
Суматра
Пијем чај, са медом. Клизим као што он клизи низ грло. Питко. Или плитко, као насловна страна ултрамодернистичких магазина. Осмеси, осмеси, ревијски осмеси, зуби, бели, бељи, избељени, замишљам да свирам клавир, притиским прсте по тим зубима.
Они се и даље кезе. Ке-зе. Кезаја Џоунс.
Бела јастучница. На њој, отисак моје главе од ноћас. Пријатно сазнање. Пут једне главе, као Зима једног лава. Гарднер Ава. Ммм, клизи. Као глас ње, лице што прогвирује из шатиране косе,
Would you like me to seduce you? Бенџамин Френклин.
Лева страна, прочитане књиге. Десна, непрочитане. Лева страна је празна,
књига никад није прочитана. Као што никада није освојен Дивљи запад. Хлеб.
Нико није снимио филм о хлебу. Хлеба-цццц. Истина о хлебу.
Без суперсуперхероја. Френк Милер.
Замрачена соба, филм „2046“, Вонг Кар-Вај, по трећи пут. Понављање је сеоба сећања.
Конфузна форма, писац, куртизана, љубав и нељубав, теорија и пракса. Музика што леди стакло. Након филма радим склекове, кроз зној избацујем немогућност плакања. Акања.
Боксери се туку. Каква фриволност. Мајкл Џексон.
404
Доказ удара је кнедла у грлу. Влага у очима. Не постоји већа рупа од оне у човеку.
А, ипак, копам дубље. У јесен 2006. договорио сам посао са лекаром. „Излечи ме од ћутања.“ Набио ми је прст у дупе. „Готово… следећи!“ За сваког од нас – нови пар рукавица.
Човек – увек исти. А ми смо пролазили један крај другог као возови –
сваки додир могао би бити смртоносан.
Када плачемо, то је само вода у нама прокључала. Обичан закон физике. Док јецам на кревету, физиономијом подсећам на пужа. Љигаво сазнање. Све је научно објашњено – научницима. Фисија – цепање личности. Провалија бића. Кратери у нама висе као сталактити. Тражим објашњење себе. Грешка 404 – није пронађен.
Удишем свеобухватно. Када бих бирао само добре честице ваздуха, негирао бих себе.
Потребна ми је мелодија. Сиоран је рекао: „Музика, опроштајни систем, евоцира физику чије полазиште не би били атоми него сузе.“ Ненаучна објашњења третирају ме као Бога.
Окрећем страницу. Порнографска понуда је као пијаца –
свака биљка носи блатњаве трагове земље на себи. Након прања њихов укус прија,
али горчина остаје у мислима. Откопчавам шлиц.
Знам да ми се ништа добро неће десити ако загризем јабуку. Још један чекиран дан.
Фото(синтеза)
Ваздух није хладан, само га ми осећамо другачије. Чак ни мрак, велики шешир под којим смо се нашли. Пале се светла и означавају га, чинећи га још хладнијим. Страх. Човек је успео да осветли ноћ, али није успео да замрачи дан. Хоће ли то бити следећи велики подухват човечанства? Заштита од сунца? Почело је безазлено, кремом која се утрљава у кожу, завршиће се утрљавањем мрака у очи. Све ствари почињу као потреба, а завршавају се као похлепа.
Барице су живе. У њима жмирка светлост са бандера и шире се кругови ретких капи, заосталих, услед закаснелог старта на небу. Када ударе, чује се кратко т-к, као да неко притиска штоперицу и мери им време потребно за силазак са неба на земљу. Након тога следи повратак, који обично нико не види. Траје много дуже. Само рудари се пењу брже него што се спуштају.
Адаптација на постојеће услове.
И дрвеће је топло. У мраку, док ходам, осећам зној коре дрвета, тело се гиба под музиком ветра, рапсодија у црном, ништа се не види. Осећа се! Племенски плес, ху-ха ху-ха ху-ха ху-ха! призивање семена! грч је плач меса! мигољи се у ваздуху мирис брушених костију! налет! још један! затим смиривање, каротидни завеслаји, на крају, тишина, мир. Нико не види борбу корења под земљом, сви погледавају заносно лелујање врхова. Посеци дрво! Осети слободу!
Екстаза људи обично заврши агонијом природе.
Корачам. Једина хладноћа коју осећам је она што извире из људи. Када отворе уста као да се отворе врата замрзивача. Фреонска љубав. Главе су на првој полици, муда на последњој. Добио сам једном давно поруку од бивше љубави – Умро Слоба Милошевић. Одговорио сам – Родило се хиљаду деце. Да ли је требало додати, у истом трену, непознатих имена? Исто толико их је и умрло. Људима највише годи селективна љубав. Желела је само да отвори врата и прогвири кроз њих, а дечије игре шкоде и одраслима. Спреман сам да дефинишем себе само када се осећам лепо, не може!
Нисмо ми оно што једемо, ми смо оно што једе нас. Улазим, затварам врата, мирис старих књига и собна температура. Прилазим и додирујем радијатор. У овом тренутку, негде тамо, хиљаду километара далеко, попуштају греде и тона земље и камења леже на прљаво лице рудара.
Изгубљени рај
У углу собе бљешти лампа. Траг једне усамљености. Моја уметност је мртворођенче. Брутални триптих. Тепих. Летећи ћилим нежности која се никада није догодила. Баца наранџасту светлост преко књига. Брига. Шармантни убица из икее, кинее. Како нас разбија, о, како нас јебено разбија стих данашњице. Као некада у школи природа и друштво. Нисам волео природу.
Сада не волим друштво.
А Уна је рекла, с тобом сам први пут видела своју пичку, имала је рајска крила. Волели су је на друштвеним мрежама. Дивили се њеним коментарима, зверајући, заправо, у њене сисе.
Пукле усне. Уста пуна земље. Као уста пуна сперме. Замишљали су, да. Ја сам зурио у њена крила, на којима је, на крају, и одлетела. Људи говоре о изгубљеном рају.
А Џејмс Дин је био прави фрајер. Higher, higher, викали су.
Када се сусретну умор и сањање, немогуће је побећи. Чекате у реду за визу, за земљу која више не постоји. Одвоји ме. Јер, немогуће је преживети све ове битке.
Главни јунак нашег живота увек умире на крају. Вонтрировски крај канапа.
Нема Аријадне. Јебе се са оним биком. Неким триком. У трикоу насмешеног кловна.
Какав омаж митологији једне љубави.
Да те питам? Питај. Може ли се преволети? Жао ми је, господине, емисија је управо отказана. Проказана. Најтеже је бити шпијун сопствене савести. Како се ми добро не разумемо.
За љубав је сада потребно троје, драги мој.
Зато данас Валтер носи халтер, а на филмској траци будућности нас неће бити.
Остаће поезија, која настаје и када земља нестаје. Цигани лете ка вебу.
Романса у Ф-дуру
Пружа ми руку. Ја сам Марина, знаш оно, Марина, Марина, ти си цура фина. Очи јој унезверено гледају лево-десно. Несвесно. А и ти чекаш истог доктора, а, а? Нема га, опет касни. А, погледај, дванаест месеци сам трудна. Удара се прстом по грудима. И после нас праве лудима! Испод џемпера јој вири мало, љубичасто јастуче. Као неко уплашено маче. Његово је, зато и касни, не може да ме смисли више. Само шшш, тише, тише. Да нас не чују сестре.
А оне су курве све, знаш, његове. Да, да, његове, његове.
А ја ћутим. Зурим у Маринино лепо лице. Из њега излећу неки лептирови, газеле, птице.
Коса јој је запуштена, црна. Кад се насмеје, њена лепота се мења. Покварени зуби јој тада заблеје, као оне козе, јарићи, што их нека баба напаса поред реке. Нема више нашминкане холивудске сцене, иза завесе се помаља лице, сва лепота једне обичне жене. Покрај нас ходником бауљају, некада људи, а сада приказе истрошене, језиве. На мене личе. Марина ме хвата за руку, и, као намигује крадом, хајде, пођи са мном. И ја идем, ходам, за њом, ходам.
На широкој тераси ме одмах упита, имаш цигару, а? Овде нема пардона. Пречага лествица по којима се људи заробљено крећу. Климам потврдно главом. Припаљујем нам обома, и пушимо,
тек тако, у суровом животу морам да играм без кондома, разних милкшејкова, швалерских фазона. Марина се заноси у моје лице, као да ми мисли чита. А што си ти овде? Шизофренија, знам, шизофренија, чим си ушао одмах сам те провалила. Хајде, ухвати ме за сису.
А, јебига, нисам те ни за име питала, нема везе, нема везе.
Крај нас пролази мушкарац, у белој мајици, тамним гаћама, цигара му виси на уснама.
Седа на бетон, прекршта ноге. Убоге, шиљате, танке. Коса – исусовска. Док пуши, уздиже браду ка јарком сунцу, небу. И прети прстом, као да се са неким свађа, виче.
Нема овде Грачанице, Манасије, Жиче. Ово је гнездо – костурница.
Избија из уста колутове никотина, пружа прсте ка њима и говори „Све је ово дим. Пичкин дим.“ Док ми длан дише на Марининим грудима, схватам да ћу победити.
Каже ми, ај ме само једном пољуби, да заиста не полудим.
Ускрснуће
Док се јебемо, дишемо једно другом у уста. Чврсто загрљени, до тачке пуцања. Туцања.
У мрклом мраку. Капљице зноја тихо клизе по нама – караван нежности у пустињској ноћи.
Као две грбе на камили, њишемо се у спором ритму. Скоро неприметно. Само срца бесно туку. Срца коња на тркачкој стази. Док их бич џокеја немилосрдно туче, људи у гомили кличу. Урличу. Стока без имена на тикету.
Док тако удишемо једно другог, нема угљен-моноксида. Нема ни кисеоника.
Као неко бестежинско стање душе и ума. Зуби нам се сударају у недостатку пута.
Њена пут је тамнија од моје. Двоје. Када се воле, распрскавају им се звезде у очима.
Очњацима сада гриземо кожу оном другом, у настојању да се заувек ту задржимо. Спржимо. Остављамо жиг свог постојања из страха.
Јер – управо сада, негде тамо, једна звезда умире у самоћи.
Нема музике у позадини. Ни Чета Бејкера, ни Коена, ни Берија Вајта. А Вајта је уловио златну рибицу. Мамлаз. Обично највећи кретени зараде највећу кинту. То говори више о нама него о њима. Певај ми – говори ми Мима. Ти тако стењеш док се туцамо да имам утисак да ми певаш.
Ти си музика. А капела. Од њених речи дрхтим као перје птице залутале на јаком ветру.
У тишини, ја ипак постојим у етру. Њеном.
Док се јебемо, дишемо једно другом у уста. Као на самрти, прикључени на апарате, болесници.
Јер знамо да ће живот проћи. И мирис наше коже ће нестати. Као са фотографије неки млади војници. Не знајући да њих погађају меци, али убија мржња – како опростити убици? Живота. Када је и он сам – живот један. И ова ноћ ће ускоро свршити, као, на крају, и нас двоје.
Док лежимо на леђима, плачемо, чекамо да ускрсне нека нова зора.
Сећање на данашњицу
Ништа више овде није довољно живот. Ни осмејак жене у пролазу, жамор деце, шуморење лишћа младих топола, боје у смирају дана. Ноћу, када тескоба навали свом силином – утехе нема.
Не помаже ни сезонско снижење љубави. Туцам се са девојком коју сам упознао на нету.
Шупљи додири голих тела боле као кретање камена из бубрега, а течност изливена на постељини само је сентиментална ерозија два бића.
Шумске пожаре је могуће угасити, за разлику од људских. А, ипак, све моје ватре су одавно згасле и сада постоје само у речима које пишем. Облачим се и погнуте главе напуштам њен стан, после још једног пораза. Патриотски делим судбину своје земље – незаустављивим процесом пропадања. Смрт услед гојазности, бојазности, рестриктивних мера са ТВ-а, гебелсовских порука. Технократски данак у крви. Невидљив.
Фрижидер ми је препун сећања на храну, а кожа и даље мирише на морску со из двехиљадепрве. Мајка неуморно и ове године качи изнад врата ивандањско цвеће – безуспешно.
Његова лепота траје свега неколико дана, као љубав данашњице. Лајк, срце. блок.
Не окрећи се, мама. Прегршт сећања убија подмуклије од снајперског метка.
У оваквој садашњици не желим бити ничија претеча. Врли нови нет.
Не улазим у тунел јер на крају сваког на нас чека стрељачки вод. Није прозван и V/3, прозвани смо сви ми. Али, не видимо. Највећи успех фашизма је тај што се сакрио под окриље демократије – која никада суштински није ни зачета. Свет је исти зато што револуција не постоји.
Постоји само сећање на нешто што се није догодило.
Све што поједем унутар себе, прогања ме као ноћна мора.
Морам да пишем како бих преживео самоћу одлуке да се више не сећам живота.
Савршени дан
Сишла је из буса са маском на лицу. Тако сада почињу модерни дејтови. Интимна дистанца. Противзаконитост природе избачена катапултом друштва. Сели смо у такси као да идемо у роду, идеју, макси, и отишли на неки видиковац, брдо. Ништа није текло тешко, тврдо.
Ни прича, ни погледи, нити Сунце које је клизило преко нас улудо, обасјавајући голотињу два изнемогла бића. Када се додирну прегорелост и жудња, живот се претвори у подношљиву мисао. Како сам је јебено лако удисао.
Клинци око нас правили су селфије и објављивали их на мрежема. А ми смо већ били уплетени у нераскидивост једног тренутка. Као што саборци постају браћа после тешке битке.
Наслућивао сам јој под одећом ноге витке, глатка рамена, сисе, превоје на кожи.
У тишини, у миру, изван сваког лудила данашњице, пролеће је горело на нама.
У свим својим бојама, у мирису јоргована. Пишкила је скривена у оближњем жбуњу, покидавши тако и последњу нит илузије.
Прави живот увек почиње тако природно, тако сирово.
Поклонила ми је књигу без посвете. Не волим их јер се ионако после неког времена претворе у неке заморне, отужне освете. Поцепај корице са књига па тек онда изабери коју ћеш читати.
Са којом ћеш скитати. Јер, оно што је заиста вредно може стати у један дан нашег сећања.
Све остало је само сенка живота којег се плашимо. А нас двоје смо сада седели поред воде на неком камењу, сркали кафу и спокојно живели. Река увек тече ка миру, ка неком свом новом рађању. Док упливава у другу реку не размишља више само о својој бити, свом значају.
Растали смо се, наравно, на станици, седећи на некој изанђалој клупи.
Држала је моје шаке својим малим, бледим прстима. Није било фанфара, лептирића, цветића.
Била је то само једна посебност два обична, за нежношћу изгладнела бића. Помиловао сам је по бутинама, лицу, гледајући њене преморене очи, младеже, нокте црне. Бус је ушао у станицу.
Пре него је навукла маску, окренула се и пољубила ме неспретно, оставивши траг својих брадавица на мојим грудима.
И, некако, већ тада, знао сам да ми после овог дана живот више неће бити исти.
Искакање
Када љубав искочи из шина, изгине у трену читав један свет. Попут изненадног нестанка струје због квара на инсталацијама, или удара грома у трафостаницу, све се наједном око нас зацрни.
Док бауљамо у мраку са рукама испруженим испред себе, тражећи свећу која ће нам донети спас, унапред смо свесни да излаза више нема. Ипак, ходамо даље, знајући да животу само љубав нуди смисао. Док снег провејава Калемегданом, осећам како бих је сада снажно удисао.
Посматрам кришом млади пар који испред мене управо раскида. Она, са псовком и сузама на лицу, окреће се и бесно одлази. Његове крупне, гавранцрне очи, раширене су као нека бескрајна ноћ. Заустио је, видео сам, и завапио би за њом само да је могао. Прилази му друштво и тапше га по рамену. Пусти је, тебра, ко је јебе, ионако се мала већ офуцала. С грчем на лицу, младић потискује бес према њима и показује им смешак. Ах, ти наши лажни, насмешени животи.
Е, тебра, тебра, она му је од ребра настала и његове груди сада ветар чамотиње слама.
Ћути само како га не бисте поставили на стуб ортачког срама. Погрешно друштво често буде узрок оне праве, суштинске смрти – услед распећа. Чији је стид, а чија осуда?
Казна – мања или већа. Око социјализације само је одраз наше личне цивилизације.
Немоћи изражавања сопственог бића. Јер, пре или касније, осуда, као Фејберова киша, мора пасти.
Када љубав искочи из шина, све реке света се зауставе на трен. Видео сам воду како плаче.
А затим, Дунав настави да тече, за нијансу сивљи, тужнији, поневши са собом и то парче младалачког бола. Умориле су се од наше злобе, и реке, и шуме, и земља, и ветрови мирни. Прелила се мржња на све око нас, као зараза избледелости људске душе. Тешко, тако тешко нам је поверовати да један загрљај може спасити, а један метак убити читав овај свет

Давор Радуљ (Кучево, 1975). Роман „(Ре)визија у белом“, а као награда на конкурсу за прву књигу, Студентски Културни Центар, Крагујевац, 2005. године. Збирка прича „Померена фреквенција“, Банатски културни центар, 2023. године. У избору за награду „Воја Чолановић“, за најбољу књигу прича, Српско књижевно друштво. Прича „Мучнина“ – Прва награда на конкурсу за најкраћу кратку причу, Издавачка кућа „Алма“, Београд, 2007. године. Прича „Jazz“ – Друга награда на конкурсу за кратку причу, Народна бибилиотека Бор, 2007. године. Oбјављивао у књижевним часописима „Кораци“, „Повеља“, „Улазница“, „Свитак“, „Браничево“, „Pobocza” (Пољска), “Максим”, „Црте и резе“, „Међаш“, „Кипријанов кладенац“, „Књижевне вертикале“, „Шраф“, „Изворник“, „Акт“.