Водено огледало окренуто према зиду

Кажу, да када пијемо воду из туђе чаше, можемо прочитати мисли те особе. Мања река улива се у већу. Која река којој овде чита мисли? Када помислимо на стихију реке, провејавају стихови Ћамила Сијарића. У њима он чезне за својом драганом. Не машта о лађи. Довољно му је дрвце поломљено на пола, да би пронашао своју љубав. Психолози би овај феномен назвали мотивом депривације. Реч је о намерном лишавању задовољства, и постављању препреке на властити пут, да би укус побреде и успеха били слађи. Слика са дрвцетом пуштеним низ воду, јесте илустрација поменутог мотива. Лађа на пучини, пред очима постаје све мања, а дрвце је мало и пред носом, те стога аутентичније и аутохтоније. Лађа, дакле, није привлачна песнику. Друго, дрвце је симбол ватре, а ватра на води метафора је разгорелих осећања, синергизма супротности, борбе полова у антиномији. Надаље, дрво за песника представља манифестацију светога, тзв. хијерофанију, и симбол је јединства, хармоније и стваралачке снаге. Оно није стриктно хтонично, нити везано за земљу. Представља конекцију између неба и тла, а вода се налази негде између, у средишту, и, представљајући axis mundi, симбол је очишћења и ауторове катарзе. Двоструки, безмало архетипски однос девојке и воде, показује амбивалентност симболике жене. Она је, каткад, снажна када прелази преко водене границе, а понекад жртва, кад се утапа и спасавају је, једновремено крхка и јака, угрожена и опасна. Аутор ужива у својим слатким мукама, подређујући циљ самом процесу доласка до њега. Што је та процесуалност тежа и мукотрпнија, он се осећа више победоносно. Кратак убод у прст, тражи за трен стиснуте очи. Песникове су широм отворене, јер он трага будан и концентрисан, истовремено опхрван фантазмагоријом и ониричким заносом и магновењем.

Традиција каже, да је непријатељ побеђен, онда када нам се приближи довољно близу, да му се виде беоњаче. Тек онда, вади се револвер. У дуaлизму и сталној дихотомији, песников и пријатељ и непријатељ јесте вода. Она је препрека, али и спојница, презентујући плиму и осеку песникових душевних стања и дамара. Тај мотив трагалаштва доминира песмом, и то трагалаштва са запретаним, затомљеним и тешко досежљивим циљем. Аутор нам поставља једно питање: Задојен антипанлогизмом, и уверен да уместо ума, осећања владају светом, он нас нагони да се питамо: Да ли је управо солипсизам излаз из тескобе? Да ли постоји само људска свест са својим унутрашњим интроспективним доживљајима који су плод интројициране стварности, и ништа више осим тога? (solus=једини, ipse=сам главом). И данас, када песник није међу живима, питамо се: Да ли га воли дрво о којем пева, онда кад му, укопан у земљу, он „отима од уста“. То је усуд свих великих песника: Да се нахране предметом њихових верси. О дрвцету које плови, спуштено низ воду, машта свако дрво везано за тле корењем, јер оно, да би се померило, треба далеко да добаци своју сенку. Аутор је мајстор поетске игре светлости и сенке, метафоре и имагинативности, апстракције и метафизичке дубине. И на концу, ми, читаоци, питамо се заједно са песником: Да ли је слобода својство човеково, или пак захтев који стоји пред човеком, могућност коју он може, али не мора да оствари? Може ли се човек ослободити слободе? Шта је слобода? – Је ли слобода одсутност препрека, или спознаја нужности? Могућност избора, или самоодређење? Постиже ли човек своју сврху тек у заједници с другим људима, или је могућ једино индивидуални напор појединца, који остварује идеал независно од других? Песник је свестан, да опака болест тражи опасан лек. Он је самурај, који се не убија: Да би задржао оштрицу свог мача чистом! Победоносно пушта ваздух да уђе у затворен свет његових стихова: Да би ватра снажније горела!