Skica za novelu
“Nisam mogla da zamislim život bez nežnosti”. (Adelin Dijadone, Stvarni život)
“Dobar dan profesore”, zacvrkuta ona nenapadno a umilno. “Dobar dan”, prozborih prijatno
iznenađen a kao da mi topli zrak sunca preko lica pređe. Susreli smo se krajem osamdesetih na
ulici blizu Pravnog fakulteta. Setih se da sam joj predavanja ranije držao. Privukla me je još
onda otmenim držanjem, odmerenim pogledom kojim je časove pratila, ozbiljnošću,
produhovljenošću pravilnih crta duguljastog lica. I zagasitim nijansama odeće i obuće koje je
najčešće nosila.
Na pitanje kako je osmehnu se uzdržano, odgovori da je umorna, da naporno radi. Da je
prethodne godine diplomirala i ubrzo se zaposlila u jednoj advokatskoj kancelariji. Pozvah je u
moj kabinet da je počastim kafom, sad, napomenuh – “kad više nismo u odnosu profesor-
studentkinja”. Ona ne odbi. Uđe polako, oklevajući. Uočih jasno da je vitka, premda omalena,
naglašeno ženstvena iako nenašminkana. Gospodstvena. Učini mi se blaga, skromna,
prirodna. Popismo kafu, pomalo nervozno. Dok je na brojne naslove na mojim policama
diskretno motrila. Predložih joj da uzme koju god knjigu hoće. I da mi se javi – izdiktirah joj
broj – kad je pročita, bez ograničenja, bilo kada. Ona izabra jednu staru, istorijsku zahvali se i
brzo ode, ostavljajući u meni osećaj naprasne radosti, svežinu naglo uviruće bistre uzburkane
vode. Osvajaše me cela njena pojava, stas i glas. I radoznale oči mlade srne.
Pozvala me je mesec dana kasnije, mart se već uveliko razvukao varljivi. Dogovorismo se
kejom da prošetamo dunavskim, u jedno odmaklo popodne još sunčano, vetrovito. Van zgrade
fakulteta beše slobodnija, smirenija. Mekih pokreta, ravnomernog hoda. Srdačnija, prisnija. Još
milija. U znak pažnje, darovala mi je tamnuj čokoladu sa pistaćima. (Bože, kako je znala da baš
nju obožavam?)
I već tada zavedoše me potpuno njene tanke blede ruke. Prćast nosić. Jabukolike čvrste
grudi taman odgovarajuće proporcijama tela; ne suviše istaknute, ne i neprimetne. A zubi joj
nisu zalazili u “predsoblje”, još manje “na terasu”, već su erotično dopirali baš tamo dokle
treba, zaustavljali se na unutrašnjim obroncima njenih punih usana. Tako da si na rubu da za
tim zubima poluotkrivenim, trunčicu nesavršenim, odmah izgubiš glavu.
Priznadoh joj da mi se veoma dopada još od pre, ali da nije bio red, ni prilika da joj tô tada i
kažem. Da bih želeo da je bolje upoznam – da bude moja, da mi jarko ulepša, razlista dolazeće
proleće. Da izgradimo samo naše zasebno parče, ostrvo sreće. Kratko je zastala, zabacila glavu,
bujnu kosu dotakla, iza malenih zanosnih ušiju pramenove njene zadenula. Prihvatila (me) je,
zainteresovana i obazriva, stamena. Osobena, Dragocena.
Činili smo skladan par nepunu godinu dana. Zabavljali se raznovrsno, ponajviše o brojnim
temama pričali a posle opušteno ćutali. Dostignuti nivo veze održavali smo, negovali: od
pozorišta, književnosti, koncerata, restorana, utakmica, prijateljskih druženja, izleta, vožnji
rekom i podnožjem Avale – dospeli smo autom i do Trebinja i Korčule – do proslava naših
rođendana sa odabranim društvom. Do kratkog boravka na moru, na severu Jadrana. Ipak,
ostala je za mene mentalno zaključana, sva u slutnjama, delikatna, tajanstvena,
meditativna. Čak i kada smo, uz prvoklasnu ribu, jedared na obali Save, popili dve boce
hercegovačkog šardone vina. Ali tonove romantičnosti ne mogu, ne smem poreći. Da, zbog nje
sam dva cela dana plovio onog davnog leta morem od Hvara do Visa da bismo zajedno proveli
samo jedan u Komiži. Ona, kojoj sam po povratku sa Zlatibora ponudio brak što je odmah
prihvatila – a ja se ubrzo lakomisleno predomislio. Ona koju sam rajski uzdizao do neba, a sâm
sam bio sve samo ne idealan. Ona koju nisam umeo da sačuvam pored sebe. Ona koju sam
mnogo docnije pitao za dozvolu da objavim priču, moju prvu, posvećenu njoj. Ona….
Da se viđamo prestali smo jednog februarskog sutona. Bez vere u budućnost, s nekim
čudnim žalom valjda zbog iscurele energije, potrošenosti motiva. Ili nečeg trećeg? Nedovršeno,
pomalo setno, s pritajenim bolom. “Oboje znamo da ima mnogo razloga da ljudi koji se vole
provedu život razdvojeni”. (Lusinda Rajli, U senci masline)
P. S. I tako, jedne jesenje večeri, pre nekoliko meseci, sačekao sam najmlađu ćerku pred
školom, pa krenusmo kući zadubljeni u razgovor o nastavnicima i ocenama. Ulica u kojoj
stanujemo beše oskudno osvetljena. I negde na polovini, mimoilazeći se sa prolaznicom koja je
vodila psa, čuh poluglasno: “Dobro veče, profesore”! Okrenuh mahinalno glavu, otpozdravih
instiktivno kad me prenu izgovoreno ime i prezime. Njeno. Predstavila se, tobože zvanično.
Ona. Kao da smo apsolutni stranci. Nisam je u prvi mah prepoznao. Zagledah je pomno,
dakako da se znatno izmenila (a tek ja!). No, onaj nezaboravni ironično-ispitivački, čak
izazivački osmeh u uglovima namerno ili nemarno nakrivljenih usta, primetih i u polumraku. I
svetlosni snop iz njenih bademastih očiju. Nespretno se izvinih što je nisam uočio (doduše
nisam u onim trenucima ni gledao u njenom pravcu). Stigoh još da procedim da je nisam viđao
u tom delu grada. Objasni mi da vodi svoju kucu kod novog veterinara. Što zbog moje osetno
umorne ćerke, što zbog naše otuđenosti prouzrokovane godinama (da li samo njima?)
razmenismo, Ona i ja, samo još par reči. I krenusmo svako u svom, u suprotnim smerovima.
Nastavivši putanjama različitim kojima smo pre skoro trideset pet godina nepovratno krenuli
odvojivši se zauvek.
Kada sam malo analizirao iznenadno suočenje moje i njene prošlosti i sadašnjosti, shvatih:
što se sećanja na nju tiče, živeo sam još u onoj, “našoj godini”. I kada sam o toj devojci – sada
ženi u “izvesnom dobu” – razmišljao, u glavi mi se rađala slika ondašnje, mlade, zagonetne,
cvetne, i tada samo polovično moje. Večito željene. Nikad osvojene do kraja. Te večeri joj u
kratkoj poruci napisah da mi je drago što smo se posle toliko vremena sreli. Odgovorila je
kratko: “Takođe”. A onim “dobro veče, profesore” kao da smo se vratili na početak našeg
poznanstva koji ovoga puta nije imao nastavak. Niti je moglo da ga ima.
Da li se često, u brojnim partnerskim vezama kraj nazire već na početku? Možda samo za
one koji imaju odgovarajuće senzore. Ili je često varljiva, nerealna nada, ljubavna zaslepljenost
jača!? Tada kada smo imali vremena na pretek, kao da tô ne beše vreme za nas. Ili mi nismo
bili jedno za drugo?! A sada je ostalo tek ponešto. Neke moje zabeleške, par pesama,
narandžasti notes njenih stihova – i svežanj zajedničkih fotografija. Premalo. Ali i kada ljubav
prođe, praznina koja ostaje je i dalje svojevrsna ljubav. Makar jednostrana, nespokojna. Laka ti
noć uspomeno!
“Što se pak emocionalne i intelektualne strane tiče,… pa, moram da verujem da se nešto i dobija
dok nam pakovanje propada”. (Lusinda Rajli)
Zoran R. Tomić
