Raspada se pod starcem zgužvan, umokren čaršav. Starac stidljivo stenje. Stopala pokušava podvući pod dunju na kojoj nedostaje navlaka. Ispod dunje mu izviruju ukovrdžani nokti.
Levom rukom pomera sa očiju pramen mrene. Desnom rukom se sa paukom otima oko kazaljki, koje ukipljene ne žele ni jednom ni drugom da se priklone. Iz starčevog zagnojenog pupka, kao iz zapuštenog bunara, raste bagremova mladica. Nevidljivi pupoljci zaudaraju na mokraća pobiberenu izmrvljenim crepom. Svuda okolo starca rasuti su klipovi kukuruza i vrane. Na obema starčevim rukama nikla je mahovina, i na tabanima, i na temenu. Magneti su se razmagnetisali. Ne privlače ka starcu ni slučajne goste, ni njegovu odbeglu decu, ni njegovu majku, davno umrlu, ni oca koji ga je prljav u njivi napravio.
Zapeva vetar. Podiže tužnim dahom krajeve uštirkanog belog stolnjaka. Na oba kraja dugačkog stola postavljen je po jedan duboki tanjir, oivičen zlatnim oreolom. Na zauzetoj stolici sedi nebo. Čeka gosta.
