Opelo za njega

Opelo je već bilo započelo. Ona je malo zakasnila, kao i obično. Njemu to nikada nije smetalo. Nosila je cveće, staviće ga na kovčeg kasnije, ili na obod grobnice. Zastala je malo podalje, ali je, uz napor, ipak mogla da čuje sveštenika budući da je kapela bila skromnih dimenzija. Na Topčiderskom groblju. Očekivala je da će doći više sveta. Ili, pre će biti, da nije očekivala ništa. Znala je da on ne voli svetinu, ni govore pred ukop. Ni komemoracije. (Pogotovo sopstvenu, govorio je unapred.)

    Sâma je među drugima. Nikome neće izjaviti saučešće, a neće ga ni od koga ni primiti. Nije joj bilo važno da li će je neko prepoznati, pod crnim naočarima, spuštene kose, nenašminkanu, dakako. Sva je u tamnom. Njenu kraljevsku lepotu tuga nije mogla da prikrije. Ko je znao da gleda, video je da joj je teško. Nervozna, prebacivala je cveće iz ruke u ruku.

   Zapalila je jednu, pa drugu cigaretu, treću…Nije izdržala da čuje kraj obreda. Otišla je žurno, onim svojim njemu omiljenim hodom, do već pripremljene grobnice. Da bude i tamo nekako izdvojena. Oseća da bi i njemu to prijalo. Za njega je ona uvek bila posebna. Carica. Njegova obožavana Jelka. Upalila je sveću. Dva grobara su bila u blizini, spremna. Čulo se da se omanja grupa približava grobnici. U nevelikoj novinskoj čitulji pisalo je, standardno, da će “vreme i mesto sahrane biti naknadno objavljeno”. Bilo je u štampi i drugih smrtovnica njemu posvećenih, omaža, sećanja, prigodnih anegdota. I jedna nepotpisana kolumna.

     Ipak su neki saznali kada će i gde biti poslednji oproštaj. Dok su se približavali njegovoj “večnoj kući”, ona se, opet,  sklonila nekako da strane. O čemu li je tada razmišljala? O njihovoj jedinstvenoj životnoj  priči u dva dela, o njegovom osmehu i ljutnjama – ili o povremenim šalama kojima je nastojao da je razveseli? (Ne uvek i uspešno.) O njenim sopstvenim odgovornostima i brigama, nevoljama koje ne prolaze? Na njenom kao skamenjenom licu samo bi, s vremena na vreme, jedino brada zaigrala. Držala se ponosno i dostojanstveno, jedva primetno pogrbljena. Čekala je da spuste sanduk gde treba, ubacila grumen zemlje, tiho se udaljila. Znala je, osećala da ju je voleo drugačije – možda i više? – od  svih ostalih. I da ju je duboko cenio. Prolazi sve, ni ona više nije mlada, ali je još uveliko krepka, okretna. Voleli su je, vole je i voleće je i drugi. Ali, ko će joj od sada pisati ljubavne stihove, poklanjati knjige, omiljene čokolade i ledene kocke, vredne a jednostavne šnale…I sebe celog. Ko će joj slati šaškaste poruke, puštati muziku ili poeziju pred spavanje u telefonsku slušalicu ili na viber? Kuvati joj jaku kafu a i ona njemu. (Pa onda razgovarati o svemu u nedogled.) I praviti  ili poručivali klopu za oboje. S kim će onako nadahnuto razgovarati o književnosti, pa i o zajedničkoj, umnogome sumornoj struci, ponajmanje o pretećoj surovoj društvenoj stvarnosti? O svetloj budućnosti koja nikako da prispe. Ili, prosto, ćutati, “gluvariti” po kafićima u Ulici Svetog Save. Ko će je onako nesigurno, vrludajući auto-putem trezan a njome zaluđen, voziti između dva grada, pričajući joj (katkad i dosadno!?) o sopstvenoj prošlosti? S kim će se onako žustro raspravljati o “njima”, o životu? 

     Nesumnjivo, za takvu kakva je ona, uvek će postojati neko ko će joj ugađati, želeti je. Ali, da li će je – makar u snovima – onako bezrezervno  kao on ljubiti, da li će je razumeti i onda kada samu sebe nije uspevala? “Zimzelena sreća”, to je ona bila za njega do kraja. “Blesavi čoveče”, pisala mu je sa simpatijama, od milja ga zadirkivala. Nikome drugom, samo njoj, sve je dopuštao. A i nalazili su se jedno drugom za pomoć i podršku svakad kada je to bilo neophodno. (A i kad nije.) Ne zna da li ga je istinski baš volela, ali mu je bila krajnje naklonjena. Da li je to njemu bilo dvoljno? Nije, slutila je. Uostalom, “lepše je voleti nego biti voljen”! Da li? Može valjda i uzajamno?

    Iako je imao više dece, čula je da je sklopio oči – nisu je pustili u bolesničku sobu, “jer ne pripada porodici”, objasnili su – sa njenim imenom na usnama. A ona mu je bila, u ravni dece i sestre, najbliži rod. U svakom pogledu drugačiji.

   Da li će  ona napisati – samo za sebe – nešto njemu u spomen, za kraj.  Nešto što on nikad neće moći da pročita. Ali da ostane negde zabeleženo. Odlučiće kasnije.

Mašila se za ko zna koju po redu današnju cigaretu.

    Zbogom Profesore.

Zoran R. Tomić