Specijal

Crtice o osveti

Zoran R. Tomić je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

                                  Velika osveta je ćerka duboke tišine. (Alfijeri)

Iako je od mesopotamskog Hamurabijevog zakonika prošla čitava gromada vremena (on potiče iz 1754. godine pre nove ere), princip taliona, tj. “oko za oko, zub za zub” kao da nije izgubio na aktuelnosti. Takozvana restributivna pravda, bilo da je shvatimo kao zvaničnu, državnu, juristički oličenu, ili kao lični, prirodni ljudski (?) poriv – u čijem je temelju nominalna proporcionalnost odmazde za učinjeno nedelo – ima i dalje brojne pristalice. U svim društvenim slojevima. I sa obe strane zakona. (Ostavljam ovde po strani lustraciju – “čistku” dokazanih prekršilaca ljudskih prava, njihovo izopštavanje sa javne scene nakon smene jednog političkog režima drugim – iako /i/ ona ima elemente dozirane, zakonski regulisane kolektivne osvete.) 

    Nisam ubeđen u suštinsku svrsishodnost osvete. Zlo kao odgovor na zlo ne donosi dobro. Ni kratkoročno, ni dugoročno. Osveta je sâma po sebi nemoralan čin. Iako je mnogi – pa i u savremeno doba – smatraju civilizacijski opravdanom i delotvornom, nasušnom i logičnom. Smatraju je i vapijućim mehanizmom spasa, očuvanja časti i dostojanstva. Šire uzev, možda je baš ona ipak prâva i dubiozna sankcija za nečiji počinjeni delikt? Mera odvraćanja od budućih zlodela? Ili, naprotiv, produženje štetočinskog niza? Neophodno sredstvo uspostavljanja narušenog poretka? Vele da “pravo na odmerenu osvetu” pripada u prvom redu društvu – njegovoj najjačoj, osnovnoj i najširoj političkoj organizaciji, državi – a ne pojedincu. S druge strane, pojedinac ili neko u “njegovo ime” stremi ličnom zadovoljenju, neposrednom poravnanju računa sa grešnikom, sa svojim “dužnikom”, kako ga on tretira. Biće ipak da je posredi unekoliko psihološka satisfakcija. Jednostavno, osvetu ne vidim kao rešenje. Eventualno, ona se svodi na samoiznuđeni anksiolitik zavaravajućeg dejstva. Nesumnjivo je da je autentični, univerzalni a preventivni lek isključivo na nivou svesti i savesti. Opšte i pravne kulture, etike. I na društvenom, i na individualnom planu. 

     Zapravo, osveta nikada ne ispravlja počinjeno. Ona – ponavljam i podvlačim – ne uspostavlja ravnotežu, naknadnu pravdu. Jedino ego osvetnika biva time privremeno “nahranjen”. Spolja uzev, osveta dovodi do nove nepravde. “Osveta za grešku samo čini još jednu grešku” (Lok). Tako da se do ortodoksne pravde tom (ne)prilikom uistinu i ne dospeva. Isti princip važi kako između pojedinaca, tako i između država. U potonjem pogledu, u blažoj varijanti, iskazuje se kao reciprocitet u više oblika: primerice, nepriznavanje stranih javnih isprava u jednoj državi, pa istovrsni odgovor druge zainteresovane strane. Znatno ozbiljnije je sukcesivno proterivanje diplomatskog osoblja dve/obe države u matične zemlje. Kao relativno mirno okončavanje razmirica, praćeno održavanjem napetosti, bar privremeno – ili, možda, uvod u ozbiljnija trenja i trvenja, u žešće i trajnije sukobe. Koji, nadalje, prete da prerastu (i) u oružane sudare. 

    “Vruća” ili “hladna” osveta? Uzvratiti “istom merom” odmah, što pre – ili kasnije, promišljeno, kada grešnik zaboravi na počinjeno, odnosno misli da žrtva i ne namerava da mu se revanšira. Prva je srodna “nužnoj odbrani”, posebno njenom prekoračenju. Bar u unutrašnjoj predstavi napadnutog. Iako kod “vruće” osvete nije posredi istovremenost akcije i reakcije. “Hladna” osveta je tipično promišljeno kontra delovanje. Posle određenog vremena, prema proceni osvetnika. Da bi “strela” pogodila i povredila snažnije, ubojitije, neočekivano! Jer, biva zapamćeno ono što je pretrpljeno, čemu sledi redovno duboko i detaljno isplanirani protivudar. Koji nosi u sebi u međuvremenu neretko nagomilani gnev, pa i mržnju. (Netrpeljivost se podrazumeva, makar jednostrana!) “Hladna” osveta je po pravilu neuporedivo opasniji čin, obično sa krupnijim i dugotrajnijim posledicama. I rizikom za još jedan, novi, uzvratni udar. I tako, gotovo u nedogled.

    U međunarodnim razmerama, osveta/revanšizam se pored drugog pojavljuje – i danas – kao posledica nepodudaranja, protivurečnosti, pa i sučeljavanja naročito dva para načela, odnosno dve plus dve globalne društvene vrednosti: prvo – pravnog okvira i sile, uticaja tj. odnosa snaga. I drugo – načela suverenosti država i nacionalnog, odnosno etničkog principa. Kod prvog para, svedoci smo stolećima – osobito u razdobljima kriza i poremećaja regionalne, kao i svetske stabilnosti – neretke prevage kako “meke”, tako i grube sile nad pravnim normama. One se tada otvoreno ili prikriveno krše, nipodaštavaju, mimoilaze. Ili preinačavaju, uz licemerno pravno nasilje. Goli fakt se po ko za koji put pokazuje jači od normativnog akta! Nehumane sankcije, nemilosrdni čisti interesi, neprincipijelnosti, navodni humanitarni razlozi – pa tako i osvetnički ataci, namirivanje dugova iz prošlosti – ne haju za pravičnošću i pravnom sigurnošću. Za redom i mirom. Kod drugopomenutog para, nacionalno, odnosno etičko, može da uzrokuje tobože zaštitna, a uistinu agresorska činodejstvovanja – istorija nam za tô daje obilje dokaza – pri čemu se razara suverenost država, njihov teritorijalni integritet. Poništavaju dotadašnji sporazumi, brišu kobajagi neprikosnovene državne granice, gaze proklamovane osnovne ljudske slobode i prava. Što kaskadno porađa (ne)odgovarajuće protivmere: oštre provokacije, totalnu odbranu koja se pretvara u besomučni napad, u razobručenu, bezobalnu osvetu. Na koncu i u nesrazmerne zločinačke, pa i u surove genocidne poduhvate.

    Ukratko, vekovi za nama, a i ovaj tekući – uz drastičan pad morala i duhovnosti – “razastiru” pred naše oči moć i nemoć pravnih regula. Naročito poslednjih nekoliko decenija osećamo i doživljavamo da “pravo nije u modi” – a da ono što treba da bude vanredno, izuzetno, bezmalo prerasta u redovno, uobičajeno a izopačeno. I šta tada ostaje od pravničkog gesla da “izuzetke treba usko tumačiti”- exceptiones non sunt extendae? Gde se izgubio onaj prirodni poredak stvari: da ono što je suštinski neredovno (ne i izvanredno u vrednosnom smislu!) mora (sic!) da bude u praksi (krajnje) retko, osobeno – i strogo vremski omeđeno?! A, proizlazi, da je maltene sve postalo obrnuto, naopako. Nenormalno.

Formula “oko za oko” dovela bi na kraju krajeva do toga da svi postanemo slepi (Luter King).

Zoran R. Tomić

Back to top button