Ja, Sonja Atanasijević
Piše romane, priče, drame, putopise. Diplomirala je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Posle tridesetogodišnjeg staža u Tanjugu, radi kao slobodna novinarka. Objavila je devet romana i jednu zbirku priča: Oni su ostali, Crveni krug, Bekstvo iz akvarijuma, Narandže za Božanu, Ko je ubio Alfija, Vazdušni ljudi, Velika laž, Spavaj, zveri moja, Veštice iz Ilinaca i Krilata tuga. Dobitnica je nagrade Branko Ćopić Srpske akademije nauka i umetnosti i dva puta nagrade Zlatni hit liber. Njene knjige bile su u najužem izboru za više nagrada: NIN-ovu, Stevan Sremac, Žensko pero… Proza joj je zastupljena u nekoliko antologija i prevođena na francuski, engleski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Živi u Beogradu.
Ime i prezime: Sonja Atanasijević
Datum i mesto rođenja: 24.01.1962, Lebane
Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Zamišljati da je to nekakva nagrada – putovanje u prošlost. Možda će jednom agencije voditi putnike na neke posebne destinacije uz uslov da se oslobode svake tehnike radi potpunog ugođaja.
Koju osobu najviše cenite: Svoju mamu. Otkako je fizički nestala sa ovog sveta, ne prestajem da otkrivam njene vrline.
Grad u koji želite ponovo otići: Monpelje, na jugu Francuske. Otmen na pariski način, uz dodatak mediteranskog šarma.
Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Ribu, na mediteranski način.
Kome najviše verujete: Onome ko “preživi” moj logičko-intuitivni sud.
Gde se najbolje odmorite: Na Savskom keju. Tamo šetam, trčim, hvatam novu inspiraciju, slikam vodu, zelenilo, labudove. Svaki put je drugačije.
Najbolji dan u životu: Bilo je dobrih, nadam se da će ih još biti. Ali, na samu pomisao da izdvojim samo jedan, moj mozak se buni, jer mu nisam definisala nikakve kriterijume.
Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Trudim seda ne opterećujem svojim sadržajima, da prenosim ono što bi moglo biti zanimljivo, ono što i sama najviše volim da propratim kod svojih prijatelja – postove o prirodi, sa putovanja, o pročitanim knjigama, doživljenim radostima. S druge strane, potpuno razumem da neki ljudi imaju potrebu da podele i lični bol, i teška iskustva.
Najlepši poklon koji ste dobili: Ručni sat koji nosim već dvadestak godina. Kada privremeno stane zbog baterije, učini mi se da je stao neki deo mene. Odsustvom brojeva na svom kućištu pošteđuje me preterane preciznosti. (Brojevi su uvek surovi.) Zašto bismo sasvim tačno u svakom trenu znali šta nam vreme radi?
Omiljena životinja: Pas.
Omiljeni muzičar ili bend: Ako je omiljena muzika ona koju najčešće slušamo, evo mog muzičkog društva: Šopen, Mocart, Zaz, Šarl Aznavur, Džo Koker, Fredi Merkjuri.
Omiljeni pisac: Saramago, Ljosa.Mogla bih dalje da nabrajam, ali zadržaću se kod njih dvojice zato što sam na vest da su napustili ovaj svet osetila tugu koja se doživljava kada se izgubi bliska osoba.
Poslednja knjiga koju ste pročitali: “Divlji detektivi”.
Omiljeni filmski lik: Da bipostao omiljen,mora da opstane u vremenu,zar ne?Zato ću se okrenuti starijim filmovima.Neka to bude jedan par, Sigorni Viver i Mel Gipson u filmu “Godine opasnog življenja”. Moćna ljubavna priča o dvoje hrabrih ljudi.
Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Nažalost, ne pratim sport, jer nemam vremena. Zadovoljavam se informacijama o tome ko igra, u čemu se takmiče i kakav je krajnji rezultat.
Tim za koji navijate: Za onaj koji zasluženo pobeđuje.
Omiljena narodna izreka: Ko zna zašto je to dobro.
Koje pitanje najviše mrzite: Je l’ pišeš nešto novo? Pogotovu kad me pita neko ko ni ono što sam već objavila nije pročitao.
Vaša najveća nada: Moja deca koja su sada već odrasli ljudi i koji uprkos svojim ogromnim poslovnim obavezama, nađu vremena da redovno čitaju. To mi iznova potvrđuje ne samo da će književnost preživeti sve krize i banalnosti savremenog doba, nego i koliku moć imaju vaspitanje i obrazovanje. Budućnost pripada mladima, ali u nju ulažemo svi zajedno.
