KulturaSpecijal

Borislav Radović i 40 pesama: Antički mudrac zalutao u poludelo doba

Bora je bio na Kosovu 28. juna 1989. godine. Oni, vrh jugoslovenskih i srbijanskih komunista, popili su po kafu i mineralnu vodu pod šatorom. Pesnik je gledao kako se ponaša Slobodan Milošević koji je izašao pred narod, podigao obrve i ukočio mu se pogled. „Taj ukočeni pogled će mu ostati do smrti", tvrdio je Bora Radović.

Piše: Enes Halilović

Neko beše Radović Borislav. Bora. Pesnik. Prevodilac. Urednik. U zrelo doba esejist. U mladosti glumac.

Kao početnik, negde u leto 1992. godine, čitao sam knjigu stihova mlađih jugoslovenskih pesnika objavljenu 1963. godine. Naišao na imena: Miodrag Pavlović, Vasko Popa, Izet Sarajlić, Ivan Slamnig, Vesna Krmpotić, Petar Gudelj… I među njima: Borislav Radović. U knjizi je bila zastupljena jedna njegova pesma „Noću”, završavala se rečima:

neko kaže: sviće.

Potom sam, pričajući sa starijim pesnicima, čuo o Sen-Džon Persu čiju knjigu Morekazi je preveo Borislav Radović. Mlad, preveo obimnu knjigu koja teče mnogim rukavcima francuskog jezika. Potom sam čitao i Morekaze i sve pesničke knjige Borislava Radovića.

Godine 1998. u beogradskom kafiću „Moonlight”, u Ulici Svetozara Markovića, kao student i mladi pesnik – već sam imao iza sebe knjigu stihova – sedeo sam ponekad sa Muharemom Pervićem i zapitkivao ga o Vasku Popi i Bori Radoviću. I o mnogo čemu još.

I, kad sam osnovao časopis „Sent”, prvu organizacionu i lobističku podršku dali su mi Srđan V. Tešin i Marija Knežević. Meni, mladom uredniku koji je imao tada 23 godine, Tešin je dao imejlove mnogih pisaca, a Marija Knežević mi je dala brojeve telefona mnogih pesnika. I telefon Borislava Radovića, ali ga dugo nisam pozvao.

Slao sam mu časopis, a maja 2004. godine poslao sam i moju knjigu pripovedaka Potomci odbijenih prosaca. Nekoliko meseci nakon toga, javio sam se starom pesniku za koga sam već čuo da ima problema sa vidom, pa osim što sam se plašio da li je knjiga zalutala u pošti, plašio sam se i da li će čitati moju knjigu – šta ako ne vidi?

I pozvao sam ga! Javio se. Zahvalio se na knjizi i reče kako bi voleo da se nekom prilikom sretnemo.

Pesnik grofovskog dostojanstva

Prvi put smo se sreli početkom novembra u Ulici Ilije Garašanina, u kafiću „007″. Zapitkivao sam ga o nekim njegovim pesmama, o „Nolitu”, o druženju sa Vaskom, o Hristiću i Ivanu V. Laliću. Pričali smo o politici, o Jugoslaviji, o Andriću, o poljoprivredi, o lažnoj slavi savremenih američkih pesnika. Naravno, o Bodleru, o Crnjanskom, o Embahadama.

Već na prvom razgovoru, mene je pozvao jedan novinar i žalio mi se na jednog opštinskog službenika u Novom Pazaru koji mu nije dao da uđe na konferenciju za novinare. Pričajući o tom službeniku, ja sam, u besu, pomenuo i njegovu mater, a Bora – blag je bio i čovek koji ne zalazi u tuđu intimu – nastavio je da govori o poeziji, mirno, kao da bes nije došao za naš sto.

Bio je težak kod plaćanja računa, nije dozvoljavao sagovornicima da se maše za novčanik – ja sam, tada, mislio da je Bora pesnik grofovskog bogatstva, ali ne, nije on bio imućan čovek; bio je čovek grofovskog dostojanstva.

Dugo smo ostali u „007″, pa smo otišli u kafić na uglu Dositejeve i Gospodar Jevremove… ne znam kako se tada zvao, ali čini mi se da se sada zove „Roma”. Tamo smo sedeli sa Milutinom Petrovićem i profesorom Draganom Stojanovićem koji je Bori doneo rukopis pesama.

Opet, naravno, o poeziji smo pričali, o Mihajlu Laliću. Najednom, ja sam ustao. Žurio sam na autobus. Gde ideš? Rekoh, žena mi je pred porođajem, možda se već i porađa, a ja sam imao neke službene obaveze u Beogradu… sad moram nazad u Novi Pazar.

Oni su me začuđeno pogledali. Zašto sam se zadržao sa njima? A ja sam imao mnogo toga da pričam sa Borom. Kad bi seli, ne znam ni kako bi počeli, ali teško smo završavali naše priče. I često smo se čuli. Kada bi saznao od mene neku neobičnu činjenicu, naročito o srodstvu nekih ljudi koji srodstvo kriju, Bora bi rekao: „Eto, da sam juče umro, ovo ne bih znao.”

40 pesama


Jedanput, neki autobus je iz Crne Gore klecao preko Novog Pazara za Beograd. Bora me čekao u hotelu „Moskva” skoro sat vremena. Izvinjavao sam se zbog kašnjenja. „Sve je u redu, znam šta je put i putovanje”, rekao je pesnik. Pričali smo poeziji, o svemiru, o singularitetu crnih rupa.

Avgusta 2007. išao sam u FoNet sa bratom i sa jednim kamermanom, da uzmemo neku kameru, računar i nekakve tehničke skalamerije za dopisništvo. Kad smo to spakovali, ja sam otišao u Ulicu Ilije Garašanina i sa Borom sređivao moj pesnički rukopis Listovi na vodi koji će mi par meseci kasnije objaviti „Prosveta”. Sekli smo pesme. Skraćivali. Analizirali stih po stih. Bora mi je skrenuo pažnju da nisam numerisao stranice što je njemu otežalo posao. Odbacio sam više od dvadeset pesama i sveli smo knjigu možda na 55 pesama.

Bora mi je rekao: „Na kraju će se ceo život svesti na 40 pesama.” I baš tako je on uradio. Objavio je pred kraj života izbor iz svoje poezije. Izbor od 40 pesama. Sve ostale nisu izdržale dvostruki test – test vremena i test pesnika koji ih je pisao.

Kad sam našao brata i kamermana, oni su se čudili – zašto si ostao četiri sata? Rekoh, sređivao sam pesme. Zaista, stih po stih smo glačali, raspravljali… Nisu se naljutili na mene ni brat ni kamerman, ali su se zamorili od čekanja. Bio sam zahvalan starom pesniku i uredniku što je u moj rad uložio vreme, znanje i iskustvo.

Sutradan, u kući, napadnut sam – zašto sam ostao toliko dugo dok brat čeka. Pravdao sam se, pravdao sam se, ali u jednom trenutku sam doživeo nervni slom. Skakao sam po kući i padao kao tek zaklana kokoška. Skakao i padao.

Mladi pesnici, eto, da znate, buran je i nepredvidiv put prema poeziji.

Nešto izvan poezije


Godinama, kroz druženja, Bora i ja bi rekli jedan drugom i nešto izvan poezije. Sećam se kako je Bora brinuo o zetu. Reče mi jedanput da je zet mnogo bolestan. Uskoro, taj zet je preminuo.

Bora, to mnogi ne znaju, od države, od kolektiva, od grada Beograda, nikada nije dobio stan. On je živeo u tetkinom stanu u Ulici Ilije Garašanina. Bora se, među prvima, razišao sa Slobodanom Miloševićem. I nikada nije dobio stan, ali nikada nije potencirao tu činjenicu. Ćutao je, živeo svoj život i pisao – sve češće eseje, sve ređe poeziju.

Od Bore je ostala izreka upućena pesnicima: Sedi, ćuti i piši.

Bio je komunista. Funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Nisam primetio da je Bora bio titoist, a da li je žalio za Jugoslavijom? Jeste. Jeste, jer nikoga nije mrzeo i tradicija svih naroda jugoslovenskih bila mu je bliska.

Voleo je Danijela Dragojevića, Maka Dizdara, cenio Blažeta Koneskog…

„Da li ste Vi i Vasko strahovali da će pasti krv u Jugoslaviji?”, pitao sam.

„Mi nismo imali sumnju da će to da se desi, samo nismo mogli da pretpostavimo koliko će krvi pasti, ali krv je mirisala u vazduhu…”

Bora je bio na Kosovu 28. juna 1989. godine. Oni, vrh jugoslovenskih i srbijanskih komunista, popili su po kafu i mineralnu vodu pod šatorom. Pesnik je gledao kako se ponaša Slobodan Milošević koji je izašao pred narod, podigao obrve i ukočio mu se pogled.

„Taj ukočeni pogled će mu ostati do smrti”, tvrdio je Bora Radović.

Zemlja za nas

Tetka Borina doktorirala je kod Marije Kiri, a Borin otac je bio doktor filozofije, službenik Ministarstva poljoprivrede. Bora je mislio o zemlji i poljoprivredi. Za njega je zemlja bila centar politike, kad kažem zemlja, mislim na njivu, šumu i livadu.

„Kad god sam putovao bilo gde, kao funkcioner, brojao sam grla… Nikada od Beograda do Prijepolja ili od Beograda do Uroševca, nikada, baš nikada nisam izbrojao više od 80 ovaca, a uvek sam brojao.”

U knjizi Neke stvari Borislav Radović je zapisao stav koji može biti politički program svim narodima u svim vremenima: „Treba ostati na zemlji, sve je u tome.”

Iako sin filozofa, Bora nije verovao evropskim filozofima današnjice. Govorio je: oni su namirisani, doterani, pričaju mnogo o svemu, dobro su plaćeni, ali kad nekom narodu treba pravda i zaštita, ućute se filozofi. Bogate države su grabljivice.

Bora se sećao 6. aprila 1941. godine. Dok su nemačke bombe padale na Beograd, on se skrivao sa majkom na nemačkom groblju i naslonio sa na nadrgobni spomenik Ernestine Hof o čemu će kasnije napisati poznatu pesmu.

Sanjati Vergilija


Dvadeseti vek nije dao boljeg esejistu među nama. To je dokazao pred kraj života, naročito esejima o Vergiliju. Bora je čak i sanjao Vergilija.

U razgovoru sa Božom Koprivicom, reći će:

„Čini mi se da Vergilijevo pozivanje na Homerovo delo, koliko god bilo poznato, nikad ne može biti previše isticano, iz prostog razloga što je ono od presudnog značaja za razumevanje Eneide. Kritika je veoma zamerala Vergiliju što na sav glas hvali Avgusta i što se previše ugleda na Homera. Čak ni pozna antika nije više dobro razumevala smisao Vergilijevog dela. A nije ga dobro razumelo ni naše doba, sudeći po rečima Žaka Perea kad ovaj kaže da ‘jedinstvo tako složenog dela kao što je Eneida predstavlja krhku stvar koja teži da se raspadne otkako ne uspevamo više da je razumemo onako tačno kao savremenici’. Bilo bi veoma pretenciozno pomišljati kako će sad neko sesti i pročitati Eneidu, i izvući iz tog čitanja bolje zaključke nego što su ih izvlačili ljudi koji su se iscrpno bavili tim problemima, a mnogi im posvetili i život. Ali ono što je nesumnjivo, to je grčko nasleđe u rukama Rima, i u tome bi moglo biti izvesne suštine. To je pitanje prvenstva. Rimljani nastoje da se predstave kao zakoniti naslednici i dalji nosioci grčke civilizacije i kulture. To nastojanje je odlučno i jasno izraženo kod Vergilija.”

Nikola Bertolino, još jedan čuveni prevodilac, kada analizira život i rad Borislava Radovića, u tematskom „Sentu” broj 47, smatra da knjigom o Vergiliju pesnik i esejist dokazuje da njegova misao nije ostarila. „Taj esej potvrdio je jedan od mojih primarnih utisaka o ličnosti Bore Radovića: da je taj izvanredni poznavalac antičke književnosti, filozofije, mitologije, u stvari antički mudrac zalutao u ovo naše poludelo doba.”

Enes Halilović i Borislav Radović, februar 2021. Beograd, caffe 007

Kraj


Pred smrt, Bora je sve više vremena provodio na Umci, kod Bube. Povremeno bi dolazio na Tašmajdan. Intenzivno je sarađivao sa Milutinom Petrovićem oko časopisa „Poezija” i sa Dejanom Matićem oko „Trećeg trga” gde će objaviti šesnaest Bodlerovih pesama, ali u četrnaest slogova.

Otišao je proleća 2018. godine, o tom odlasku pevam u jednoj pesmi. Ovako:

Borislav Radović. Na ulici. Podigao ruku da zaustavi taksi.
Negde dalje odvezla ga je smrt.
Ista ona smrt koja je došla na železničku stanicu Astapovo.

Da kažem još i ovo čega se sećam. Pozovem.

Dobar dan, Boro.

Dobar dan, Enese.

Glas Vam je nešto bolji, bolje zvučite.

Ne, nego imam nov telefon.

izvor: oko.rts.rs

Back to top button