Olivera Nedeljković-Poezija

HALJINE

Najstarija od sestara,

brzo sam izrastala

iz haljina na kojima je

cvetalo lekovito bilje

kome nisam znala ime.

I lakovane cipelice

ubrzo bi bolje pristajale

uskim stopalima

mlađih devojčica.

Kad god bi se, potom,

sestrice zatrčale

prema meni,

odevene u odeću

iz koje sam tek izašla,

trgla bih se od radosti:

možda to sama sebi,

najzad, trčim u zagrljaj.

POKLON

I nama su najzad

doputovale lutke iz Trsta.

Obazrivo smo im prišle,

u želji da ne pokažemo

koliko dugo smo ih želele.

Skrivale smo poglede

pred njihovim krupnim

očima od zamućenog stakla

da ne shvate koliko ih volimo.

Jer ako čuju

kako nam poskakuju srca,

jer ako primete

kako ih zadivljeno gledamo,

otići će da potraže

neke druge devojčice.

One, koje će umeti

da ih uspavljuju kao lutke,

a ne kao rođenu decu,

tek pristiglu na svet,

koji ne ume da se igra lepo,

po tačno utvrđenim pravilima.

Zato im nismo nadenule

ni imena, već smo ih podigle

na regal, raširivši im krinoline.

Zatim smo na vrhovima prstiju

napustile  gostinsku sobu,

ne prestajući da mislimo na njih,

kao na jednom prošaputane reči.

RUBLJE

Majka odnosi limeni lavor

prepun tek izbeljenog veša

do žice razapete između

orahovih stabala iza kuće.

Jednu po jednu, uzima naše

majice i dobro ih istresa.

Na lice joj sleću kapljice,

ali ne zastaje: dlanom žustro

poravnava svaki komad rublja

i kači ih drvenim štipaljkama.

Lepršaju na vetru čaršavi,

jastučnice očas zatrudne, belje

od svega što je na svetu belo.

Zadivljeno gledamo kako se suši

ono što ćemo, kroz koji dan,

bez griže savesti, isprljati

vajajući čovečuljke od blata

ili prsnuvši u glasan smeh,

ustiju punih soka od višanja.

MERIMA

Jutra su uvek oštro mirisala na sapun

na čijem omotu se bezbrižno brčkalo dete,

Perući ruke pod mlazom mlake vode,

nikad nisam propustila da se upitam

da li je na slici dečak ili devojčica.

Sapun je sve slabije i slabije penio,

oprani dlanovi sve slabije su mirisali,

a sve oko mene polako se pretvaralo u slova.

Tako sam saznala da se devojčica sa omota 

zove Merima, a da joj je prezime Kruševac.

I dugo sam pokušavala da je dozovem,

ali, zadubljena u igru nije me uopšte čula.

Nije videla ništa osim blistavih mehurića

koji je smežuranim prstićima doticala

i kikoćući se, jedan po jedan, slala ih tamo

gde su iz kovrdžave pene odlazili svi osim nje,

koja je umela da živi, a da ne odraste.

IDILA

Videla sam kako trči obezglavljena kokoška

i kako joj baba iz utrobe vadi jaje

oko koga još nije sasvim očvrsla ljuska,

osetila sam kako opojno mirišu

zgaženi tvrdoglavi ružini pupoljci

i kako komšija štavi krzno kunića

koji je do maločas mrdao njuškicom

i čuljio uši da čuje zvuk oštar kao sečivo,

videla sam zauvek skočanjenu krticu

na krtičnjaku, dole, u dnu naše bašte,

gledala sam i kako keruša grize svoju posteljicu,

a zaklanjali su mi oči da ne vidim kako se

na ekranu previše strasno ljube Mira Furlan

i, čini mi da je bio, Rade Šerbedžija.