Poezija i nauka
Enes Halilović
Uroš Zupan
Drvo i vrabac, izabrane pesme
prevodilac: Ana Ristović
KOV, Vršac, 2012.
Decenijama čitamo izvanredne pesnike iz Slovenije koji rečima bude reči u nama. Od Prešerna, preko Kosovela, Kocbega, Zajca, Šalamuna i Taufera došli smo do Uroša Zupana, pesnika koji je oslušnuo mnoge pesničke mode, ali je ipak ostao zagledan u sebe. Knjiga izabranih pesama pokazuje nam jasan put od sebe ka sebi. Kao da je pesnik izašao u svet i pogledao, od Trbovlja do Ljubljane, od istoka do zapada, čitao i osluškivao svet, ali se vratio svakodnevici kroz koju korača.
Posebno su upečatljive slike i ritmovi ove poezije, ali i odgonetnute zablude o kojima pesnik samoironično govori. Neko ko bude pravio antologiju slovenačke ili evropske poezije, kod Zupana i neće morati mnogo da bira, jer sam je pesnik izabrao, većina objavljenih pesama su vrhunske i svaka ima jasan razlog zašto je napisana i zašto je obavljena. Pisao je zbog sebe, a objavio zbog drugih. Može se reći da nema potpuno iskrenih pesnika, ali Zupan je jedan od iskrenih koji ne govori previše, ali ne skriva mnogo. Čak i kad otkriva sebe, otkriva najpre sebi pa čitaocu.
Prevod Ane Ristović takođe je upečatljiv, precizan, veran za oba jezika, jer prevode delimo na one poslovne koje su prevodioci dogovorili i odradili i one životne prevode kada prevodioci daju deo svoje krvi životu pesnika da bi u nekom jeziku živele pesme iz drugog jezika.
Godinama mladim pesnicima preporučujem esej “Most do zaboravljenog temelja” koji se nalazi na kraju ove knjige. Ovde je Uroš Zupan pisao o sebi u poeziji i o poeziji u sebi; o detinjstvu na čijem ulazi stražari crna reka. Pesnik ističe tlo koje traži umetnost; slično je govorio Vistan Hju Odn, da je pesnik kao sir iz neke župe koji želi da bude lokalan, a svuda cenjen. Poezija koja zaboravi da govori o svetu, rasprši se, poručuje Zupan. Tu misao treba da upamte i mladi pesnici i čitaoci.
Napoleon Šanon
Janomame, okturni narod
prevodilac: Dragan Monašević
Svetovi, Novi Sad, 1992.
Ko želi da upozna daleko prošlost, neka prvo pogleda u blisku prošlost koja nalikuje dalekoj. Evo šanse da kroz jednu knjigu, kroz jedan narod, zavirimo u mnoge narode, u stanja koja su prethodila mnogim društvenim uređenjima. Monografska studija iz kulturne antropologije otkriva mnogo i stručnjacima i radoznalim čitaocima.
Napoleon Šanon je izučavao narod koji je u dvadesetom veku, dok je Evropa bila u ratovima, živeo u kamenom dobu. Istraživač nam dokazuje da pojedinci mogu da budu i različiti od kulture kojoj pripadaju i neprilagodljivi zakonitostima koje su srasle za običaje zajednice. Čitalac ima priliku da se upozna sa ljudima koji su izloženi stalnom ratovanju, borbom sa egzistenciju, životom u teškim prirodnim uslovima, među zverima i zmijama. Poznavanje prirode postaje način života i zakon preživljavanja, jer deca u dvanaestoj godini već razliku dvadeset vrsta pčela i navode im anatomske razlike. Šta ovi ljudi jedu, u šta veruju, kako se vesele, kakvi su im tipovi srodstva, običaji, zablude… sve to sadrži knjiga iza koje stoje godine istraživanja i boravka među ovim ljudima koji su početkom atomskog doba koristili kamene sekire.
Kako sklapaju saveze, koliko mogu biti verolomni, šta jedu, kako se leče i kako se čiste, kako ratuju, čime se goste, o čemu pevaju, kako trguju, kako su ustanovili statusne razlike i srodstvo, kakve priče pričaju, kakav je etimološki koren njihovih reči i kako vide drugačije ljude, sve to će saznati čitalac koji se vrati ovoj knjizi koja kroz blisku prošlost jednog naroda otvarata vrata za razmišljanje o prošlosti mnogih naroda. Šanonovo delo je ono zadovoljstvo koje radoznao čovek može da nađe samo u retkim knjigama.
