KulturaSpecijal

Sećanje na pesnika i prevodioca – Velimir Čeda Kostov

Velimir Čeda Kostov (1956 - 2020). Visok i ponosan nosio je svoju pesničku dušu, razigrane jezike i osmeh koji je upućivao svima.

Konačno se poezija Velimira Čede Kostova oslobodlila pesnika koji ju je pisao. Skromnost pesnika nije išla u prilog njegovim pesmama. Sve više nam dolaze pred oči Čedini stihovi, a on sam, za života, kao da nije mnogo mario za knjige koje je potpisao. Čini se da se više bavio onim knjigama koje je preveo, a prevodio je sa bugarskog i sa engleskog jezika. Davao je na čitanje tuđe knjige, nikad svoje; hvalio bi druge pisce, a sebe kao pisca nikad nije stavljao u prvi plan; čak ni u naznakama nije govorio o sebi. Ta skromnost i sklonost da bude most među ljudima ponajviše govori o njemu samom: bio je čovek nenemetljiv, ali kulturi odan. Srbiji i srpskom jeziku dao je mnogo, bugarskom i engleskom jeziku davao je krila da prelete u srpski, a poeziju je pisao onako kako je Česlav Miloš smatrao da je najbolje pisati -“retko i nerado”.

piše: Enes Halilović

Davno je Ugo Foskolo rekao da pesnici počinju živeti kada umru; to se može reći i za Velimira Čedu Kostova koga iznova otkrivamo.

Tajnovit kao i svaki pesnik, sklon da služi kulturama kao i svaki prevodilac, a ponosan i smeran kao i svaki Bugarin – on je znao ono što zna istorija – Bugarska je jedina zemlja u Evropi koja, otkad je osnovana, nije promenila ime, a osnovana je daleke 681. godine nove ere.

Rođen je 1956. u Dimitrovgradu u porodici gde su reči i slike imale dominaciju. Otac Bogdan i majka Vinka prosvetni radnici, a stric Metodi bio je slikar. Jedno je mučilo Čedu od ranog detinjstva, a to je status njegovog oca u društvu. Nije tajna da mnogi pesnici imaju problem očinstva u sebi, nose ga, što bi rekao Ivan V. Lalić kao zarđalu iglu pod kožom potiljka. Tako je to i sa Čedom bilo…

Njegov otac proveo je deo mladosti na Golom otoku. Ni kriv ni dužan. Malo je poznato da su pripadnici bugarske nacionalne zajednice bili grupa koja je najviše zatvarana na Golom otoku, ne brojčano nego proporcionalno, shodno udelu u ukupnom broju jugoslovenskog stanovništva. Bila je to nakaradna logika da su naši Bugari najverovatnije skloni Staljinu, baš kao i Bugari u Bugarskoj.

Pitao sam Čedu o danima i godinama koje je njegov otac proveo na kamenu, okružen morem jadranske soli, a on mi je rekao da Bogdan nije mnogo govorio o tome. Ćutao je godinama i godinama, ali mu se jednom omaklo tek da kaže kako je bio privezan za mrtvaca, kad je doveden. Pokušavao je da priča sa čovekom čija leđa dodiruje leđima i mislio je da taj čovek ćuti od straha. Ne. Bio je mrtav i hladan. Tek to je Bogdan rekao sinu o svom golootočkom boravku, ali ono što je sina najviše bolelo jesto to što je otac decenijama, jednom mesečno, morao da se javlja u policiju. Revnosno je to radio i ne pomislivši da ispusti obavezu. Tek pred kraj smrti, a ipak neku godinu posle 5. oktobra 2000., Bogdan je prestao da odlazi u policiju, a ni oni ga više nisu zvali.

Očeva robija, očev stid, očeve obaveze… sve to je živelo i u tihom, dostojanstvenom Velimiru koji je voleo muziku bar koliko i poeziju, a naročito džez, bluz i kantri muzičare. Voleo je Šabana Bajramovića. Jednom nedeljno je vodio muzičku emisiju na niškoj televiziji Belle Amie i tako gledocima približavao svoje omiljene zvuke. Njegova kolekcija ploča je impozantna i mogu mu na njoj pozavideti i mnoge radio stanice.

Kostov je bio veliki prevodilac sa dva jezika, mnogo je uradio za našu kulturu time što nam je približio druge, kaže univerzitetski profesor Branko Ristić koji se četiri decenije bavi bulgarologijom.

Predsednica Srskog P.E.N. centra Vida Ognjenović ističe da joj suze krenu svaki put kada pomisli na Čedu Kostova. “Njegovim odlaskom ostala je velika praznina u našoj kulturi”, kaže Vida Ognjenović.

Čeda Kostov je u P.E.N. uzimao zadatke za koje mnogi drugi nisu bili sposobni. Tako su on i Vladmir Kopicl 2010. putovali u Tokio, preko Moskve. Imali su zadatak da učesnicima svetskog zasedanja P.E.N. podele materijal i tako lobiraju da Beograd bude domaćin renomiranog skupa. Vladmir Kopicl se priseća: “U Moskvi, na aerodromu, prozivala nas je jedna baba i jedva smo je razumeli, požurili za njom niz hodnike… Čeda je zaboravio prtljag. Kad smo sleteli u Tokio, nedelja, hladno, Čeda ceo dan bio u papučama i u žutoj majici, sve dok na našu intervenciju prtljag nije doleteo u njegove ruke. U tom prtljagu bio je i propagandni materijal koji smo brzo podelili učesnicima i mislim da smo imali udela u tome što se taj skup, naredne godine, održao u Beogradu”

Tako je žuta majica, ipak, bila najbrža, kao u biciklizmu. Kao uspomenu na carski provod u Japanu, Kopicl i Kostov su jedan drugom posvetili po pesmu.

Mogao je Čeda doći u Beograd, mogao je biti i lektor na nekoj stranoj slavističkoj katedri, ali voleo je Niš gde je i diplomirao Anglistiku. Jedno vreme je bio direktor Novinsko-izdavačke ustanove „Bratstvo” gde je vodio izdavačku delatnost na bugarskom jeziku. Uvek je znao da pomiri i interes svog naroda i interes svoje države. Trudio se da promoviše istinsku literaturu, a nikakvi paktovi nisu ga zanimali kada je bio u pitanju amaterizam. Postavio je, dakle, jasnu granicu između poezije koja jeste i poezije koja nije.

Službeno i privatno, često je boravio u Bugarskoj. Tamo pomeraju glavu levo-desno kad hoće da kažu da, i gore-dole za ne, suprotno onome kako smo navikli. Bilingvalan, ni u gestikulaciji se nikada nije prevario, ni tamo ni ovamo.

Danas, kad čitam njegove stihove, nalazim da su veoma precizni i prisetim se Floberovih reči da je poezija precizna kao geometrija.

Voleo je pisce koje je i prevodio: Alis Manro, Margaret Etvud, Deni Leferijer, Alek Popov, ali poslednjih godina ponajviše energije uložio je da prevede bugarskog pesnika i diplomatu Edvina Sugareva. Sećam se kad mi je govorio kako mu taj pesnik leži, slikama, jezikom i doživljajem sveta.

Pričali smo i o tome koliko naši Bugari imaju podršku Bugarske kada je kultura u pitanju. Čeda nije bio zadovoljan pažnjom koju je naš istočni sused poklanjao kulturi i afirmaciji svojih sunarodnika koji žive u Srbiji.

Pisao je poeziju na srpskom. Goran Stanković kaže da je poezija Velimira Kostova proistekla iz anglosaksonske tradicije. “Njegovu poeziju odlikuju preciznost iskaza, melanholija i ležernost. Takođe, između procesa čitanja već napisanog i autentičnog osećanja viših stvarnosti iz kojih dolazi poetsko biće, poezija Velimira Kostova pronalazi prećutne dogovore”, smatra Stanković.

I pesnik Gojko Božović smatra je Velimir Kostov prepoznatljiva i istrajna figura srpsko-bugarskih književnih i kulturnih veza. Bio je sklon drugima a za sebe nenametljiv, primećuje Božović.

“Bugarskim časopisima i izdavačima preporučivao je knjige srpskih pisaca. Radeći na uspostavljanju i, što je mnogo teže, na održavanju kulturnih veza, prevodeći, Velimir Kostov kao da se iz senke i pomalo uzgred bavio objavljivanjem svojih pesničkih knjiga. Objavio je tri knjige pesama, ali je o knjigama svojih kolega govorio više nego o svojim knjigama. Oko svojih knjiga bio je tih i nenametljiv, što je danas posve neuobičajeno, ali je oko tuđih knjiga bio uporan”, kaže Božović i dodaje da je Čeda bio čovek dobrog srca i zaraznog smeha.

“Niko, valjda, nije znao toliko viceva, šala i anegdota kao Čeda Kostov, uz koga ste se naprosto morali smejati. Bio je dobri duh svakog društva u kome se našao. Svako sećanje na njega i danas se boji osmehom”, kaže Božović.

Da, imao je dubok i gorak humor, ali nije se šalio na tuđ račun. Uviđao je lako i brzo da se neki rukavci kulture, neke institucije i tradicije ruše, ali na sve to gledao je kao na istorijske procese. Čak i kada je dugo čekao na operaciju kolena, smireno je podnosio bol. Ja sam se čudio zašto toliko čeka zaslužni građanin Niša koji godinama vodi Lutkarsko pozorište, ali on se nije čudio. Ćutao je i čekao. Staložen i ponosan kao bugarska zastava. Istoričari navode da Bugari nikada ni u jednoj bici nisu izgubili zastavu. Čeda je bio i bugarska zastava i zastava Niša i zastava Srbije. Visok i ponosan nosio je svoju pesničku dušu, razigrane jezike i osmeh koji je upućivao svima.

Back to top button