Kultura

OSTRVA REDA U MORU NEREDA: Koja je uloga institucija kulture

Bez biblioteka, kultuloška percepcija sveta, pa i čitava slovesnost, izgubili bi svoju najznačajniju institucionalnu ravan, piše za Novosti novi predsednik Upravnog odbora narodne biblioteke Srbije Nikola Kajtez, jedan od najznačajnijih savremenih filozofa Evrope.

Bez papirusa, klinastih ploča, rukopisnih i štampanih knjiga, bez digitalnih zapisa, nema ni objektivnog uma. Zamišljam da će i inteligentni život budućnosti, u svom nastojanju da apsorbuje inerciju, da manipuliše svim ograničavajućim parametrima, biti organizovan kao jedna vrsta kosmičke biblioteke, čija će multidisciplinarnost i umreženost stvoriti spoljašnje pretpostavke za transcendiranje objektivacije, za postupno osvajanje apsolutnog znanja.

S druge strane, svestan sam da, kao deo kulturološkog egzoskeleta, i biblioteke znaju da umrtvljuju, ograničavaju, utamničavaju. Ne treba smetnuti s uma Ničeovo upozorenje da je nekreativno pamćenje degradacija na nivo skladišta istorijskih arhiva i da, kao takva, vodi u dekadenciju, u gubitak vitalnosti. Možda zvuči previše optimistički, ali stvaralački puls bibliotečkog života trebalo bi da ustanovi razliku između “lošeg, izdajničkog zaboravljanja” i onog “pozitivnog, kreativnog”, koje je neka vrsta regenerativne sile, privilegije. Ako kreativno zaboravljanje razumemo kao aktivnu moć, kao sposobnost pozitivne inhibicije, onda rastu izgledi da prošlost neće postati grobar sadašnjosti i budućnosti.

Pitanje na koje zasad nema odgovora (koje, uostalom, još nije ni valjano postavljeno), glasi: Kako da nepatvorene kreacije prežive sudar sa hijerarhijski organizovanim, a time i, manje ili više, urušenim načelima života?

Osećanje “nelagodnosti u kulturi” nije, kako sugeriše psihoanaliza, rezultat sebičluka, doživljaja kulture kao pretnje vlastitom užitku, već žala, potištenosti, pa i zebnje pred stihijskom snagom institucija, pred nadmoći kvantiteta i spoljašnjih merila nad istinskim duhovnim vrednostima. Ali u jednom trenutku institucije kulture postaju presudne. One treba da afirmišu svrsishodnu stvaralačku energiju, da pošalju signal da se autentični sadržaji života uvažavaju i vrednuju i da šićardžijski interesi više ne prolaze. Ako se to desi, onda imamo vidljive indikatore konstruktivnog društva.

Nije lako stići do uvida u unutrašnje jezgro stvaralaštva, gde se odvija istinska drama u odnosu između ličnosti i kulture. Ova drama ne može biti rešena unutar institucija. Ali institucije mogu da stvore ambijent u kojem se vladajući kulturni obrasci ne suprotstavljaju stvaralačkoj slobodi ličnosti.

Sveopšti socijalni kodovi nagrađuju poslušnost, repetitivnost, konformizam, lenji konzervativizam, a kažnjavaju pobunu, invenciju, utopijske vizije. Autentična kultura – koja prevladava sile inercije, koja pobeđuje ropske moći objektivacije – postoji samo na mahove, oblikujući prostorno-vremenska “ostrva reda u moru nereda”. Ali i tada je ona muka i tegoba na putu ka ekstazi unutrašnjeg i spoljašnjeg smisla.

Tragedija kulture je u tome što je u njoj duh – da bi mogao da bude registrovan i objektiviran – obično prinuđen da se otelotvori u osiromašenim predmetno-simboličkim oblicima. To je “kultura ćutanja”, koja destimuliše kompleksne i višeslojne stavove, priklanjajući se vladajućim očekivanjima, nastojeći da spoljašnjom etikecijom koketira sa neargumentovanim stavovima, lažnim kompetencijama i tankim znanjima privilegovanih slojeva društva. S druge strane, zadatak institucija kulture je u tome da to osiromašenje bude što je moguće manje.

Kao filozof, moram da kažem: za ovakvo stanje stvari odgovorna je i filozofija, kojoj danas nedopustivo izmiče svest o posustajanju budućnosti, a pogotovo svest da je upravo filozofija saučesnik tog posustajanja, da je potpomogla u gušenju ekstaze misaonih pregnuća, traganja za izlazom, za novim poljima značenja. Redukovanih horizonata, povodljiv i nestrpljiv, kurtoazan i ravnodušan prema istini, pravičnosti, lepoti i transcendenciji, željan spoljašnjih priznanja, mentalno autoanesteziran, današnji “filozof” postaje sve suzdržaniji, zadovoljavajući se prigodnim radovima u kojima prezentuje “shvatanja ovog u delu onog”. Potera za “uspehom” ugušila je najzad i potpuno kritičko-sintetički instinkt.

Da bismo prevladali stanje koje Tojnbi naziva “stadijumom preloma i ekspanzije” – kada stvaralačka manjina gubi sposobnost delovanja i pretvara se u elitu koja stoji iznad društva, upravljajući njime ne snagom duhovnog autoriteta, već fizičkom silom – potrebna je sinergija mudrosti i veštine, jedna posebna vrsta razboritosti. Bez fronezisa uvek postoji samo sinergija “uskogrudosti i egoizma vladajuće elite, sa lenjošću, neznanjem i konzervativizmom pasivne većine”. A to je stanje koje omogućava da demagoška i institucionalna zloupotreba maglovitih i višeznačnih apstrakcija obično lako izlazi na kraj sa nastojanjima da se oblikuju duboki i široki uvidi u sklop stvari i u zadatke života. (izvor: Novosti.rs)

Nikola Kajtez rođen je 1965. Doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Osnivač i predsednik Srpskog filozofskog foruma. Glavni i odgovorni urednik časopisa Filozofeme. Bio je saradnik na projektu Savremena filozofija Srpske akademije nauka i umetnosti. Pod pokroviteljstvom Filozofskog fakulteta Lomonosov univerziteta, Filozofskog fakulteta Sankt Petersburškog državnog univerziteta, moskovskog Humanističkog univerziteta i Instituta za filozofiju Ruske akademije nauka, otvorio je Međunarodnu naučnu konferenciju Opravdanje kulture u stvaralaštvu V. S. Solovjova i u ruskoj filozofskoj misli.

KNJIGE:

Raščinjavanja (1995)
Berđajev (1998, 2008)
Demon Solovjova (2001)
Civilizacija u službi zla (2004, 2005, nagrada Laza Kostić za filozofiju)
Metafizika novca (2006)
Eksperimentalna plovidba (2008)
Eksperimentalna plovidba 2 (2009)
Filozofija entropije (2016)
Enciklopedija filozofskih nauka — u pet tomova: Filozofija saznanja, Filozofija prirode, Filozofija društva, Filozofija kulture i Filozofija duha (2017, Specijalno priznanje za knjigu, Međunarodni sajam knjiga u Beogradu)

Back to top button