VREME ZA ŽIVOT
VREME ZA ŽIVOT
Koliko juče prigovoriše mi grubo pojedin(c)i neki:
“Ne, ovo vreme za stihove nije,
Ni za ljubav, za veselje, igru,
Za muziku, lepu književnost,
Za duhovitost i duhovnost.
Trenutak je za ozbiljnost,
Za odluke smele i promene duboke društvene,
Za žustre ljude i nagle zaokrete”.
Ali, zastadoh na mah, pomislih opet, pa imam(o) samo život ovaj jedan
Koji prolazi sve brže, čarolija nestaje, telo vene,
Pa ne mogu tek tako da se lišim sunca, vode, svetlosti zvezda, meseca, ptica,
Neću da u mrak tuđi potonem,
Ne želim ma čija marioneta da budem,
Bez imena, jasnoga stava,
Bez ponosa, integriteta,
Lišen sopstva i prepoznatljivog lica.
Zato vapijem da živim, da se nadam,
Da verujem, da idem napred i kada je teško,
I onda kad posrćem,
Kad mi vrela suza niz obraz kane,
I kada privremeno pod udarcima padam.
U potrazi za slojevitom lepotom
Žudim da budem voljen i da strasno volim,
Posvećen umetnosti, nebu, šumi, livadi, moru,
Oblom zrelom voću, medu gustom zlatnih prelivajućih boja,
Da slobodno dišem očiju sjajnih dok ove redove u samoći cedim,
S nemirom moždanim, rukama drhtavim,
Dok sopstvenu priču zanesen čežnjivo pišem,
Pa da posle pred muzom odabranom, usana zanosnih, bakrenocrverne meke kose klečim ponizno, dugo,
Da slapovima poljubaca obasipam je nezadrživo,
Požudno mamim,
Da je božanstvenu makar u mašti celu imam,
Da joj se u veličanstvenoj cvetnoj bašti bez ostatka predam,
Da je samo ja beskrajno nežno grlim,
A da istovremeno budućnost novu, za nas i druge, sa ostalima hrabrim uporno gradim.
