan. Imao sam dve knjige stihova, ali sam bio relativno nepoznat. Nekako se u našem društvu pisaca, za stolom u restoranu Breza, rodila ta težnja da formiramo časopis koji bi bio otvoren za sve prave pisce, a zatvoren za diletante. Trebalo je, tada, ponovo uspostaviti veze među piscima i prevodiocima. Za mene je bilo značajno da se okušam kao mlad urednik. Bio sam još student, ali nisam mogao da čekam. Mislio sam da je svaki dan propušten dan ako nemamo časopis pred očima pisaca. Da pokažemo našu estetiku. Novac za prvi broj Senta dao nam je moj otac. Prve adrese pisaca, mailove, kontakte, dao mi je Srđan V. Tešin. Tada sam prato Severni bunker i Kikindske novine. Izgubim te kontakte, izbrišem, šta li, i Tešin mi opet pošalje kontakte. Polako, vremenom, upoznam ljude, i oni mene, steknu polako neko poverenje u mene. Bilo je otpora od pojedinaca. Desilo se i ovo… Kad smo objavili prvi broj Senta, u njemu intervju Mihajlo Mihajlov i mnogi dobri pisci; jednoj dami u Novom Pazaru pokažu časopis, ona pogleda članove redakcije, pred narodom pljune u časopis, zatvori ga i baci. Dama je inače profesorica književnosti. Ali, nikada zbog tog čina nisam zamerio. Mislim da svako ima i dobrih osobina, pa i ta dama. Ponosan sam što smo u Sentu objavili veliki broj tematskih brojeva i što smo izdržali sve ove godine da ne pljujemo ljude. Do sada smo štampali preko šest stotina autora. Sent ima strategiju da nije lako vidljiv, treba doći do njega. Eckermann se prirodno nadovezao kao elektornski časopis. U njemu je do sada objavilo preko pet stotina autora iz celog sveta. Eckermann je veoma čitan među piscima širom Balkana. Ja samo navodim jedro, ali u ceo projekat najviše energije ulažu urednici rubrika: Uroš Ristanović, Tijana Koprivica, Aleksandar Novaković, Danijela Jovanović, Milan Anđelković… Bili su sa nama Miloš K. Ilić i Sonja Šljivić. Ipak, najviše vremena, snage i živaca u ovaj projekat ulaže Birsena Džanković, ta izuzetna osoba koja je strpljenjem, upornošću i iskrenošću najzaslužnija za čitanost Eckermanna kao i za to što je jedna mala tradicija već prohodala.

. Šta sada radite? Pišete Enciklopediju o lopovima, ili  knjigu o epidemiji?

. Enciklopediju o lopovima sam započeo davno. Skicirao. Novembra 2018. u Skoplju, intenzivno sam radio na njoj, ali sam je, nedovršenu, ostavio da se krčka. Što se tiče knjige o epidemiji – pravim beleške, kratke skice, crtam konturu konstrukcije… Trenutno sređujem pesme. Provetravam ih u svojoj glavi.

. Vaše knjige su prevedene na mnoge strane jezike. Vi ste jednom prilikom rekli: „Lakše mi pada poraz nego strah da ću izgubiti trijumf”.

. Verovatno sam bio iskren kada sam to rekao. Ali sada, ako treba da budem iskren, prisećam se da sam baš ja to rekao. Literaturu doživljavam kao pobedu nad sobom. Rad na jeziku, na formi. Što se prevođenja tiče, mogu reći, na ovom jeziku i na ovom svetu ima dobrih knjiga, ali mnogo je više loših knjiga. Ranije je bila muka kada se osrednja dela proglase za velika, a danas neki manijaci hoće slaba dela da predstave kao velika dela. To zbunjuje mnoge, naročito čitaoce ili pisce početnike. Ali, književna deponija je mnogo široka i ona ne žuri da privuče diletante.

. Za veliku literaturu potreban je veliki rad u velikoj dokolici.” Kakav je Novi Pazar u kome živite?

. Da je dobro organizovan, bio bi to grad koji je idealan za život. Ipak, nezdrav je vazduh, vode su pune smeća, ima mnogo kriminala, droge, korupcije… soabraćaj je užasan, gužva je, grad se pretvorio u košnicu. Ipak, grad ima energiju, ima mnogo mladih ljudi, možda 40 hiljada ljudi koji su mlađi od 30 godina. U proseku, to je najmlađi grad u Evropi. Ima studente iz 32 strane države. Dakle, postoji neka energija koju treba usmeravati i čuvati.

. Kako dočekujete svaku svoju novu knjigu?

. To je za mene veliki tren, kada ugledam svoju knjigu u koricama, osećaj je intenzivan i treperim; taj tren se može uporediti sa trenom kad ugledam tek rođeno dete. Napisao sam neke knjige kojima ne bih ništa ni dodao ni oduzeo. Živeo sam i pisao. Možda ne bih imao snage da ponovo proživim život koji sam živeo, ali voleo sam život koji sam živeo. Bog mi je dao sve što sam poželeo, i mnogo više od toga.

Razgovarala Radmila Gikić Petrović

izvor: www.polja.rs

Back to top button