NELIN IZBOR

U Srbiji, u Beogradu mi je sve: nasleđeni stančić od roditelja, njihovi grobovi, mali krug prijatelja i poznanika, započete studije na Beogradskom pravnom fakultetu, naporedo naporan popodnevni sekretarski rad kod jednog advokata. Prihodi, skoro pa nedovoljni. Roditelji su mi poginuli u saobraćajnoj nesreći još dok sam bila gimnazijalka. Neudata sam, bila sam bez ozbiljnog emotivnog partnera sve dok se nije pojavio Predrag, Pegi. On je slikar. Upoznali smo se nedavno na njegovoj izložbi u Knez Mihailovoj ulici. Zanimljiv je, lepuškast, osam godina stariji od mene. Živi kao podstanar na Dorćolu, blizu Dunava. Harizmatičan je i društven a osamljen kada slika. Retko viđa roditelje. Stalno kuburi s novcem. Nežan je i pažljiv prema meni, veli da me voli. A i ja sam se dobrano za njega “zagrejala”. Zbog neposrednosti u ophođenju, zbog talenta. Zrači nesputanošču a dopada mi se i njegova duga, razbarušena, kestenjasta kosa…..Postali smo brzo bliski u svakom pogledu. Pegi namerava da potraži sreću u Beču, da tamo nađe nove motive, inspiraciju za stvaralaštvo, da se kreće među ljudima koji bi mogli da potpomognu njegovu karijeru. Pritom, želi da i ja pođem s njim. 

          U Austriji nemam rodbine, ni prijatelje. Tamo sam bila jednom, na par dana, još na početku gimnazije. Ondašnjim očima – svidelo mi se. Od čistih ulica, parkova, dozirane patinaste raskoši skladno isprepletane sa modernošću, besprekornog metroa, bogato snabdevenih radnji, saher-torte, divotne arhitekture, raskošnih kočija, otmeno obučenih građana, Dunava lepog i plavog, večne muzike – pa sve do Pratera i Šenbruna. Poznato je da je Beč u novije vreme nekoliko puta bio na vrhu evropskih gradova po organizovanosti i uslovima života. Opet, smatraju ne retki, Beč danas više nije ono što je do pre desetak i više godina bio. Slika tradicionalnog svečanog novogodišnjeg koncerta nije verni portret Beča, ili je pak samo delić njegovog vremešnog mozaika. S druge strane, u Beču ima brojnih potomaka onih kojima je na srcu ostala žal za nekada slavnom i moćnom habzburškom monathijom. Ne malo Austrijanaca ni danas ne može da zaboravi atentat – oni tvrde “teroristički čin”! – na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, i sledstveni Veliki rat. Ima tragova toga – pominje se tajna srpska organizacija “Crna ruka” – u savremenoj televizijskoj seriji “Ubistva u Beču” (Vienna Blood) koja se ovih meseci prikazuje i kod nas. 

      Austrijanac, književni velikan Tomas Bernhard – jedan od najvećih koji je stvarao na nemačkom jeziku – sa neskrivenim prezirom pisao je o svojoj domovini, o mentalitetu sunarodnika, pakostima i zalima koje su činili, ne samo njemu. Zabranio je da mu se za života dela štampaju u Austriji. A u Srbiji je početkom ove jeseni izašla je iz štampe gorka, na sramnom istinitom događaju zasnovana knjiga “Bečki roman”, beletrističkog barda Dragana Velikića. Ona se umnogome nadovezuje na narečeno, opisujući tamošnju atmosferu zlobe i intriga, kažu – “tipično austrijsku”.

          Umetnici su privlačne, nikad do kraja odgonetljive ličnosti. U tome je njihova magija, osobeni senzibilitet, čar. Oni su redovno trostruko zaljubljeni: u sebe, u svoje stvaralaštvo a i u sâmu ljubav, u ljubav kao takvu. (O njoj je maestralno zborio Milan Kundera u “Besmrtnosti”). Umetnici su nemirni, nestalni, zaneseni, redovno zaslepljeni misijom koju su sebi zacrtali. Za mnoge od njih vreme kao da autohtono teče a ima među njima teško prilagodljivih ili/i bahatih kojima su tesni društveni standardi i moralna pravila. Umetnost i njeni zatajni putevi naročito – uz gene i štošta drugo –  u čoveku mogu probuditi mnogo toga duboko pokopanog. Tako su, u filmu Vudija Alena “Ljubav u Barseloni”, Penelopa Kruz i Havijer Bardem zavodljivi, šaškasti slikari koji se bore sa demonima u sebi a u svoju “igru” uvlače i druge.

       Stoga se zaplašeno pitam da li će se kraj Pegija, na duge staze, naći mesta i za mene? U njegovom srcu, u našoj neizvesnoj zajedničkoj bečkoj zbilji. Uz tô, ne odustajem od sopstvenih profesionalnih planova, od ambicije da se jednog dana tamo bavim advokaturom. Ne pristajem da budem samo nečiji pratilac, senka, sporedna figura. Strepim, takođe, da u tom miljeu umetnici lakše pronalaze srodne duše, često se s njima bolje razumeju i usaglašavanju. Uzgred, ponekad zaboravimo da je život ne samo čudo, već da može da bude i čudovište koje te zgrabi i odvuče neznano kud. 

     Pa ipak, evo sada živim u Beču već nešto više od dva meseca. Posle dužeg razmišljanja i kolebanja, odlučila sam da Petgi i ja zajedno napustimo Srbiju. Dva povezana momenta bila su ključna da prelomim: ljubav i strah. Nisam mogla odoleti ljubavi preme njemu, nisam ni htela. A strah me je obuzimao da ću ga izgubiti ako u Beč ode sâm, i bude tamo makar nekoliko meseci bez mene. Ili, zauvek. Dala sam otkaz u advokatskoj kancelariji, a na fakultetu su mi ostala dva nepoložena ispita iz treće godine. Sporo se navikavam na novu sredinu. Ulica Renveg gde je Pegi iznajmio stan nalazi se u Landstraße,u trećem bečkom okrugu (becirku). Nije mu odgovaralo da živi kod jednog svog prijatelja, da deli stan sa njim, iako mu je tô bila prvobitna namera imajući u vidu nešto bolju lokaciju, bliže strogom centru. “Predomislio sam se”, objasnio mi je – “i zbog skladištenja preseljenih slika iz Beograda, zbog nešto većeg prostora za rad, kao i neophodnog mira, ali i zbog Tebe”. Nije mi se dopao redosled tih njegovih razloga, ali sam to oćutala.    

     Obitavamo u predgrađu, osrednja lokacija, mali, trošan stan, izgrađen u prošlom stoleću između dva svetska rata. Povoljna okolnost je blizina prolazne železničke stanice. Trenutno se prehranjujemo od neznatne Pegijeve i moje beogradske ušteđevine, a on s vremena na vreme proda i poneku sliku, isključivo “zemljacima”. Neumorno stvara, u prvom redu ljudske likove u magli, u više varijanti. I uživa u tome. Ja se uglavnom bavim nabavkama, stanom i kuvanjem. Katkad odlazimo kod nekih njegovih poznanika, ili u zadimljene jeftine kafanice gde se po pravilu okupljaju pridošlice s balkanskog prostora. Njegovo društvo retko dolazi kod nas, a skoro i da nemamo uslova da ih primimo, pristojno ugostimo. Konverzacija je uglavnom na srpskom ili na lošem nemačkom. Rešila sam da se hitno upišem na neki kurs nemačkog. A taj jezik mi je neophodan kako za svakodnevno opštenje, tako i za dalje studiranje.

      Sve u svemu, Pegi i ja se krećemo u zatvorenom krugu. Ne stižem da pratim društveni život u Beču, žao mi je naročito što ne idemo u operu i pozorište. Tamošnja srpska zajednica zasebna je priča, o čemu nekom drugom prilikom. Pošto od malena učim i odlično govorim engleski, pokušavala sam da se kod nekih ljudi poreklom iz bivše Jugoslavije zaposlim, da im vodim korespodenciju sa inostranim poslovnim partnerima. Do sada, bez uspeha. Planiram da u austrijskoj prestonici na pravnom fakultetu položim nekoliko ispita kao obaveznu razliku; određene beogradske će mi priznati, tako da mogu da nastavim studije. O veridbi, udaji i deci, jedva i da stižem da razmišljam. A kao da se približavam nekoj novoj prekretnici…   

Zoran R. Tomić