1.
Kuda prođu siromašni, onde ni korov ne raste. Tako je pevao Slavko Mihalić.
otišli su došli
došli su otišli
Tako je pevao Ali Podrimja.
2.
Čitalac koji danas doputuje na Pazarište, naselje na raskrsnici puteba prema Novom Pazaru, prema Sopoćanima i Pešteri i prema Tutinu i Crnoj Gori, ugledaće staro trgovište sa kućama u kojima su nekad živeli trgovci, ugledaće luksuzni resotran i na brdu tvrđavu Ras – pre dvadeset godina na mestu restorana, u kućama od sige, bilo je izbegličko naselje. Živeli su tu, svi skupa, ujedinjeni u bolu, ljudi prognani iz svojih domova – iz Hrvatske, BiH, sa Kosova, trajali su dobro shvatajući jedni druge. Ujedinjeni, ljudi različitih nacionalnosti, bili su u podnožju jednog drevnog grada, tamo gde se sastaju dve reke – Raška i Sebečevska reka – bili su izdržavana lica u vlažnim sobicama.
Sećam se bake Feride iz Goražda koja je tu sama živela, često je šetala po Novom Pazaru, upoznali su je mnogi. Jedanput mi je pokazala sliku svog sina. Iako je bila sama, siromašna, imala je snage da zapeva. Kolega kamerman i ja jedanput smo snimili kako peva, ali ko zna gde je danas taj snimak, možda na informatičkim grobljima.
Ovaj tekst je sećanje na tu pesmu.
Bila je među izbeglicama i jedna žene iz Hrvatske koja je čistila bogatije kuće u Novom Pazaru pa je – dan po dan, dinar po dinar – zaradila i kupila stan za sebe, muža i dvoje zlate dece.
Sećam se i jedne tužne slike… Mlad novinar sam bio, često sam među izbeglice odlazio, pisao o njima, snimao njihove teške reči, i tamo ugledah jednu lepu devojku koja je nosila šorts, ali na nogama joj behu vidljive dlake. Svi pričamo o krizi, ali ja otada videh noge mnogih devojaka i žena na ulicama raznih gradova, ali ne videh takve noge obrasle dlakama. Video sam stid na licu te lepe devojke. Koliko je bila siromašna kad u doba cvetanja devojaštva nije imala novca ni za žilet ni za agdu.
To su oni koji su došli, jer ih je muka naterala i svi su ostavili neki trag. Neko je doneo reč, neko suzu, neko šalu, ali svi su imali osmeh, namučen, ali stvarni osmeh.
3.
Bila je u Novom Pazaru žena po imenu Zenifa Hubanić. Nadam se da nisam jedini koji pominje njenu dobrotu.
Živela je u bogatoj kući, udata za biznismena Šefka Alomerovića, rodila je možda sedmoro ili osmoro dece. Poreklom je bila iz persijskog plemena Huban. Bila je čuvena kulinarka svog doba. Za kratkog veka, kroz dom Alomerovića prošlo je možda dve hiljade izbeglica. Tih devedetih godina XX veka, za mnoge se našla kašika, topla i čista posetelja u kući Alomerovića, obrok, topla reč, uteha. Šefko Alomerović je bio medijski eksponirana ličnost, ali Zenifa Hubanić, njegova supruga, bila je u kući okružena decom i izbeglicama. Može li čitalac da zamisli koliko strpljenja ima žena koja ugosti tolike ljude, stare i mlade, žene i decu. Neki su prenoćili jedno veče, neki su ostali po tri godine ili više.
Predlagao sam jednoj uticajnoj drugarici u Novom Pazaru da neka ulica ponese ime Zenife Alomerović. Moja inicijativa nije urodila plodom. Predlagao sam jednom čoveku iz BiH, koji je ne nakekvoj vlasti, da jedna ulica u BiH ponese ime Zenife Alomerović. Rekoh, toliko građana iz BiH je sačekala toplom rečju, ugostila, prinela tanjir, oprala posteljinu, ispratila… da se ne zaboravi njeno dobro.
Da li se neko setio da napiše tekst o toj ženi?
Zar je teško setiti se nekoga ko je ponudio dobrotu i pažnju onda kad je bilo teško.
Taj mi čovek iz BiH reče da treba pokrenuti inicijativu.
On na vlasti, može to učiniti lako, ali traži inicijativu – verovatno je mislio pismenu inicijativu. Zar je ovaj svet, zar je narod spreman da zaboravi dobrotu te žene koja je mlada otišla sa ovog sveta? Uvek sam se pitao, gde su u novinama pisma ljudi koji su došli u njihovu kuću? Zar nije neko napisao tekst kao sećanje? Da li je neko došao posle trideset godina, iz bogatog sveta, da pokuca opet na ta vrata i donese cvet za tu damu? Da je pokucao na vrata, video bi da je Zenifa Hubanić otišla na drugi svet.
Zašto je pominjem danas i ovde?
Imala je sluh za one koji su došli. Ugostiti, ispeglati, nahraniti, razgovoriti, oprati, utešiti… to su bili njeni glagoli.
4.
U Tutinu je narod mnogo verovao takozvanim narodnim lekarima, vračevima.
„U kafani, u Godovu, kod gazde Nahoda, radila je konobarica Rada – doseljena odnekud iz Šumadije – lečila je glavobolju, stotine i hiljade ljudi je godinama lečila od teških migrena”, kaže prosvetni radnik u penziji Hazir Dedremez. A kako je Rada lečila? Tri puta bi okrenula dojku oko glave svog “pacijenta”, a potom ga udari dojkom po čelu i po nosu i kaže: “Bjež Dobarcu, pojekoh te.”
Derdemez tvrdi da su mnogi Radini “pacijenti” govorili da su nakon tog rituala bolovi prolazili kao rukom odneseni.
Ali, jedni dolaze, drugi odlaze.
A tek kako su zažalili Tutinci kad se u Kragujevac odselio Jovan Obradović. Običan čobanin, ali dobar lekar, govorili su.
“On je živeo u selu Mitrova, pamtim ga kao tihog i skromnog čoveka koji je imao neko znanje da popravlja iščašenja, lomove, povrede kostiju. Tada nije bilo ortopeda ni u Tutinu ni u Novom Pazaru. Narod se često povređivao radeći u šumi, na njivi, bilo je teških povreda od volova i konja i Jovan se nije libio da namešta skočne zglobove, laktove, teške prelome. Verovatno je to znanje porimio od nekog iz svoje porodice, ali je karakteristično to što – iako bi došli ljudi sa teškim bolovima, a odlazili sa olakšanjem – Jovan nije skupo naplaćivao svoje “medicnske” usluge. On je bio zadovoljan ako mu neko donese pletene čarape, flašu mleka, kilogram oraha…”, seća se Hazir Derdemez i dodaje da su Tutinci godinama išli u Kragujevac da ih Jovan leči.
“Dobar doktor, a nije skup”, govorili su.
5.
Ali, dolazili su i istinski medicinski strunjaci. Poznato je koliko su Rusi dali Kraljevi SHS nakon 1917. godine. Došli su i doneli mnoga znanja, kao lekari šumarski inženjeri, lingvisti, matematičari…
U Novi Pazar je došao Niktopolion Černozubov koji će kasniji u Beogradu postati profesor Medinckog fakulteta, a 1924. Rus Mihajil Jermakov ovde je otvorio ambulantu za kožno-venerične bolesti. Oba su u narodu upamćeni kao ugledni ljudi koji su doneli znanja. Kako li su gledali na medicnska znanja lokalnog stanovništva koje je imalo, kao što i danas ima, mnoge vidare, travare, takozvane narodne lekare?
6.
Novi Pazar je kroz vekove primao ljudi i slao ljude u svet. Jedna mahala u ovom gradu zove se Čerkez mahala po Čerkezima koji su sa Osmanlijama došli sa Kavkaza. Čerkeskog porekla je čuveni glumac, dobitnik Sterijine nagrade, Rifat Rifatović koji ponosno ističe svoje poreklo u Novom Pazaru gde je omiljen.
Postoji i Nikšićka mahala koji su formirale izbeglice iz Nikšića koje su posle 1878. napustile domove.
Još za vreme kralja Uroša I Nemanjića ove krajeve naseljavaju germanski rudari, Sasi. Živeli su i kopali u ovdašnjim rudnicima – u Gluhavici kod Tutina i u mnogobrojnim rudnicima na Rogozni.
7.
Najgore što sam ikada video u Novom Pazaru desilo se 2020. godine, u jednoj noći, a to je zabaleženo kamerom. Još uvek na internetu može da se nađe snimak tog strašnog događaja. Jedan Novopazarac se lažno predstavljao kao policajac u civilu i oteo je novac dvojici izbeglica iz Sirije. Pretresa sirotinju i uzima ono što mu ne pripada.
8.
Avganistanac Hamidulah Hakimi koji je boravio u Tutinu, doneo je vredne ruke. Da ne bi po ceo dan gledao televiziju, počeo je na gradskom trgu da prodaje ceđene sokove. On i njegov sin Imran, još kada je imao tri godine, od jutra do mraka cedili su nar, jabuke i šargarepu. Čašu ceđenog soka prodavali su za sto dinara.
“Izabrao sam ovaj posao jer nije zahtevao mnogo ulaganja. Nabavio sam tezgu i kupio sokovnik, a voće nabavljam u prodavnici”, rekao je Hamidulah koji bi uveče ugledao osmeh svoje supruge Margan kojoj je donosio osmeh zadovoljnog čoveka, oplemenjenog celodnevnim radom.
Videvši Hamidulahovu vrednoću, mladi Tutinci su se organizovali i kupili mu novi sokovnik.
9.
Najhladnija je Pešter u Evropi. Ko je u januaru otvorio vrata automobila u Dugoj Poljani, zna o čemu govorim, naročito ako je vozio prema Karajukića Bunarima, prema Uglu i Dolićima.
Kinez, trgovac koji je otvorio prodavnicu u Dugoj Poljani, otišao je odavde, ne zbog male zarade. Zbog mraza.
10.
Na Peštersku visoravan mnogi su vekovima doseljavani po kazni. Najveća migracija na Pešter zabeležena je 1703. godine kada su porodice iz okoline Skadarskog jezera dovedene da se prinudno nasele.
Nije lako zime zimiti na Pešteri – to je reč ženskog roda koju mnogi novinari siluju tako što pišu na Pešteru kao da je muškog roda.
Ćamil Sijarić piše da je nekada davno neki narod živeo na Pešteri i ostavio ralo u snegu, u zemlji. Izašli su u proleće da oru, ali bio je dubok sneg. Onda su otišli odavde. Otišli, ko zna gde.
Nauka kaže da su tu nekad živeli Daradanci. Nema ih ovde više, otišli su kao rosa sa trave, ali ostao je njihov stakleni nakit da se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, stotine minđuša od stakla u obliku kokoški – time su se ukrašavale njihove žene.
11.
Mnogi prosvetni radnici dolazili su na Peštersku visoravan, među njima i Dionisije Janković iz Kikinde koji je zavoleo ovaj kraj i ljude u njemu. Nabavio je malu meteorološku stanicu i decenijama vršio merenja, javljao da je živa u termometru dodirivala i 39. podeok ispod nule.
Došla je na Peštersku visoravan, u selo Bare, i partizanka, učiteljica, Mirjana Stojanović iz Petrinje. Došla i ostala. Zavolela zime, planine, dozivanje vukova, a do smrti je bila u kući bez struje.
Radila u staroj školi i jednog dana napisala pismo nekom od partizanskih čuvenih boraca, zatražila da se u Barama napravi nova škola. Taj neko u Beogradu lobirao je gde treba i iza Mirjane je ostala škola koja već četrdesetak godina zimama i vetrovima odoleva. Tu je došla Mirjana, tu učila decu, tu i sahranjena.
12.
Na brdu Gradina iznad Novopazarske banje, kaže Marko Popović, bila je u Samujlovo doba bugarska vojna utvrda. Došli i otišli. I Mongoli su u 13. veku došli i otišli. I Teodorih kralj Vizigota i Ostrogota prošao je ovuda.
Ostale su priče da se pričaju, i o Kričima, Rimljanima, Grcima, Osmanlijama, Ugarima, Nemcima i Talijanima. O savezničkim bombama čije su bombe pale i na mnoge nedužne civile.
Danas dolaze ljudi iz Avganistana, Bangladeša, Pakistana, Sirije, Libije, Eritreje, Čada… Dolaze i odlaze.
Zašto idu prema Evropi, a ne prema Emiratima ili Kuvajtu? O tome valjda razmisliti.
Naši zemljaci su preplavili skandinavske zemlje, Nemačku, Holadniju. U Luksemburgu u nekim gradovima imaju odbornike. Drže građevinsku industriju Berlina, Frankfurta, Minhena, Nirnberga, Firta… Pojave se fudbaleri, manekenke, naučnici, političari koji su negde poneli krv i mudrost i dotakli nešto o čemu su njihovi preci mogli da sanjaju samo.
13.
Pričao mi je čuveni alpinist Mirsad Jandrić, kad je krenuo da osvaja Mekinli, najveći vrh Aljaske, u Enkoridžu je sreo, na ulici, ženu iz Novog Pazara koju je do pre možda mesec dana sretao na korzou u Novom Pazaru. Pomislio da to neka žiteljka Aljaske liči na Novopazarku. Zagledao se.
Dobro jutro, komšija, rekla je.
Komšinice, da li si to ti?
Jesam.
A otkud ovde?
Pa možda znaš, muž mi je alkoholičar. Pobegla sam na kraj sveta, došla ovde da radim.
14.
Reč zemlja u jeziku plemena Janomame u Venecueli glasi tera. Kao i u latinskom jeziku terra.
Nekada, davno, ljudi su gazili preko leda Beringovog moreuza.
Ljudi dolaze i odlaze.
Otišli su došli. Došli su otišli. Tako reče pesnik.
15.
Panta rei.
