Tako je govorio Ovidije

Publije Ovidije Nazon (lat. Publius Ovidius Naso, rođen 43. pne., umro 17. ili 18. n. e.) bio je jedan od najvećih pesnika rimske književnosti te s formalne strane majstor elegijskog distiha. Njegova poezija, na koju su se ugledali mnogi pisci kasne antike i srednjega veka, vekovima je vršila ogroman uticaj na evropsku umetnost i književnost.

Ovidije je rođen u srednjoitalskom gradu Sulmonu (danas Sulmona) u imućnoj porodici viteškoga staleža. Dobio je retorsko obrazovanje, ali je na praktičnoj retorici radio preko volje i uvek više naginjao poeziji.

Ovidije nije ulazio u javni život, i političku karijeru rano je ostavio zauvek. Kako je bio imućan, predao se bezbrižnom životu i poeziji. U Rimu je imao dobrih veza s visokim društvenim krugovima, pa je bio rado priman i na Avgustovom dvoru.

Godine 8. nove ere morao je iznenada, iz nama nedovoljno poznatih razloga, po Avgustovoj naredbi otići u progonstvo u crnomorski grad Tomi (danas Konstanca). Premda pesnik u Tomima nije patio od siromaštva, ipak mu je progonstvo veoma teško palo, pa u pesmama koje odande šalje u Rim opisuje svoje očajanje i moli cara da ga vrati u Rim ili bar premesti u neko pitomije mesto. Avgust umre, a njegov naslednik Tiberije nije hteo ni da sasluša pesnika. Utučen i rezigniran, umro je Ovidije u Tomima 17. ili 18. godine nove ere.

Kazaljka donosi neke zanimljive citate poznatog pesnika…

Možemo da naučimo čak i od naših neprijatelja.

Neka ti udica bude uvek bačena. U jezeru u kojem najmanje očekuješ, pojaviće se riba.

Iskren mir priliči ljudima, a divlji gnev zverima.

Ljudi ne čeznu za onim što ne poznaju.

Ako budeš sam, bićeš tužan.

Kapljica ne probuši kamen silom, već učestalim kapanjem.

Ako nešto ne želiš učiniti, zaustavi se na prvoj stepenici.

Lak je teret koji se s voljom nosi.

O, kako je teško prikriti zločin na svom licu.