Specijal

SA SOBOM, NA PUTU  

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

“Svak voli putovanje, ili bar misao o njemu kao svoj drugi, lepši život”. (Ivo Andrć)

Što godine prolaze, sve mi više izgleda da je svet, i priroda i društvo, ustrojen(i) – ne na trojstvu – već na dihotomiji, na dvojstvu koje se prepliće (ali se ne poklapa!), udvaja se, nadovezuje, smenjuje. Živo i neživo – opredmećeno, celina i delovi, detalji i glavnina, dubina i širina, statično i dinamično, umno i čulno, psihologija i biologija, fizičko i hemijsko, racionalno i fantazmagorično, društveno i pojedinačno, kolektivno i individualno, spoljno i unutrašnje, prošlo i buduće (iz vizure sadašnjosti), barokno i jednostavno, jednostrano i višestrano, maksimalno i minimalno, besno i umireno, legalno i legitimno, statično i dinamično, ljubav i ravnodušnost (mržnju ostavljam po strani!), redovno i vanredno, bezlično i osobeno, stručno i laičko, versko i ateističko…

     Mnoge od tih parova, suprotnosti, bolje upoznajemo, jasnije doživljavamo – baš putujući. Pritom, čini mi se da je nesumnjiva prednost – naročito za one redovno opterećene poslom, odgovornostima, brigama – kada nekuda ciljno sâm voziš (“šofiraš”), dok se udaljavaš od mesta polaska. “Korisnije je putovati sâm, onda se više razmišlja”. (Tomas Džeferson). Jer, upravo tada ti kontrolišeš mašinu, imaš svoj tempo, samostalno određuješ predahe i brzinu. Takođe, blagotvorno je smenjivanje slika pred tvojim očima dok promičeš pejzažima. Uz koncentraciju praćenu prigodnom muzikom po sopstvenom izboru.Kao nagoveštaj meditacije. Potonje i ne mora odmah da nastupi. Proces je u pitanju. Ono, meditiranje, polako nadolazi. Ne bi smelo da dođe do unutrašnje žurbe. A krenuće u nekom trenutku i sećanja uz hitanje napred. Osećaj da si nešto prošao, prešao, odmakao, a još nisi prispeo, došao do konca puta. Zamišljenog ili stvarnog. Koji te vuče napred, ujedno te usporava da bi uživao usput. Primerice: od Beograda do Ulcinja nižu se valoviti predeli, reke, jezera, planine, kanjoni, doline, manja i veća naselja, gradovi. A od Podgorice kraj Skadarskog jezera, preko Virpazara – znamo – vodi jedan od drumova do mora. Sunce koje obasjava smenjujuće plavo i zeleno pred tobom. Protkano smeđim, Petrovac, Bar, Ulcinj, Ada Bojana, srpsko-albansko granica. Vozeći tom trasom, “sustigoše me” naredne misli. 

       Na putu, van mesta prebivališta – što dalje, to bolje, veći su ti šanse – može se dogoditi nova ljubav. Samo određena “letnja”, odnosno “zimska”, ili pak izvesna trajnija, svejedno. S druge strane, putovanje je često čudesni lek da se  unapredi ona (još) živa, eventualno “posustala” partnerska veza. A i  privilegija je steći nova prijateljstva, naučiti (tebi) nepoznate društvene igre/”igre” – ili se vratiti pomalo zaboravljenim hobijima, strastima. Kontakti su gotovo neizbežni, nasušni; svakovrsno kretanje donosi okrepljenje. Nova lica, teme, priče, iskustva. Susreti sa drugima i drugačijima su svekolika terapija. Na putu je važno oplemeniti se (sa)znanjima iz istorije, kulture, arhitekture, umetnosti, geografije, kulinarstva. Fotografije, uspomene. Upečatljive boje, nijanse, prelivi, talasi, mirisi. Čitanje, šetanje, kupanje, skijanje i drugi sportovi. Rađanje do tada skrivenih (?) ideja. Fizička i duhovna kondicija u usponu. Sve u svemu – zdravlje u raznovrsnim oblicima. Da, važno je povremeno – naročito u tišini koju sâm proizvodiš, pa i kada je kraj tebe buka! – pričati sa sobom, u sebi. O sebi, o drugima. Biti kritičan i otvoren, iskren. Tô je neuporedivo lakše i korisnije postići putujući, i na sâmome putu. Tom prilikom čovek zadobija neophodnu distancu, širinu. Veću objektivnost spram svega. Jednostavno, u/na putu, tokom odmora u prvom redu, stičeš neophodno vreme da se posvetiš i takozvanim malim i onim velikim stvarima. (Ako je u odnosnom miljeu takvo raščlanjivanje uopšte moguće.) Preciznije ih vrednuješ. Brže dolaziš do tačni(ji)h odgovora, pravilnije rešavaš probleme. 

         Više je drastičnih promena sredine, “atmosfere” na putu i povodom njega, prekrasnih sokova i “šokova” –  pogleda i uglova koje podižu adrenalin i jačaju ličnost, preporođuju čoveka: poniranje i jedrenje vazduhom – padobranstvo, kao i paraglajding; planiranje i hodanje šumom; skijanje kroz belinu i milinu rafinirano hladnog, presijavajućeg; avanturistički rafting; zaranjanje duboko u vodu, u razuđeni morski svet posebno; organizovana pustinjska krstarenja. I mnogo šta drugo. Kao da se totalno presvlačimo, maltene još jedared rađamo, u najmanju ruku izoštravamo sva naša čula i moždane vijuge, sa ushićenjem skoro da gubimo dodir sa stvarnošću. Pa nam se čini da smo na vratima večnosti, darovani nezamenljivim životnim bonusom. Ukratko, svako putovanje “u veštim rukama” predstavlja stvaralaštvo događaja i zanesenosti, magiju mogućeg i neponovljivog. Uz volju i ponešto dara za pokret i zaokret, za prilagođavanje, za upijanje. Za opijanje raznorodnošću sveta, ljudi i prirode. 

   I kada prispeš na odredište još neko vreme, pa i par narednih dana ti “putuješ”. Silom mentalne inercije. Pulsiranje. Presabiraš se, postaješ deo tog preplavljujućeg oko tebe. Ne mora ni da bude luksuzno, materijalno bogato – samo je važno da te tô sveže, dragoceno, promenjeno, snabdeva pozitivnom energijom iz dana u dan. Da te blagotvorno tušira. Možda ipak prvih nekoliko njih pojačano jedeš ili/i piješ, nemirno spavaš, “tražiš se”. Fino podešavaš sopstveni sklop. A onda postepeno uspostaviš novi ritam, rituale koji šire vidike. Ne postaješ toga baš namah svestan. Nešto kasnije. Praviš planove, zaričeš se da ćeš neke stvari kod sebe/na sebi poboljšati, nečega se odreći a ponešto pridodati. Kada se vratiš kući.

     Put i putovanja iznedruju smisao. Nude značenja. I ako se nisi otisnuo na odmor, ako je putovanje poslovno. No, nesmnjivo je plodotvornije ono koje ima svrhu aktivno dokoličarenje. Čak i kada je ono pasivno, titraji duše nikad ne miruju. No, lagano se ospokojavaju, dobijaju drugi smer. Pripremaju “teren” nirvani. Stvaraju prostor, vreme za lepotu, za uživanje. Ko ume i kadar je da joj se stavi na raspolaganje. I da je prethodno celovito, koliko-toliko obuhvatnu prepozna. Draž je u traganju za istinom, za čistotom, za razdvajanjem suštinskog od onog manje važnog. U putu se ponešto i pronalazi, inaće zatureno u svakodnevici matićnog obitavališta. (A retko se išta gubi.) Jedne tajne se razotkrivaju, druge katkad tek pomaljaju. Putovanja nas spašavaju od zamarajuće egzistencijalnog, od dosadno ponavljajućeg a neophodnog, od plitkosti običnog. Još više od efemernog. Upućuju nas ka središtu, ka srcu mnogo čega. Dolaziš do potpunijeg razumevanja realnosti, do spoznaje šta ti/nam je moguće činiti, a šta ne. Uočimo, poneki od nas – bar na kratko – mozaik sopstvenog života, veze pripadajućih parčića. I optimalni odnos sa bliskim jedinkama, sa okruženjem. U putu i na putu se suočavamo sa sobom, s našim ljubavima – stvarnim ili izmaštanim. S čežnjama, verovanjima i nadanjima. Pa i sa anksioznošću, sa strahovima vlastitim. I od smrti, ništavila dakako. Te tako uviđamo  da je on(a) – taj svačiji fatalni ishod – kada smo u putu i u putu, od nas varljivo dalja, tobože manje izvesna.

 “Čovek putuje po svetu da bi našao što treba a vraća se kući da to nađe”. (Miloš Crnjanski

P. S.

                                                      PUT

Ne, nemojte me dozivati.

Ali ću (vam) ipak neumitno doći.

Samo što nisam krenuo.

Imam dve muze, prva je od ranije a druga možda i ne postoji.

Pa slutim, ma znam da je smrt prâvi cilj i ishod ove noći.

Iako u njoj jedva da sam se i prenuo.

Dok je u životu samo put važan.

/Jedino on se broji. 

Zoran R. Tomić

Back to top button