Kultura

PANORAMA

Nova pesma profesora Tomića.

Čemu nam panorama služi?
Da budemo svesni proteklog vremena, 
I prostora, dužine puta pređenog, daljine. 
Da dobijemo sliku potpuniju, pre svega po dubini. 
Da se naučimo – ako već nismo – distanci, odnosima među pojavama, njihovoj važnosti i vrednosti,

Množini međusobno drugačijih lica i stvari, zbivanja koja u okvir panorame ulaze. 
Da shvatimo kako su nam udaljene stvari možda bliskije od onih tû, bezmalo odmah pokraj
nas,
Onih lakše nam dostupnih a o kojima čestodovoljno ne znamo baš zato što su nam na dohvat
ruke. 
A za one udaljene delove mozaika, tamo dokle pogled dopire,
Gde završava se odsjaj, one koji oku našem deluju manje, sitnije, često za njih tek
panoramski uvidimo – blagovremeno, kasno ili pak prekasno – koliko su (nam) važni,
opredeljujući, suštastveni.
Bili i ostali.
Zapravo oni, ti “isečci” stvarnosti na horizontu neretko su po značaju i posledicama krupni,
stabilni, odolevajući raznim iskušenjima.
Ujedno mnogi od njih bivaju neopravdano zapostavljeni, u drugom planu. 
Panorama nam pruža uvid u celinu, u početke i završetke.
U granice.
Ona u sebi nosi svojevrsnu eleganciju, čak spokojstvo svesti o onome oku obuhvaćenom.
Panorama podrazumeva takođe neku visinu sa koje se ona uspostavlja, gradi, registruje.
Ona se pred nama razastire, u svome bogatstvu raznolikosti pruža. 
I najzad, panorama delom objektivnost spram subjektivnosti uspostavlja,
Spram “uskosti” pogleda odole, s tla, redovno  prizemnog, pa i promenljivog,
Trošnog. 

A u Srbiji, ovde i danas (a i juče!), osobito na koncu godine ove,
Nedostaje nam hrabrosti i razboritosti.
Premalo je realnosti i postojanosti. 
Nema vizije, reda i radinosti. 
Samo jalova takmičenja, beskrajni izbori, 

Svađe, nasilja i duševna mučenja. 
Nedostaje i šireg sagledavanja,
I iza i ispred nas, i visoko gore. 
Redovno ni nasušnog poniranja nema, ni vrle sabornosti.
Na sve strane podele, zablude, mitovi i prevaranti, 
Preovlađuju foliranti i manipulanti.
I stoga nam dobrano manjkaju i letvice i lestvice, 
Da odlučno preskočimo, prevladamo, pobedimo zlo, 
Da se popnemo do sklada, lepote čiste, veličanstvene. 
Do neke sanjane svetlosti, milja,
Pramenova sreće, do duhovnog i materijalnog obilja,
Odmerene uma i srca panorame. 
Jer predugo je, previše “neguje” se onog sebičnog, 
Efemernog, drastično pogrešnog, 
Naše pojedinačne i kolektivne tragedije, 
Naših lutanja i promašaja, otužne nacionalne, 
Društvene i državne, loše režirane gubitničke drame. 
I svekolike lične, trajajuće osame.

Zoran R. Tomić

Slični članci

Back to top button