Kako je živeo i umro Ljuba Zemunac

Simo i Rosa Magaš dobili su 27. maja 1948. godine u Zemunu sina i dali mu ime Ljubomir.

Dečak je od šeste godine rastao bez oca, naime roditelji su se rastali i o Ljubomiru je brinula majka Rosa, devojački Ćurčić.

Nakon osmogodišnje škole Ljubomir upisuje Školu učenika u privredi, auto-limarski zanat. Starii majstori sećali su Ljubomira da je dolazio na praksu u IMT-ov pogon u Dobanovcima, ali za fabriku se nije mnogo zanimao – opila ga je ulica. Počeo je da trenira boks i rvanje. Bio je mnogo snažan u ramenima. Mogao je na rukama da hoda kilometrima.

Hroničari podzemlja iostiču da je Ljuba sa šesnaest godina prebio Acu, poznatog beogradskog tučaroša, a u sedamnaestroj godini Ljuba je registrovan kao napasnik. Tokom 1965. milicija ga je hvatala zbog grebanja automobila, pretnji plastičnim pištoljem i zbog tuča.

Otkad je sveta i veka zna se ko je najjači mladić u selu ili u gradu, pa i ovde u Beogradu. Jednog dana on se sprema da izađe. “Kud ces ti, Ljubomire?” “Na Karaburmu!” “Šta ćeš na Karaburmi?” Ide, kaže, jer je tamo ostao još neki s kojim nije odmerio snagu, a koji je najjaci na Karaburmi, pa da se vidi ko je jači. Pa ti nisi normalan, kažem mu. A moram, kaže, ili ce biti on najjači u Beogradu ili ja. Tad je Ljuba imao sedamnaest ili osamnaest godina. Već tada je, mislim, bio taj o kojem se pricalo, govorila je majka Rosa Ćurčić.

Ona se ljutila na sina i zato što se nije tukao zbog sebe nego zbog drugih.

Sina je opisivala kao čoveka koji je imao “jak vrat i stravično jake mišiće.”

Kad bi se sitna majka pojavila pored sina gredosije, ljudi nisu mogli verovati da ga je rodila.

Juna 1965. Ljuba Magaš je ukrao “fiću”, a potom i “fijat 1300”, pa “opel rekord”. Osuđivan je zbog krađa ženskih torbi u Beogradu, Nišu i Kopru. Sve do 1967. to se smatralo sitnim bezobrazlucima, a onda je u jednoj tuči na Tehnološkom fakultetu Ljuba prebio studenta Vladimira Vučkovića. U strahu od policije tada je prvi put pobegao u inostranstvo. Nakratko se sakrio u Austriji.

Kad se vratio, sluzio je vojsku u Ohridu. Već je imao nadimak Ljuba Zemunac, a bio je poznat i kao bokser beogradskog “Radnickog”, poluteškaš.

Još 1967. godine osuđen je zbog silovanja. Na teret mu je stavljeno da je sa Radetom Ćaldovićem Ćentom i Zoranom Milosavljevicem Robijom silovao jednu devojku. Osuđen je na 32 meseca zatvora i robiju je odležao u Sremskoj Mitrovici.

Ring mu nije bio dovoljan. Nasilje je bilo njegova svakodnevica, ali kako mu je zakon bio za petama, tih sedamdesetih pobegao je u Milano. Tamo je okupio družinu izrednika sa kojim je pljačkao radnje i banke. Surovošću oružanih prepada zapao je za oko policijama Italije i Austrije, te je proteran u Nemačku.

Nastanio se u Frankfurtu, gradu sa mnogo Jugoslovena “na privremenom radu”. Centar njihovog okupljanja je bila kafana “Džuboks Džambo Džet”. Kafanu “Baj Ivo” je demolirao kad mu je gazda rekao da više ne dolazi. Ljuba je radio kao izbacivač u diskoteci “Kupe”. Nakon toga prelazi da radi u diskoteku “Cug” takođe kao izbacivač.

Frankfurtska policija evidentirala ga je kao izvesnog Tomislava Špadijera koji predvodi grupu lica specijalizovanih za teške krađe i druga krivična dela. Sredinom juna 1974. uhapšen je pod sumnjom da je na području Frankfurta vršio iznude, pretnje i da je povredio jedno lice. Magaš je maja 1975. godine ponovo uhapsen u Frankfurtu zbog falsifikovanja isprava i krađa. I ovog puta je koristio lažne isprave, ali na ime Duško Huđec.

Kad su ga iz Frankfurta slali avionom u Jugoslaviju, ceo aerodrom je bio zatvoren. Tako su mu stegli lisice da je petnaest dana posle toga, kad su mi dopustili da ga vidim, još imao modrice oko zglobova. U Frankfurt su otišla samo dva policajca po njega, a Nemci su ih pitali da li su normalni pošto ih nema više. Tad su ga vodili u Crnu Goru. Ceo aerodrom je bio ispražnjen, jer se, navodno, pronela vest da će Ljubu da kidnapuju na aerodromu. A moj Ljuba, kad padne u zatvor, niko se nije setio ni pola dinara da donese za paket, a kamoli da ga kidnapuje. U stvari, spremali su se Crnogorci da ga likvidiraju, tvrdila je Ljubina majka Rosa Ćurčić.

Ležao robiju u Jugoslaviji i opet otišao u Frankfurt. Opet na na ulici, u kriminalu, ali Okružni sud iz Titograda ga potražuje. Ekstradicija je ponovo izvrsena avionom, 20. februara 1981. godine i Magaš je priveden u pritvor Okružnog suda u Titogradu. Prvostepenom presudom osudjen je na pet godina zatvora zbog silovanja. Vrhovni sud je ukinuo prvostepenu presudu i naložio Okružnom sudu da održi novi pretres. Posle dvadeset meseci, oktobra 1982. godine, Magaš je pušten iz pritvora, dozvoljeno mu je da se brani sa slobode.

I opet odlazi u Frankfurt…

U Frankfurtu se pričalo da je Vuković došao da skine sa trona Ljubomira Magaša. Na Vukovića je, prethodno, pucao Ljubin prijatelj Cane kada je ovaj krenuo da razgovara sa Ljubom povodom nekih nesuglasica. Nakon što ga je Cane ranio, Goran Vuković je uspeo da pobegne uz pomoć svog prijatelja Borisa Petkova.

Otada, bilo je pitanje da li će se Vuković povući ili ići na osvetu. Ozbiljan kriminalni analitičar može pretpostaviti i da je neko možda iskoristio taj sukob i inspirisao Vukovića da liši života Ljubu Zemunca kako bi ga sklonio iz kriminalnog miljea, jer je Vuković za to ubistvo ležao u nemačkom zatvoru relativno kratko, pet godina.

Sudbina je odredila da se ispred suda u Frankfurtu sretnu Goran Vuković i Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac. Bio je to utorak, 10. novembar 1986.

Evo šta je o tom susretu i predistoriji ispričao Goran Vuković:

“Morao si – ili da ga ubiješ – ili da mu priznaš da je jači! Ja sam bio samo malo ponosit, ništa više. Sa Ljubom sam bio dobar, nije bilo nikada konflikta. Uvek mi je bilo drago kad bismo se sreli. Dok je bio u zatvoru, čak sam trčao da mu nađem svedoke”, priča on i dodaje da su na njega iznenada pucali Ljuba Zemunac i Cane, te je jedva ostao živ. “Probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo. Nikada nisam saznao šta sam im se zamerio”, govorio je Vuković Majmun i opisao dan kada je ubio Ljubu Zemunca.

“Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, jer se od njega nisam nikada odvajao. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: “Šta hoćeš?” Planuo je: “Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!” Nisam ga se nimalo bojao: “Misliš da neću da ti se osvetim?” Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi.”

Vuković se odmah predao policajcu, najpre podigao ruke, a potom legao na zemlju dok ne dođe patrola. Ležao je tada i cerekao se.

Vuković je mnogo puta, opisujući taj događaj, rekao: “Da si, u ne znam kakvoj svađi, ako ideš sa ženom, ako ti je tu familija, niko se ne napada, sve se zaboravlja, to je uvek među nama bio neki nepisani zakon. Pa nisam valjda mogao da dozvolim da me Ljuba potcenjuje pred rođenom ženom?!”

“U Jugoslaviji su govorili da sam Ljubu ubio u dogovoru sa nemačkim policajcem Otom Lederom i obezglavio frankfurtsko podzemlje, odnosno stavio tačku na seriju političkih ubistava koju su za Udbu izveli Ljuba i njegovi ljudi, a u Nemačkoj – da sam ga ubio po nalogu Udbe. Jedan svedok je, čak, tvrdio da je nemačka policija organizovala to ubistvo, pošto pola sata nije dozvolila da dođe Hitna pomoć, dok Ljuba ne umre. Da sam to i uradio u dogovoru s Nemcima, oni bi valjda organizovali da ga ubijem negde na skrovitom mestu, a ne pred zgradom suda naočigled slučajnih i nepotrebnih svedoka i prolaznika. U tom slučaju, verovatno ne bih posle odležane kazne bio proteran iz Nemačke, uz trajnu zabranu ponovnog ulaska. Mom ocu, koji je dugo radio u KOS-u, nije bilo nimalo krivo što sam ubio Ljubu Zemunca. Čak mi je i čestitao”, govorio je Vuković.

Ljuba je u trenutku smrti imao 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivacke poteze. Mlađi Vuković je bio istog jutra na sudu zbog provala. Sreli su se na stepeništu…

Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magaš je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vukovic je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.

LJUBA U ZATVORU

Ljubomir Magaš je tražio gluvi mir u sobi dok on spava. Ko nije voleo gimnastiku ili boks, dobijao je batine od njega. Ljuba Zemunac je naterao 20 zatvorenika da 30 dana žvaću hleb od kog je on vajao šahovske figure. Ta šahovska garnitura i danas se nalazi u Muzeju beogradskog CZ.

NOVAC

Jedan Ljubin drug je ispričao da Ljuba uglavnom nije bio pri parama. “E, koliko smo puta gladovali, nismo u džepu imali ni za sok, a kamoli nešto drugo. Posle je otišao u Nemačku jer nije imao drugog izbora. Posle toga se u Frankfurtu desilo šta se desilo, ali pouzdano znam da se i tada pisalo naširoko kako je ubijen kralj podzemlja, kako je ubijen neki evropski kriminalac, prebogat, a ja znam da je iza njega ostao jedan polovan “mercedes 190” nekoliko kožnih jakni i samo sedam hiljada maraka u kešu!

POSLEDNJE REČI

Kad ga je pogodio Goran Vuković, Ljuba Zemunac je uspeo da progovori: “Vidi, ubi me ova pička.”

Ovo je snimak Ljube Zemunca u ringu…