UMETNOST KOJA DODIRUJE NEMIR POSTOJANJA

Ne govorimo o umetnosti, već govorimo sa njom. Razgovarala sam s autorkom čije pesme ne beže od mraka, ali u njemu ne gase svetlo. Njene Mrtve pesme govore, gore i pamte. Neke pesme šapuću sestri. Druge sagorevaju obmane.

Da li verujete da je umetnost jedini jezik na kojem možemo „dodirnuti sunce, a ne opeći se“?

Arnela Lakota:

Verujem da je u životu potrebno mnogo puta „opeći se“ i ostati budan, dakle (samo)svestan. Mislim da svaki pisac prolazi kroz „svakodnevna mala stradanja“. Takođe, često govorim da je žarulja jednog od junaka Halilovićevih priča u svakom od nas.
Pisac mora dodirnuti sunce jer on to jedini i može. Lek je u poeziji.

Šta u tvojim Mrtvim pesmama najviše živi?

Arnela Lakota:

Podnaslov zbirke jeste „Mrtvi i umirući“, čime sam htela da ukažem na sve oblike smrtnosti čoveka. Mrtvi zapravo žive – to su oni koje je ubila prejaka reč. Umirući su mrtvi usled sopstvene nepomičnosti i nemogućnosti da izgovore reč. Dakle, u mojim pesmama živi Reč Čovekova.

U kojoj biste boji napisali pesmu o nevidljivim svetovima?

Arnela Lakota:

Kako su to svetovi u kojima nema tragova ljudskih koraka, to bi onda bila boja koje ljudsko oko nije videlo i nosila bi ime po mojoj ćerki.

Kada bi Niče zaista video “treperave zvezde koje plešu” u tvojim stihovima, šta bi ti šapnuo?

Arnela Lakota:

Niče nije onaj koji šapuće i ja to nerado činim. Nadam se da bi potvrdio moj stvaralački čin rođen iz unutrašnjeg haosa i borbe i posvedočio: „Bog nije mrtav. Kao što ne može biti posve mrtvo ono što je On stvorio.“

Kada bi tvoje pesme bile ptice, koje bi prve poletele ka vatri, a koje bi ostale da čuvaju pepeo?

Arnela Lakota:

„Samo (obmana)“ bi izgorela i postala pepeo iz kojeg bi se izrodile druge pesme. Jer u pepeo ako se malo puhne, rasplamsa se vatra.

Kada bi Pesoa, Bukovski i Abdagić seli s tobom za isti sto – ko bi prvi ustao i zbog čega?

Arnela Lakota:

Pesoa i Abdagić dele taj introspektivni, kontemplativan i melanholičan ton.
Bukovski je sirov, surov i ciničan i verovatno bi želeo da pobegne u neku hotelsku sobu i čita Prusta. Znam ko bi poslednji ustao – Abdagić. Sjeničak je to, teška sorta, izdržljiva. On ne ustaje, on ostaje i ustrajava.

Ako bi tvoje reči mogle da teku unazad kroz vreme, koja bi prva ispustila suzu dok se vraća u tvoje ruke?

Arnela Lakota:

„Sestri S.“

Koji citat je tvoje sećanje?

Arnela Lakota:

Moje sećanje čini mozaik citata koje pokušavam da zapišem i uobličim u književnoumetnički tekst koji će, nadam se, biti posve lišen autora i ličnog tona, ali gde će svaki pojedinac moći da učita svoju priču. Moje pisanje je sećanje, prisećanje, osećanje i predosećanje u kome svaki čovek sa kojim sam progovorila ima svoje mesto i svoju rečenicu.

U ovom razgovoru nije rečeno sve, niti bi trebalo. Jer istinske reči ne završavaju tačkom. Baš tada poezija podigne pogled i dotakne sunce, svedoka koji ne ume da zaboravi, i pusti da zasvetle sva dečija imena bez suza.