TIŠAK

    Preda mnom Dunav, dobrano ukoso preko puta Gročanske ade, na vojvođanskoj strani.

Malecka uvala, zalivčić, retka šuma u zaleđu, voda na ivici nje, niže, voda koja se jedva pokreće, bezmalo u krug, s vremena na vreme lagano se mreška spojena s rekom. Niije žabokrečina, nije bara a nije ni matica. Jednostavno -zaajedno s drvećem – prâvi tišak. Nirvana. 

     Mir, spokoj, stabilnost. Jedino, s vremena na vreme, slabi zvuci okoline. Ptice. Sloboda? Usamljenost? Traženje smisla, put do autentičnog sopstva? Radost ili/i tuga? Čežnja, bol. Proces preobražaja. Rečju, tišak nije područje romantike, već svakovrsnog suočavanja. I samosvojnog zrenja, nadahnnuća, obrisa prosvetljenja, čak. Naročito u praskozorje i u suton. Sjedinjavanje sa prirodom. 

  Gledam ujedno tok Dunava i taj božanstveni liman. Ne teče, ne odlazi. Kraj njega, ožive, (o)staju sećanja i osećanja. Obnavljaju se. S nebom, parčetom šljunkovite padine, po kojom travkom, drvećem. Sinergija. Pitomi vazduh, katkad samo dašak mekog vetra. Isečak veličanstvene a jednostavne prirode koji pleni titrajućom lepotom. 

    Na tom meni dragocenom mestu, na sredini pripadajuuće obale, tik na ivici tišaka, u senci, pri jedva čujnom “disanju” vode, redovno mi, posle otprilike pola sata nepomičnog sedenja, krenu da nadolaze mnogi odgovori, makar polovični, pogleda uprtog u dve površine iste reke – onu veću, i onu neuporedivo manju, meni bližu, blisku. Sležu mi se stavovi o (ne)sreći, o nekim (u) sebi postavljenim pitanjima: o deci, o prijateljima, poznanicima, kolegama, o ženama, ljubavi, društvu, politici, poslu, promišljanja o poeziji, rizicima kojima smo izloženi, o našim životnim izborima, o godinama minulim, o prolaznosti, snovima, planovima, o bolestima, gubicima, suzama, o smrti… 

   Sâm sam tamo. Ne bacam kamenčiće, ne kupam se, a i ne pecam iako redovno ponesem ribolovački pribor. Kao da je posredi parče neke nedodirljive svete vode.

   U više proteklih sedmica teško podnošljive vreline, deo tog tišaka je skoro presušio. Paralelno su se odronjavale inspiracije….. Pa stoga čekam one obećavajuće kasnoletnje i ranojesenje blage kiše. Da popune i ožive moje čarobno malo utočište. Verujem, znam, rekla mi je, da je i Ona negde našla svoje. 

Zoran R. Tomić