Kultura

Poezija kvantumizma

Kazaljka prenosi intervju koji je sa Enesom Halilovićem vodio Nikola Živanović i tekst Dragane Bošković o knjizi "Bangladeš"

Enes Halilović, pripovedač, romansijer, pesnik i dramski pisac, rođen je 5. marta 1977. u Novom Pazaru. Objavio je knjige poezije: Srednje slovo (1995, 2016), Bludni parip (2000, 2017), Listovi na vodi (2007, 2008), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), Zidovi (2014, 2015) i Bangladeš (2019). Zbirke priča: Potomci odbijenih prosaca (2004), Kapilarne pojave (2006) i Čudna knjiga (2017, 2018). Drame: In vivo (2004) i Kemet (2009, 2010). Romani: Ep o vodi (2012), Ako dugo gledaš u ponor (2016, 2017) i Ljudi bez grobova (2020). Osnovao je književni časopis Sent i književni veb-časopis Eckermann. Prevođen na 25 jezika. Zabeležio je 172 narodne zagonetke, koje je objavio sa Elmom Halilović u koautorskoj knjizi Zagonetke (2015). Dobitnik Zlatne značke za doprinos kulturi, kao i književnih nagrada „Meša Selimović”, „Branko Miljković”, „Đura Jakšić”, „Ahmed Vali”, „Stevan Sremac”, „Zlatno slovo”, a za urednički rad u Sentu dobio je Nagradu „Sergije Lajković”.

Nikola Živanović: Tvoja nova knjiga pesama sastoji se od dva dela, poeme „Bangladeš” i „Manifesta kvantumizma.” U poemi „Bangladeš” karakteristični su beskrajni spiskovi, figure ponavljanja i uopšte forme koje su karakteristične za istočnu poeziju. Možeš li nam reći nešto o poetičkim modelima koje koristiš u ovoj poemi i pesnicima koji su te podstakli.

Enes Halilović: Ne mogu se precizno izjasniti. Pesnik je uzimao reči govora i reči napisane, obe vrste reči odzvanjaju u pesniku koji je, naravno, nešto i čitao i gledao, i sve to skupa živi u pesniku. U kom pesniku? U meni i u svakom pesniku. A ponekad se svi pesnici ponašaju kao jedan pesnik koji se služi svim pesničkim modelima. Što se tiče pesnika koji su me podstakli, moram reći da me svi pesnici nisu podstakli; podstakli su me ritmovi i to ritmovi rečenica. Pesnik je korito kojim teče jezik, teče i žubori. Mnogo pesnika pluta u rukavcima Bangladeša, jer ta knjiga je analiza i sinteza celokupnog svetskog pesništva, ali pre svega Bangladeš je jezička i smisaona smeša koja postoji u meni, kompresovana. Kao što rekoste, ima dva dela; dakle, to je knjiga dvotočkaš.

Zašto baš Bangladeš? Zbog prenastanjenosti, siromaštva ili zbog nečega drugog?

Bagladeš jeste prenaseljena država, ali onom ko je obigra biće jasno da i tigar ima gde da potrči. Mislim da Bangladeš kao država nije siromašna država. Neko je rekao da su deca naše najveće bogatstvo, pa i u Bangladešu su deca najveće bogatstvo. Grozdovi dece! Ima siromašnih stanovnika Bangladeša, ima i enormno bogatih. Ta zemlja rađa. I dugme da baciš, plodom će raspuknuti. Ta zemlja me podsetila na poeziju. Ima sliv od sedam stotina reka, a površina mora je približna površini kopna. Meni to liči na reč, reč koja se prostire u fizičkom svetu kao zvuk ili zapis, ali svaka reč postoji i negde iza uma. Hodeći kroz Bangladeš mislio sam o Bangladešu, reportažno sam kazivao o onome što vidim i mislio o korenu te čarobne zemlje. Ona je nastala na osnovu bangla jezika. Poznato je to iz nedavne istorije da je jezik bio povod nastanka države. Pa ima li za pesnika važnije države od one koja je nastala u jeziku, održala se na jeziku i živi u jeziku?

Koliko je „Manifest kvantumizma” ozbiljno pesničko vjeruju, a koliko još samo jedna zanimljiva pesnička igra? Odakle potreba da se tako nešto napiše, i odakle potreba da se stavi u korice sa poemom kakva je „Bangladeš”? Koja je veza među njima?

Nisam stručan da ocenim šta je ozbiljno u poeziji ili pored nje. Kad bih znao šta je neozbiljno, znao bih valjda i šta je ozbiljno. „Manifest kvantumizma” jeste igra, možda i zvuči kao igra, kontrapesma koja ide uz pesmu. Osnovna pesma se ponaša kao parerga prema manifestu, a zapravo je manifest nastao kao parerga; to su dva zamajca u rotaciji; iako nematerijalan, učinak poezije nosi tendenciju da rotira natrag u svest; to liči na moment impulsa. Ne znam mogu li tvrditi kako dva slična kvanta mogu delovati ka istoj tački istovremeno, ali mogu tvrditi kako poezija i fizika teže istoj tački istovremeno. Razmišljanje o vertikalnoj uzročnosti navodi me na pomisao da kroz pojedine tačke te vertikale prolaze prave koje se mogu posmatrati kao pokazatelji horizontalne uzročnosti, u pojedinim stadijumima bića.

Na jednom mestu kažeš „treba mi pesma bez metafore”. Čini se da je to bila jedna od tvojih osnovnih poetičkih namera još u ranijim knjigama. Ono što većina pesnika postiže metaforom, ti pokušavaš da postigneš istorijskim ili naučnim podacima, kuriozitetima, anegdotama.

Ne treba prognati metaforu iz pesništva i iz govora. Taman posla! Veoma cenim pesme bez metafore, jer ih je vrlo malo, a među njima je vrlo malo dobrih. Postalo je posebno majstorstvo napisati kratku pesmu bez metafore; nema mnogo takvih pesama. Pesma bez metafore je artizam nekakav, čudan, kao kada bi košarkašima rekli da šutiraju isključivo slabijom rukom, ili kada bi šahistima naložili da ne koriste kraljicu. Kako čovek savladava neku formu, on povećava sebi napore i zahteve; oduzima adute sebi. Tako se ponašaju neki vrhunski alpinisti kada nakon što osvoje sve vrhove preko osam hiljada metara krenu ponovo na iste uspone, ali bez kiseonika iz boce. Majstorstvo traži nove izazove.

Na jednom mestu govoriš o tome da ista pesma zavisno od konteksta postaje tužbalica, brzalica pa uspavanka. Koliko se sam služiš tom tehnikom u svojim pesmama?

Nema na svetu mnogo takvih pesama; ali nadam se da sam baš ja napisao nekoliko takvih. To nisu raznobojne pesme nego pesme koje imaju funkciju ogledala.

Stih „jesam li knjiga ili država” povlači razna pitanja. I knjiga i država imaju neko ustrojstvo. A to ustrojstvo je, makar u knjigama, podvrgnuto razumu. Ima li u tome platonizma?

Jedna reč ima dva odraza, knjiga i država. To su dva odraza u dve forme. Kao što rekoh, jedno otkriva drugo. Arhimedov zakon važi za sve fluide, a otkriven je kod tečnosti. A što se platonizma tiče, materijalni svet nije privid. On postoji, ali materijalni svet nije jedini svet. On nije usamljeni svet. Materijalni svet je jedan svet među svetovima, u smeši svetova. Svaki kvant na ovom svetu može biti na mestu bilo kog drugog kvanta, sve se vrti, putuje, pomera. Kvantumistička pesma je potraga za kvantovima. Zbir postaje smeša.

Nameće se utisak da poema „Bangladeš” nije ni pisana da ostane u formi knjige. Kao da je sračunata za izvođenje na sceni ili pred narodom.

Bangladeš je knjiga koja ne mora biti samo knjiga. Može biti reportaža, monodrama, drama, film, radio-drama, balet, opera, podloga za performans, predavanje kvantne fizike u kojem se sreću materija i značenje, može biti seminar iz istorije jezika, ali i esej novije političke istorije koji podvlači značaj jezika u međunarodnim odnosima. Kvantumizam u političkom smislu bio bi tumačenje naizgled malih događaja koji postanu velike istorijske raskrsnice; bilo je mnogo kružića, ali jedan kružić postade nula. Oslonjen na kvantove, kvantumizam uključuje u sebe i omaž kao legitimno sredstvo pesničke fascinacije. Kroz autocitatnost dao sam omaž jednom drevnom pesniku brzih stihova, drugi omaž jasno je naznačen u „debelom” ruskom prezimenu, ali metodom eliminacije, a treći omaž je dat kroz novu georgiku obogaćenu savremenim agrotehničkim iskustvima sa uverenjem da je stajsko đubrivo na njivi i na livadi temelj ekonomije, temelj pčelarstva, ratarstva, stočarstva, naravno i lingvistike kojoj odan ostaje samo čovek na zemlji. Bangladeš nije nalik mojim prethodnim pesničkim knjigama. Mišljenja sam da pesnik ne treba celog života da piše jednu knjigu. Znam, naravno, da pesme sa mnogo stihova nisu tako revnosno čitane. Mnoge čuvene pesničke knjige, sa mnogo stihova, vrlo malo su čitane. Čitaju se – ne naiskap, nego zrno po zrno. Kvant po kvant. Opširnost, kako reče Titos Patrikios, jeste neprijatelj poezije, ali dodao bih – ako pesnik savlada tog neprijatelja onda opširnost postaje neprijatelj slabom čitaocu poezije. Udaljava ga od bedema pesničkog grada. Pesnici su, uvek kroz istoriju, bili ustremljeni na pesmu, ali neki među nama ustremljeni su prema pesničkim sistemima. Zubotehničar nekom pravi jedan zub, a nekom celu vilicu. Zavisi bez koliko si zuba ostao kad te život udario.

Osim istočnjačkog uticaja, čini mi se da se oseća i neka veza sa Voltom Vitmenom, u tom neposrednom odnosu prema čitaocu, u oslobađanju od pesničkih stega i dopuštanju da se jezik razvije koliko je to pesniku moguće.

Svet je previše složen da bismo ga podelili na Istok i Zapad u političkom ili kulturnom smislu. Svet se vrti bez ljudske volje i neka ga, neka ide Božjim zakonima. Postoje istok i zapad u geografiji. Istorija kulture dugo je stanovala na istoku, ali i pored reke Orinoko pleme Janomame, koje je do pre 80 godina živelo u neolitu, koristilo je reč terra za zemlju. Znači da terra nije samo latinska reč nego reč ovog sveta. Ja slušam žubor ovog sveta. Ja se na rečima odazivam rečima. A Vitmen? I on je jedna od zaraza koju je preležao svaki moderni pesnik. On planetu nije delio prema kopnima! Ne, on se obraćao mnogim narodima i slušao njihov tutanj kroz istoriju.

Bezbroj je elemenata, istorijskih perioda, kultura sačinilo amalgam koji „Bangladeš” jeste. Nasuprot tome „Manifest kvantumizma” se završava rečima: „Voleo bih naći samo jednu uzročnu vezu, radije nego dobiti celo Persijsko carstvo.” Na kojoj onda poziciji upravo ti kao pesnik ostaješ, kao neko poražen haosom, ili neko ko haos prevazilazi, ili se samo nada da će ga prevazići, ili ni toliko?

Hvala na izrečenoj tvrdnji. Ja sam morao biti i prikriven, jer ne želim kao pesnik da upadnem u zamku tumačenja svog dela, mada ta zamka svima nam je neizbežna, ali ja, koliko mogu, okolišim oko nje. Svet na kojem živim mnogo sam voleo, ali dobro je što ga sve manje volim. Kako starim, gase se u meni želje da u daleke predele putujem gde nisam putovao. Ipak, želim ići u predele gde sam putovao, valjda da bih se tamo sećao onoga što sam mislio kad sam baš tamo bio. Život naš ukazuje nam se kao predstava koju, ponekad, volimo iznova pogledati. Ja, na ovom svetu, blagodati cenim. Kap vode i koricu hleba; limunov smeh i belinu sode; miris jagode i ritam pesme koja tumara po čoveku. Na kojoj sam poziciji? Ja sam pesnik. Ja tragam za tragačima koji tragaju za mnom.

Letopis Matice srpske, godina 196, septembar 2020. Knjiga 506, sveska 3

KRITIKA

KVANTUMIZAM: TREPAVICA NA MESTU ZLOČINA

Enes Halilović, Bangladeš: manifest kvantumizma, Građanski forum, Novi Pazar 2019

Iako važi za pisca mlađe generacije, Enes Halilović (1977) već petnaestak godina redovno objavljuje raznorodna književna ostvarenja, i pritom uspeva da ostane jedinstven i neponovljiv, da iznova iznenadi čitaoce (a možda i sebe) i da uvek ponudi biser novuma, tako preko potrebnog u književnoj umetnosti. Halilović je autor mnogih zbirki poezije, od kojih svakako treba spomenuti Zidove (2014), ali i dramâ, zatim zbirki priča, pri čemu bih naročito izdvojila sjajne, minimalističke, ali vrlo jezgrovite priče Čudna knjiga. No, Enes Halilović je autor i nekoliko romana, od kojih pretposlednji, Ako dugo gledaš u ponor (2016, 2017), predstavlja virtouznu sublimaciju stilizovane naracije, pregnantne radnje, aktuelne teme i divne književnoumetničke vrednosti. Za svoja književna ostvarenja Halilović je ovenčan brojnim nagradama, podjednako i za prozu i za poeziju i za dramu, a preveden je na oko dvadeset i pet jezika. Ono što je naročito interesantno u njegovom stvaralačkom opusu jeste činjenica da književni rodovi i vrste ne predstavljaju faze njegovog stvaralaštva, kao, na primer, kod Andrića ili Kiša, koji su započinjali svoj javni književni rad poezijom, pa potom kratkom prozom, da bi se razgranali u romanopisce. Ne, kod Enesa Halilovića ne postoji takva postupna genealogija – njegova dela niču i stasavaju kao raznovrsna prijateljstva koja stičemo u životu, prilazeći im čista srca i otvorene duše da prepoznamo ono najlepše u njima – bez predrasuda o poreklu, formi ili jeziku. Sva ta njegova različita, ali iz istog korena čeda nose u sebi onu njegovu umetnički prepoznatljivu crtu ljudske dobrote, izuzetne misaonosti i književnoumetničke virtuoznosti. I taman kad pomislite da ste uhvatili nit pesničko-prozne duše Enesa Halilovića, on vas opet iznenadi novim delom, poput ovog koje zavređuje našu pažnju.

Bangladeš: manifest kvantumizma je, kako već i sam naslov sugeriše, književno delo hibridnog karaktera i vodi poreklo iz autorove fascinacije zemljom koju je imao prilike da poseti, ali i države koja je, kako navodi u jednom intervjuu, „nastala iz jezika”, a u samom delu će zapisati: „Bangladeš kaže: ja sam sin jezika kojim sam govorio / i pre rođenja”. Naime, možda je manje poznato da je Bangladeš deo nekadašnjeg drevnog Bengala, koji je, nakon što je Indija ostvarila nezavisnost 1947. godine, podeljen na dve države, Istočni Bengal (današnji Bangladeš) i Zapadni Bengal (indijska država), da bi ubrzo bio preimenovan u Istočni Pakistan. No, jezički nacionalni pokret je 1952. izborio pravo da njegovi stanovnici govore izvornim, bengalskim jezikom. Ipak, ova vrlo siromašna ali plodna nizijska država morala je da čeka skoro dve decenije na nezavisnost, odnosno do 1971, kada je posle krvave revolucije konačno proglašena Narodnom Republikom Bangladešom, što izvorno znači „Zemlja Bengala”. Dakle, uistinu država koja je nastala iz jezika („ali slutili su drevni lingvisti, / kao što od stalaktita postanu stalagmiti – / negde će iz jezika nastati narod”). I poput delte Ganga i Bramaputre, na čijem najvećem delu počiva Bangladeš, tako je i ovaj istorijski podatak o stvaranju države tek jedan od mnogobrojnih rukavaca koji čine pesnički svet Halilovićevog Bangladeša: „Jesam li knjiga ili država?”

Naime, nije slučajno što je pesnik iz zemlje koja nije baš nastala iz jezika, ali ga je uz spev sačuvala, osetio umetnički poriv i analogiju sa zemljom koja leži na najvećoj svetskoj delti reka Ganga i Bramaputre, koje se ulivaju u Bengalski zaliv. To je drevna zemlja, prenapučena i trudbenička, a opet prečesto plavljena ovim moćnim vodama. Kažemo još i „bujica reči”, pa tako nekako naginjem zaključku da je i Halilović izabrao formu epa, doduše u njegovoj savremenoj stilizaciji, ne bi li kroz ogledalo ove zemlje oslikao svoja pesnička, filozofska, kulturološka, ali i naučna promišljanja. Ep kao voda koja neprestano teče, iako ima svoj (prividan) početak i kraj, koja se uvek kao reč i stih i rečenica obnavlja, ponekad nas preplavljuje, a ponekad presušuje – već prema svojoj snazi i prirodi.

Iako u podnaslovu stoji „Reportaža”, aludirajući možda na postmodernističku iluziju verodostojnosti ili dokumentaristički stil, autor upotrebljava čitav niz stilsko-jezičkih sredstava karakterističnih za ep: figure ponavljanja i nabrajanja, perifraze i apostrofe, brojne interpolirane epizode i tehniku retardacije, no pre svega ritmičnost i razvijenost. Ipak, napomenuh prethodno osavremenjenu stilizaciju epa koju Halilović tako lucidno obogaćuje novim stilsko-jezičkim sredstvima poput aluzija i parabola, citatnosti i autocitatnosti, intertekstualnosti i metatekstualnosti, zatim inkorporiranjem manjih književnih vrsta koje nisu tipične za epski rod, kao što su kletva i brzalica, doslovno imenovane podnaslovom u delu. Ono što je takođe drugačije od standardnih epskih šablona je korišćenje interpunkcijskih znakova, pretežno otvorene i zatvorene zagrade kao samostalnog stiha, što upućuje možda na nastavljačku prirodu reči i govora, pojašnjenja pojašnjenog pojašnjenja, ili govora koji pokreće na novi govor, ili smisla koji ima dodatni smisao i tako dalje. Takođe, podnaslovi koji se pojavljuju u ovom spevu predstavljaju integralno tkivo teksta i često se utapaju u tekst iako su grafički izdvojeni. Dalje, dok je drevni ep dosledno uzvišen, Halilović svoj razbija (auto)citatnošću ili humorističnom igrom reči, parodijom i ironijom. Jedan od meni najduhovitijih primera je svakako sledeći distih: „kada objave da sam umro, pozovi me telefonom! / ako se javim, biće to važna vest” (kurziv autorov).

I na kraju, ono što je najverovatnije i najsnažnija (i dosledna) odlika Halilovićevog književnog stila – fragmentarnost. Naime, u jedinoj fusnoti u delu, na strani 39, stoji „Napomena priređivača”:

Anonimni autori uzdaše se u tvrdoću materijala. Nepouzdanim redosledom izlažemo delove ploča koje nisu rekonstruisane u celosti. Reč je o fragmentima različitih veličina. Ploče su razbijene najverovatnije usled bežanja, jer su fragmenti pronađeni na putevima i pored puteva. Pretpostavljamo da su neke ploče pale u reke i u more. Nikome nije zabranjeno da zaroni; koliko ima daha, toliko će i pročitati – delić, deo pevanja ili celo pevanje.

Ova parabola evocira zagubljene glinene ploče Epa o Gilgamešu, koji predstavlja najstariji sačuvani ep ljudske civilizacije, ali i najstarije književno delo. Ova intertekstualna veza može implicirati i potragu autora Bangladeša za besmrtnošću, odnosno spoznajom, kroz reč, stih i ritam; putovanje sa iskušenjima, izazovima, ljudima i fenomenima koje usput srećemo, a koji postaju neodvojivi deo nas. No, pored „Uputstva za čitanje ove knjige”, ova „Napomena priređivača” može predstavljati i mozaičku varku, sličnu onoj u Hazarskom rečniku Milorada Pavića ili Kišovim i Pekićevim zbirkama-vencima, nudeći mogućnost nelinearnog čitanja. Ipak, svi potonji navedeni su bili prozaisti, a Halilović ovde piše u stihu.

A ovo je samo prvi deo knjige! Drugi deo čini „Manifest kvantumizma”, i tu je neizostavna poetička analogija sa jednim neobičnim srpskim piscem iz 19. veka, Đorđem Markovićem Koderom i njegovim epom Romoranka, koji sadrži i „Razjasnicu”. Prethodno spominjana analogija vode i govora ovaplotiće se u Manifestu u vidu (pseudo)naučne kvantne teorije koja samo predstavlja ishodište za piščevu potragu o Celini, baš kao i Gilgamešovo (bezuspešno) putovanje ka besmrtnosti: „KVANTUMIZAM je osećanje da zbir svih čestica postaje SMEŠA i da jedna čestica ima simboličku snagu mnogih čestica kao trepavica na mestu zločina – svojim sadašnjim prisustvom on je budući svedok protiv sebe” (sva naglašavanja autorova). Dakle, kao i njegov pesnički predak Koder, i Halilović promišlja moć i nemoć jezika u svom preobražavanju znaka i označenog. I dok Koderovo jezičko traganje počiva na principu sinonimije po uzoru na basme, dotle autor Manifesta propituje značenjske mehanizme, uglavnom metafore i metonimije, kao jezičke konstrukte, polazeći od kvantne teorije partikularizma. U odrednici JESTE ili NIJE navešće decidno: „to su krajnosti na istoj pravoj, ali organski vezane preko tačaka saznanja, svaka tačka je veznik; svaki veznik je pola zagrade koja uključuje prethodno ili pola zagrade koja uključuje potonje; jedan pesnik – to su svi pesnici” (istakla D. B.). (A ovo delom osvetljava i već pominjanu čestu upotrebu otvorene ili zatvorene zagrade kao samostalnih stihova.) Navodeći brojne primere iz svakodnevnog života, zaključiće o metonimiji: „predstavnik vrste postaje nosilac vrste u očima druge vrste.” No, značaj partikularizma se možda najbolje ogleda u odrednici SMISAO: „može obitavati na dva mesta istovremeno, ali nikad između, nikad na pola puta; svaka čestica je ključna čestica.” Iako se ovde koristi termin „odrednica”, važno je napomenuti da su one u „Manifestu” integralni deo teksta, odnosno da se samo prividno grafički izdvajaju, ali se semantički utapaju u narativ.

Autorovo naučno-poetsko zamešateljstvo na kraju je oličeno u maskoti kvantumističke poezije, a to je aksolotl – repati vodozemac iz familije daždevnjaka, autohtona i zaštićena vrsta koja živi samo u jednom jezeru u Meksiku, ali se uzgaja širom sveta zbog svoje neverovatne moći regeneracije. Zapanjujući i još uvek neshvaćeni mehanizam regeneracije aksolotla je toliki da je on u stanju da obnovi ne samo povređene delove organizma već i one izvađene ili amputirane, bez vidnih ožiljaka ili funkcionalnih nedostataka, poput udova, zglobova, čak i mozga i srca – baš kao Halilovićevo organsko proučavanje jezika na osnovu fraktala. Ume li jezik tako da se regeneriše? Da li je poezija tako vitalna kao aksolotl? Može li smisao da nadomesti svoje amputirane čestice?

„Poezija i fizika teže istoj tački istovremeno”, napisaće autor, „učinak poezije nosi tendenciju da rotira natrag u svest; to liči na moment impulsa”; i to je ono što joj daje najsnažniju umetničku vrednost, udahnjuje život i omogućava besmrtnost – koju, podsetimo, Gilgameš nije fizički našao, ali je ostao besmrtan u jeziku, u epu, u svojoj potrazi za njom; u reči koja, kao i pravi pesnik, uvek putuje. Ovaj put u Bangladeš.

Dragana BOŠKOVIĆ

design korice: Dragana Nikolić
Back to top button