U umetnosti, kao i u ljubavi, instinkt je dovoljan, reče Anatole France. To je prvo što mi je palo na pamet kada sam ugledao ova dela Fehima Huskovića.
Razigrani elementi i raspevane boje, a sve u funkciji celine sazdane iz fragmenata, ne viđenih, nego fragmenata doživljenih prilikom posmatranja prirode.
Ona tvrdnja Ciceronova da nikada nećemo zalutati ako pratimo prirodu kao vođu, kao da je bila vodilja i savremenom slikaru i grafičaru koji spada u red najhrabrijih likovnih umetnika na Balkanu danas, jer njegovo suočenje sa belinom i skladanje likovne kompozicije tako je često i beskompromisno – on se trudi da svakog dana ostavi bar po jedan uzdah svetu i vremenu.
Boravak u Plavu, između vode i trave, između kamena i vazduha, nadahnuo je Huskovića da materijalizuje svoje ushićenje pred prirodom. Iako pažljiv prema svim bojama, Husković zelenu tretira kao osnovnu boju sveta, baš onako kako je smatrao Pedro Calderon de la Barca.
Zamišljam Huskovića kako gleda prirodu i, opčinjen, odmah zapisuje svoj doživljaj na belini. Prepisuje iz sebe lepotu viđenu izvan sebe.
Georges Roault je tvrdio kako je slikarstvo “prigušeni smeh”, istovremeno i “sredstvo da zaboravim život”, a Husković prirodu gledajući slika i daje nam da zamislimo zagonetni osmeh njegovog lica u onom času kada odahne i zaboravi na balast svakodnevice.
Do renesanse, pejzaž je pratio druge glavne teme u slikarstvu; od renesanse, pejzaž postaje i glavna tema. Neki su prirodu u prošlosti doživljavali kao neprijateljsku, a mi je danas doživljavamo kao nakit. Moderno slikarstvo uzdiglo je pejzaž u domen simbiličkog, a ovi pejzaži su čisti odjeci prirode u umetniku.
Slika treba u prvom redu da bude svečanost za oči, učio nas je Eugéne Delacroix, zato – uživajte u svečanosti koju nam priređuje Fehim Husković.
Enes Halilović
