Specijal

Kriminalac Boris Petkov čitao Tolstoja, umro prirodnom smrću, nije se tukao šakama

Boris Petkov zvani Bugarin (1956-2002) jedan je od retkih iz najžešće garde kriminalaca balkanskog podzemlja koji nije umro od metka nego od srčanog udara.

Petkov je umro na Vojnomedicinskoj akademiji zbog problema sa srcem. To je mnogima bila vest nakon vesti o smrti Petkova, jer su očekivali da ga pre ili kasnije nađu izrešetanog na ulici ili u nekom haustoru, ali… ovako je bilo suđeno.

Petkov je osuđen za učešće u ubistvu čuvenog Ranka Rubežića, balkanskog Dača Šulca. Uz Petkova za ovo ubistvo osuđena su još tri njegova druga. Dragan Popović Dadilja i Milovan Vujisić Vuja osuđeni su na po 15 godina zatvora, dok su Petkov i Bojan Petrović u kasnijim razdvojenim sudskim postupcima osuđeni na po pet godina zatvora. Iako je Boris Petkov prethodno pobegao u Čehoslovačku, uhvaćen je i izručen Jugoslaviji gde je bio i osuđen, ali ubistvo Rubežića nikada nije priznao. Ranko Rubežić je bio veoma opasan, stalno naoružan i pištoljem i bombom, ali one večeri kada je ubijen nije stigao da upotrebi ni jedno ni drugo.

sa Draganom Popovićem Dadiljom

Boris Petkov je ukupno u životu osuđen na 18 godina zatvora, ali je odležao devet.

Krivicu za Rubežićevu likvidaciju nikada nije priznao, a posle dve robije pobegao je iz “Zabele”. Voleo je druga Đorđa Božovića Gišku pa je, iako u bekstvu, došao na njegovu sahranu. Na tu temu za Balkan info je govorio Lepi Branković, više puta osuđivani lik sa Voždovca:

Pored Giške, Boris Petkov se družio i sa Rubežićem za čiju smrt je osuđen, ali i sa Jusom Bulićem, Darkom Ašaninom, kasnije sa Kneletom i braćom Branković sa Voždovca.

Poslednjih godina Petkov je živeo u Kaluđerici. U kući je imao dve fotografije, dva voždovačka kriminalca: Đorđa Božovića Giške i Aleksandra Kneževića Kneleta.

Petkov je odbio da ide na ratišta u Hrvatsku i Bosnu, odbio je da učestvuje u ratu… “Da ja ubijem jednog čoveka, proglasili bi me kriminalcem, ubicom i dobio bih petnaest ili dvadeset godina robije. Ako ubiješ dvojicu, trojicu, onda si već masovni ubica ili poremećena ličnost. Ali, tek kad ubiješ hiljadu ljudi, onda si političar ili narodni heroj. Više ti, zaista, niko ništa ne može. Da sam ja ubio dve hiljade ljudi, zar bi se neko usudio da me uhapsi? Bio bih bar poslanik Narodne skupštine”, rekao je Petkov poznatoj novinarki Duški Jovanić.

Vrlo je interesantno i to što je Petkov bio jedan od retkih kriminalaca koji nije bio tetoviran i nije bio sklon samopovređivanju žiletima i noževima.

Kada ga je dama, zatvorski psihlog upitala kako to da nije sklon samopovređivanju, on je rekao da je to baš zbog toga što su ga uglavnom drugi povređivali.

Boris Petkov Bugarin u zatvoru je čitao knjige. Dostojevskog, Tolstoja, Gogolja, Turgenjeva.

Evo kako je Petkov govorio o gangsetrskom životu u čuvenom dokumentarcu “Vidimo se u čitulji”. On je tvrdio da je dobit od kriminala kratkog veka. “To je muka, beda, jad, robija…”

Petkovu je bio antipatičan Ljuba Zemunac. “Ništa protiv njega lično nisam imao, ali me je nerviralo to što su ga se ljudi toliko bojali. Pitao sam se: „Je l on ujeda, otkud toliki gotovo sraman strah izaziva kod svih. Zbog toga mi je bio antipatičan, imao sam neku averziju prema njemu.”

Grupa Ljube Zemunca pucala je na Borisa Petkova i Gorana Vukovića Majmuna, a epilog je poznat… Goran Vuković je kasnije pred zgradom suda u Frankfurtu ubio Ljubu Zemunca.

Boris Petkov je godinama bio u zatvoru, a vreme na slobodi provodio je na trasi: Beč- Minhen – Danska – Švedska – pa u krug, iz Švedske u Ženevu, Milano, Bari, Bar i nazad na Voždovac, u Beograd. Po sopstvenim rečima, nikada se nije golim šakama tukao. “U fer tuči uvek sam mogao da dobijem neki udarac, jer su oni non-stop trenirali, a ja retko. Zato sam zgrabio neku štanglu, pa po lobanji. Nikad se ja nisam rukama tukao – samo štanglama uvijenim u novine.”

Boris Petkov je početkom dvehiljaditih godina imao zaštitnički odnos prema jednoj grupi trgovaca ženama iz Novog Pazara koji su žene prebacivali u Italiju. Čak se tada pojavio u redakciji dnevnog lista Novosti da bi na taj način možda izvršio pritisak da se više ne piše o toj grupi, ali, još od ranije, posebno blizak je bio sa jednim Bjelopoljcem. To je Šele Agović koji se iz Bijelog Polja još početkom osamdesetih otisnuo u Beč i tamo proveo mnoge godine… Od Šeleta Agovića mnogi su zazirali.

Novinski portal Kazaljka objavljuje fotografiju na kojoj se vidi druženje Borisa Petkova i Šeleta Agovića. Fotografija je snimljena u Beču polovinom osamdesetih.

photo: Legende devedesetih
Oznake
Back to top button
Close
Close