Čemu nam panorama služi?
Da budemo svesni proteklog vremena,
I prostora, dužine puta pređenog, daljine.
Da dobijemo sliku potpuniju, pre svega po dubini.
Da se naučimo – ako već nismo – distanci, odnosima među pojavama, njihovoj važnosti i vrednosti,
Množini međusobno drugačijih lica i stvari, zbivanja koja u okvir panorame ulaze.
Da shvatimo kako su nam udaljene stvari možda bliskije od onih tû, bezmalo odmah pokraj
nas,
Onih lakše nam dostupnih a o kojima čestodovoljno ne znamo baš zato što su nam na dohvat
ruke.
A za one udaljene delove mozaika, tamo dokle pogled dopire,
Gde završava se odsjaj, one koji oku našem deluju manje, sitnije, često za njih tek
panoramski uvidimo – blagovremeno, kasno ili pak prekasno – koliko su (nam) važni,
opredeljujući, suštastveni.
Bili i ostali.
Zapravo oni, ti “isečci” stvarnosti na horizontu neretko su po značaju i posledicama krupni,
stabilni, odolevajući raznim iskušenjima.
Ujedno mnogi od njih bivaju neopravdano zapostavljeni, u drugom planu.
Panorama nam pruža uvid u celinu, u početke i završetke.
U granice.
Ona u sebi nosi svojevrsnu eleganciju, čak spokojstvo svesti o onome oku obuhvaćenom.
Panorama podrazumeva takođe neku visinu sa koje se ona uspostavlja, gradi, registruje.
Ona se pred nama razastire, u svome bogatstvu raznolikosti pruža.
I najzad, panorama delom objektivnost spram subjektivnosti uspostavlja,
Spram “uskosti” pogleda odole, s tla, redovno prizemnog, pa i promenljivog,
Trošnog.
A u Srbiji, ovde i danas (a i juče!), osobito na koncu godine ove,
Nedostaje nam hrabrosti i razboritosti.
Premalo je realnosti i postojanosti.
Nema vizije, reda i radinosti.
Samo jalova takmičenja, beskrajni izbori,
Svađe, nasilja i duševna mučenja.
Nedostaje i šireg sagledavanja,
I iza i ispred nas, i visoko gore.
Redovno ni nasušnog poniranja nema, ni vrle sabornosti.
Na sve strane podele, zablude, mitovi i prevaranti,
Preovlađuju foliranti i manipulanti.
I stoga nam dobrano manjkaju i letvice i lestvice,
Da odlučno preskočimo, prevladamo, pobedimo zlo,
Da se popnemo do sklada, lepote čiste, veličanstvene.
Do neke sanjane svetlosti, milja,
Pramenova sreće, do duhovnog i materijalnog obilja,
Odmerene uma i srca panorame.
Jer predugo je, previše “neguje” se onog sebičnog,
Efemernog, drastično pogrešnog,
Naše pojedinačne i kolektivne tragedije,
Naših lutanja i promašaja, otužne nacionalne,
Društvene i državne, loše režirane gubitničke drame.
I svekolike lične, trajajuće osame.
Zoran R. Tomić
