Марија Веселиновић: ЈАЦО

Зид од гараже претрпео је више бола од моје лоптице него што би му ико веровао, само да је могао то да преприча. Иако је то био само зид, знао је и он да једно дете чини срећним.

У тој игри заборављала бих свет споља, и та мала зелена округла ствар постајала је једино што видим и једино што ми је тада важно. Све што је у мени стајало, у тим тренуцима је било покренуто.

С леве стране, иза ограде, зачуо би се глас: „Браво! Тоооо!“ И није могло а да ми не привуче пажњу. Бацим поглед, изненађено… Јацо.

У својој сивој блузи, са увек заврнутим рукавима и кока-колом испод мишке. Упечатљив осмех и очи из којих извире сјај исконског добра.

И то гледање би трајало. Посматрао ме је као да радим нешто важно, као да је у тој размени између зида и мене било нечег вишег од ударања лоптице.

Дешавало би се да пођем с њим у продавницу, да ме ухвати за руку, али осмех никада није скидао с лица. Вратио би ме назад, као да ме поново оставља на најсигурније место, а нисмо знали ни он ни ја да су и његова шака, и његова љубав, и његов поглед у ствари једина сигурна места и за човека и за дете.

Нисам умела много да разумем, али сам од родитеља слушала приче о храбрости, снази, вољи, труду породице да све што им је Бог дао изнесу на видело светлости, како би њихова снага огрејала и нас све около, који и не знамо шта је живот.

Није важно колико сам година имала, али у том Јацовом „Тооо“, уз стисак руке као охрабрење, стајало је све оно што једном детету треба: подршка, ослонац, присутност и љубав.

Јацо је гледао свет и прихватао га као да га је Бог директно само за њега стварао, и није ништа погрешио. Бог и јесте створио свет на њиховој љубави.

У његовом погледу било је апсолутно Добро. И верујем да у дубини тог погледа стоји сам Бог, који нас посматра колики смо нељуди и колико не заслужујемо да стојимо ако не погнемо главу и не осетимо стид пред људима са Дауном, аутизмом, церебралном…

Марија Веселиновић