Kultura

MAGIJA KVARNERSKOG JADRANA

Zoran R. Tomić (iz neobjavljene pesničke zbirke "U dodiru vremena") 

MAGIJA KVARNERSKOG JADRANA

Skrajnut, prigušen, naopako podešen

Emocijama izukršten. 

Stižu me neprestano narativni rukavci, osmišljeni, setni, divotni. 

Nepovratni. 

Šum talasa, nadolazeće reči,

Zapljuskuju me nostalgija i vizije sutrašnjice

Jer, današnjica mi izmiče, bezmalo ona i ne postoji. 

Sužavaju se kraci sudbine, daleki huk, prigušeni jecaj galebova. 

Putanja, potanko zacrtana leluja iako neuhvatljiva

U glavi namah “Mreže” Eriha Koša, 

Pa “Vidici i mrakovi” Elfride Matuč-Maholje,

Te kristalni, sedefasti hotel Kvarner, 

Raspevani lvo Robić, manira svetskih i glasa

“Samo jednom se ljubi” 

Celog me svaki put dobrano potresa. 

S jedne strane Opatije urbana Rijeka valovita, brodovima nasušna

S druge, brojna mestašca uz more ka Puli, zanosna, živopisna.

Stene, pejzaža mêne, pesak iscrtani, talasi. 

Tragovi meke kože medene, njene svilenkaste vlasi,

Vetar, rastresene krošnje, svuda posvećenici lepote, 

Oko mene, oko nas. 

Predamnom predani meštri i meštani, mornari i alasi zavetovani moru. 

Ne manje verni brodicama, ribi, vinu, tartufima,

Omamljujućoj žestini biske neodoljive, duvanu i ženama odabranim. 

Teški i odlučni koraci po doku, brodski i vanbrodski motori koji kao da se stresaju, 

Ržu, onda kao mačke užurbano udaljavajući se predu. 

Hrapav glas pomoraca aktivnih, 

A u konobama uglednih kapetana u penziji beskrajno teku priče raskošne. 

S dalekih okeana proživljene, prpošne.

I sve me tô nekom čudovišnom jezom dotiče. 

Kiša po moru i u njemu, sjedinjavanje dva vodena sveta

Slanog i sladunjavog. 

Tek spusti se od jutros magla, pritiskajući more kao prašnjavi zastor

Suprotnost sutonima zalazeće narandže-lopte i večerima meseca ogledajućeg u mrkoj vodi. 

Koraci, praporci, sastanci, 

“Stara dama”, Abbazia odoleva neokrnjena

Jedinstvena traje, veličanstveno iznijansirana.

Silina otmenosti zgrada, bogatog rastinja, modre tek naziruće pučine i pene. 

Pritom u meni vršljaju korali izgubljene tamošnje sreće. 

Umišljene? 

Kad evo je, probudi se u mom srcu Ona, ta nadiruća svetlucava čarobnica, 

Negdašnja gracija, devica i razvratnica.

Blage crte, porcelansko duguljasto lice, izazovne noge i torzo moje večite nežne miljenice.

Klanjaju joj se ribe i ptice, šljunak i morska trava. 

Prepuna sanjalačkih misli i tajni, moja luckasta lungomare tetura se glava. 

A, opet, zalivi i ostrva na dohvat ruke  – Krk, Cres, Lošnj,

Preko puta zakošeno osetno dalje, bliže velebitskom kopnu – Rab i Pag,

Male, drage, ušuškane luke.

U duši opstaju ondašnje razdiruće muke.

I nanovo slušam udaraca u obalu odjeke zaglušujuće, preteće buke. 

Harmonika bure ili pak juga razvlači šta stigne, odnoseći kuda dospe. 

Podmorje i nebo uznemiri, namršteni oblak načas tekućinu prospe. 

Boje – zelena, žuta, plava i neka mešavina braonkasto sive, u očima katkad i zaspu.

Prelivene. 

Iglice smaragdnog drveća, kao i smeđih stabala palmi satkanih od ponosa

Vazduh od lekovitih isparenja i opojnih mirisa, 

Podnožja Učke i Kvarnerske krivine grlim grčevito, vrelo

Iako mi brige donose slojevite boli, nanovo strah iznose na videlo. 

Senka visokog zaleđa iznad mene treperi. 

Jadranske bajkovite strasti, 

Duboko uspomenama ubadaju vremešne sličice. 

Svakad moje vredne pčelice. 

A na rivijeri vijugavoj vrle vile radosnice za neke druge mladenke tkaju tirkizne venčanice. 

Dok suze, osmesi tanani, plime i oseke života i smrti. 

Smenjuju se, udaraju nemilice, 

Padaju po meni pljoštimice. 

Zoran R. Tomić (iz neobjavljene pesničke zbirke “U dodiru vremena”) 

Back to top button