Specijal

RODITELJSKI SASTANAK

Besim Curić je autor komada kojeg možete pročitati na našoj stranici

RODITELJSKI SASTANAK

            LICA:

  • RAZREDNI STARJEŠINA
    • RODITELJI :
    • ALIJAGIĆ (otac)
    • BABIĆ (otac)
    • Seljanka
    • VESNIĆ (otac)
    • GOSPIĆ (majka)
    • KOŠUTIĆ (otac)
    • LEKOVIC (majka)
    • MILETIC (otac)
    • ŠAHOVIĆ (majka)
    • MAJKA (seljanka)
    • RODITELJ (I) (otac)
    • RODITELJ (II) (otac)
    • RODITELJ (III) (otac)
    • RODITELJ (IV) (majka)

            Vrijeme sadašnje; učionica, svakidašnji izgled učionice: tabla, katedra, klupe; u klupama sede roditelji; neki puše, medjusobno razgovaraju o školskim i djačkim, roditeljskim problemima.

      – Razredni starješina: (ulazi hitro, samouvjereno, sa dnevnikom pod miškom)

                                                Dobar dan, poštovani roditelji, i dobro došli!

      – Roditelji:                       (neki klimnu glavom, pomere se blago, neki kolebljivo pokušavaju da                                                 ustanu, neki ustaju).

  • svi roditelji:                Dobar dan.
  • Razredni starješina: sjedite, sjedite; drago mi je što ste došli, što smo se ovako okupili.
  • Roditelji:                     (sedaju, okrenu se prema razrednom starešini. Gase cigarete,                                              prekidaju razgovor)
  • Razredni starješina: (okreće listove dnevnika, traži neke papire, zagleduje ih, gleda u sat)

                                                E, pa, da počnemo.

  • Roditelj (IV) (majka): Vala je vakat, evo već pola sata ovde čekamo
  • Razr.starješina:        Mi vas, gospodjo, čekamo nekoliko meseci pa čekajte i vi nas pola                           sata; Uostalom, ne čekate mene, već, vidite, čekamo roditelje. Vidite i                                 sami, još dolaze.

                        (Čuje se kucanje na vratima)

  • Razr. starješina:       eto, vidite koga čekamo; napred!
  • Majka (seljanka):      (snebivajući se, neodlučno ulazi; saginje se da izuje obuću; čuje se                         prigušen, ironičan smijeh prisutnih)
  • Razr. starešina:        Šta to radite, zaboga?
  • Majka (seljanka):      Jel se vi ode izuvate?
  • Rasr.starješina:        Ma ne, pobogu; uđite samo, izvolite, sedite tamo, ima dovoljno mjesta.
  • Majka (seljanka):      (seda bojažljivo, u jednu klupu, držeći neki zavežljaj u krilu)
  • Razr.starješina:        (nakašlje se) Dakle, da počnemo
  • Seljanka :                  (upada) Učo, a dje je moj Esat, da mu dam ovo (pokazuje zavežljaj) da                                     nešto pojede… Gladan je…
  • Razr.starješina:        Gospođo, danas djeca nisu tu, ovo je sastanak za roditelje; a koje je                                     vaše dijete, kako se zove, koje je odjeljenje?
  • Seljanka:                    Pa Esat, Esat Bureković.
  • Jedan roditelj            (smijući se): koliko li bureka može da pojede?
  • Razr.starješina:        Vi ste, gospođo, pogriješili; on nije u ovom odjeljenju.
  • Seljanka:                    No dje je, dje da ga nadjem? Ja sam svraćala kod devera, tamo đe                         stanuje, no tamo ne beše.
  • Razr.starješina:        vidite tamo u hodnku, pitajte dezurnog kurira, on ce vam pokazati.
  • Seljanka:                    (odlazi, grčeći pod pazuhom zavežljaj) E, fala ti, učo; Dako ga                                               nadjem…

                                                                              (ponovo ironičan smijeh medju roditeljima)

  • Razr.starješina:        Malo tiše, molim vas. Dakle, da počnemo
  • Roditelj (I) (otac):     Fala bogu, da jedanput počnemo.

                                    (čuje se kucanje)

  • Razr.starješina:        (već ljutito) Naprijed!
  • Roditelj (Alijagić)      (ulazi): Dobar dan! Sad sam stigao s puta pa mi rekoše kod kuće…                         oprostite…
  • Razr.starješina:        Dobro, dobro, izvolite, sedite tamo…
  • Jedan roditelj (I)       (nervozno): počni ti, nastavniče, pa oni nek dolaze do sutra…
  • Jedan roditelj: (II):    Tako je, mi ne možemo čekat po jednog i jednog čitav dan!
  • Roditelj (III):              nećemo ovdje da noćimo!
  • Razr.starerešina:      Vrijeme je, zbilja, de počnemo (otvara dnevnik)

Da počnemo redom: ALIJAGIĆ!

  • Roditelj (Alijagić):     Ja sam!
  • Razr.starješina:        Vaš sin ima čuveno, glasovito prezime, ali, na žalost, ni malo ne liči na                                     svog prezimenjaka, jednog od atentatora na Franju- Ferdinanda. Taj                                     Alijagić je dao život za revoluciju, za svoje ideale. A vašem sinu je                                        najveći ideal kako da pobjegne sa časova, da nadje razlog i                                       opravdanje za neurađene zadatke, neznanje… lijenj je,                                                           nezaineresovan, neuredan,  beži sa časova; evo, (gleda u                                                      dnevnik) ima 36 izostanaka – neopravdanih; Ima, takodje, i šest                                            jedinica
  • Jedan roditelj:    (kao za sebe, gledajući u Alijagića): Vala, ni otac mu nije bio bolji; i on                                       je išao triput u prvi razred – te ga otac izvadio iz škole (smijeh u                                                  učionici)
  • Razr.starješina: (uz blagi osmjeh) Molim vas, malo tiše
  • Roditelj (Alijagić):          ja mu nastavniče, ne mogu ništa; stalno sam na putu, posao mi je                                             takav; a on majku ne pita. Ja sam kod kuće samo kao gost, musafir.
  • Razr.starješina:  Vi, ipak, morate sa njim da malo više razgovarate, da ga posavetujete,                                     da ga malo motivišete…
  • Roditelj (Alijagić):          ja ne umijem mnogo da pričam, ali ako ga ja ovim rukama smotam,                              smotivišem kako vi rekoste, on me više neće… neće me brukat!
  • Razr. starješina:            Ma ne, nismo se razumjeli: ne kažem ja to, već da ga motivišete, da                                          mu obećate neku nagradu za bolji uspjeh, da ga na neki način                                                   zaiteresujete…
  • Roditelj (Alijagić):          (seda, gunđajući, ljut, govori za sebe) e, vala, dopašće mi on šaka. Uh!
  • Razr. starješina:            Dobro, idemo dalje: Babić! (gleda u pravcu roditelja)
  • Roditelj (Babić):        OVDE!
  • Razr. Starješina:       Dobro je što ste došli; Vaša ćerka ima dvije slabe: iz srpskohrvatskog i                                     ruskog jezika; iz ostalih predmeta nije loša; mogla bi čak da bude i vrlo-                                    dobra.
  • Roditelj (Babić):        Šta, zar iz srpskog jezika slabu? Ona, vala, kod kuće zna da priča za                                     petoro; govori sedam jezika; sve nas će triput da prevede žedne preko                                     vode. Baš me čudi, kako baš iz srpskog…
  • Razr. Starješina:       Ovdje je, bogami, tako; Ona, izgleda, sve zna, samo ono što treba- ne                                     zna. Nego, porazgovarajte vi sa njom, skrenite joj pažnju da se primiče                                     kraj školske godine…
  • Roditelj (Babić):        (sedajući, nezadovoljan, protestvujući): ja da znam da je naučim, ne                                     bih je slao u školu; vi ste plaćeni za to!

III

  • Razr. starješina:       Idemo dalje: Vesnić!
  • Roditelj (Vesnić):      Tu sam!
  • Razr. starješina:       Drago mi je što ste došli, da vas svi upoznamo. Vaše dijete je primjer                                     dobrog đaka: vrijedan, uredan, miran, skroman, savjestan, odgovoran;                                     Jednom riječju, uzor u svakom pogledu. Eh, kad bi nam svi đaci bili                         ovakvi… kud bi nam bio kraj. Niko ne bi bio srećniji od nas…
  • Jedan roditelj (II):     (okreće se susjedu, glasno šapuće) Ko bi rekao, od ovakvog oca… Ne                                     vjerujem da je njegovo… (čuje se smijeh)
  • Razr. starješina:       (kuca olovkom o sto) Tiše malo, molim vas! Vi bi ste Vesniću, mogli                         svima nama da date uputstvo, recept, kako se vaspitavaju djeca i kako                               im formirate radne navike.
  • Roditelj (Vesnić):      (uginje ramenima, snebivajući se) Ja sam, brate, nepismen; i da hoću,                                     ne bih mogao ništa da mu pomognem; eto tako, on sam uči, tako ga                                     bog obdario…
  • Jedan roditelj            (upada u riječ, kao po slobodi) zar se usturio na majku… majka mu je                                     bistra i vrijedna (smijeh)
  • Razr.starješina:        Dobro, dobro… to je i stvar radnih navika, stvar naslednih osobina,                           talenta, gena…
  • Jedan roditelj: (I)      … i komšija…(smijeh)
  • Razr.starješina:        Molim vas, bez takvih komentara. A vaše dijete, Vesniću, neka samo                                     nastavi ovako, i biće sve u redu.
  • Razr.starješina:        Nego, da nastavimo dalje: Gospić!
  • Jedan roditelj (Žena):          (gura, opominje susetku koja nešto priča sa susjetkom ispred                                                 sebe)
  • Roditelj (Gospić-majka) (prene se): Aha, ovde sam
  • Razr.starješina:        Ni Vas, gospodjo, ne mogu mnogo obradovati; vaša kći takodje ima                                     više slabih. Istina, ona pohadja redovno školu, ali to nije dovoljno; ne                                     radi kod kuće, nije ambiciozna, pasivna je.
  • Roditelj (majka) Gospić:      Ah, priš mi je pogodila! A ja joj kod kuće ne dam ni ruke da okvasi, a                                              kamo li da mi nešto pomogne! Stalno joj vičem: uči, evo ja ću sve da                                            uradim, da namirim, samo ti uči da ne bideš rop cio vijek ka ja – a ona                                         naredjala jedinice… , ja bi ve molila, nastavniče, da joj malo                                                   priprijetite, da je malo zaplašite…
  • Jedan reditelj (I):       more, motka njima treba, samo motka! Motka je iz dženeta izišla… Što him                              više goviš – ona su sve gora. Ama i vi ste, nastavnici, popustili, raspustili ste                               decu da radu šta hoće, ka i sve u ovoj našoj državi.
  • Roditelj (majka) Gospić:      Ne velim ja baš tako… motkom… ja je, pravo da vi kažem,                                                      nikada nijesam udarila… Ona mi je najmladja, nekako je žoljava,                                                 slaba, nežna… kad joj malo jače viknem, ona se ukoči…                                                         jedaman se zacijehnula, i otat ne smijem ni da joj jače viknem…                                                 Jedva se povratila… (seda, brišući suze)
  • Razr.starješina:                     U redu, u redu. Pokušaćemo i ja i kolege da nešto učinimo… Još                                                 nije sve izgubljeno. No, vi terate nas, da vadimo kestenje iz                                                   vatre… neki hoće batine, neki ne dozvoljavaju… Mi postupamo                                                 onako kako je Zakon propisao…
  • Razr. Starješina:                   (okreće list u dnevniku): Delić! (gleda u pravcu roditelja,                                                          upadljivo podižući glavu, niko se ne javlja)

Dakle, za Delića niko nije došao; Pa da, znao sam! Kod nas je sve naopako! Oni što treba da dođu, njih nema- a oni što imaju dobre đake – oni dolaze. Ruku na srce, oni mi mnogo i ne trebaju! Sa njima nemam šta ni da pričam; kažem im da im je dijete dobro – i šta tu ima da se priča? Uostalom, i oni to dobro znaju. Ovi drugi (nastavlja ljutito) – oni su mi potrebni, a njih nema! Oni će, sigurno, doći pred sam kraj školske godine… E, neće, vala, neće mi ni tada! Jednostavno – neću ih primiti: nisam tu i kvit!

  • Razr. starješina:       (smirenije) Dozvolite da nastavimo: Košutić!
  • Roditelj (Košutić):     Tu sam nastavniče.
  • Razr. starješina:       Vaš sin nije tako loš; nema slabih, ali su mu ocjene tanke, mršave, sve                                     nešto traljavo, neke dvojke, trojke… a vidite kakav je:                                                               zdrav, rumen, kao od brda  odvaljen…
  • Roditelj (Košutić):     Tako je, nastavniče (gužva kapu u rukama) baš ništa mu ne fali. Ja                         rimbam po Nemačkoj, da njima sve obezbedim, da im nabavim sve, i                                  što treba i što ne treba, a oni se najedi i napi pa na ulicu, u šetnju ili uz                                televizor i video. E, neće mi, majčin sin… Ja ti, nastavniče,                                                     dozvoljavam da ga odereš ka magarca: moje kosti – tvoje meso! Samo                               ga nemo onesposobit, a kožu mu oderi!
  • Razr.starješina:        A-Ne! Mi, prije svega, djecu ne smijemo da tučemo; To ne dozvoljava                                     ni Zakon, ni pedagogija; Bolje ga vi bijte, nego mi.
  • Roditelj (Košutić):     Ama, pustite vi tu pedago… kako se to zove…
  • Razr.starješina:         Pedagogiju
  • Roditelj (Košutić):     Dobro, pedagogiju! Mene niko ne traži pedagogiju, no mi svi tražu                                        pare! Pitaju me jesam li zaradio, jesam li donio. A ja od njega ne tražim ni da mi zaradi, ni da mi donese – hoću samo da uči! ne mora on da postane ni doktor, ni advokat, ni profesor; neka nauči nešto da radi, da ne mora da ide u Nemačku da mu Nemac cijedi znoj i pije krv. (sedajući pokazuje susedima žuljeve na rukama)
  • Razr.starješina:        U pravu ste, Košutiću; mi se trudimo da od te djece učnimo nešto, da                                     ih naučimo ono osnovno, najvažnije: da steknu radne navike, da budu                                     dobri ljudi, čestiti gradjani, dobri radnici… ali to ne možemo sami.
  • Razr.starješina:        Sledeći je – Krivokuća! (niko se ne javlja)
  • Razr.starješina:         Šta, ni on nije došao? (uz kiseo osmijeh nastavlja…) Hmm…eto, vidite, i po prezimenima smo mi jugosloveni čudan narod: vidite samo naša prezimena: Krivokuća, Raspikuća, Palikuća, Neradović, Trbonjić, Guzina, itd. Da ne nabrajam dalje. Oni koji prate sport, sjećaju se da su nemci imali fudbalera sa prezimenom Šparvaser – što znači Štedivoda a mi smo imali Popivodu. Oni imaju Cimermane, Baumane… Dakle, oni                                   bi da uštede, da izgrade, da poprave… a mi da popijemo, pojedemo,                                   raskućimo… Zato je normalno da posle imamo i Gazikaloviće,                                               Sirotanoviće, Sirotkoviće…

(medju roditeljima smijeh, komešanje; nastavnik ih umiruje).

  • Razr.starješina:        Da nastavimo dalje: LEKOVIĆ!
  • Roditelj (Leković-majka): JA SAM
  • Razr. starješina:       Vašem sinu, nažalost, gospodjo Leković, nebi pomogla ni cijela                                             apoteka lekova  – da su svi lijekovi protiv lijenjosti, nerada i                                                     ravnodušnosti. On je pravi Bašmebrigović: potpuno mu je svejedno da                                     li će dobiti jednu ili pet jedinica.
  • Roditelj (Leković-majka):    Pa koliko ovaj moj obešenjak ima jedinica, može li to da se                                        popravi? Šta ćemo sa tim izostancima?
  • Razr.starješina:        Može da se popravi, kako da ne! To najviše zevisi od njega. Još nije                                     kasno, još nije sve izgubljeno. Za neopravdane isostanke će biti                                           kažnjen, ali ako ne bude više izostajao, neće se odraziti na uspjeh…
  • Jedan roditelj (I):       Ama, kažem ja, nema ništa bez straha i batina; pusti djeci demokratiju,                                     pa da vidiš.
  • Razr.starejšina:         Kako sam već rekao, mi u principu isbjegavamo batine, ali i mi smo                         ljudi, kao i svi vi… ponekad ne možemo da se savladamo, pa padne i                                  poneka batina… Nego, da nastavimo dalje!
  • Razr. starješina:       Sljedeći je – (gleda u dnevnik) – MILETIĆ
  • Roditelj (Miletić):      JA!
  • Jedan roditelj (II):      Požuri nastavniče, ostasmo!
  • Jedan roditelj (III):    Nastavniče, ja žurim da vidim za drugo dijete: Kažite vi mene ocene pa                                     da idem, da ne zakasnim (prilazi nastavniku)
  • Razr.starješina:         (čita roditelju ocene, poluglasno, ovaj se zahvaljuje i žurno odlazi)
  • Razr.starješina:         Dakle, Miletiću, vidim da si došao – i dobro je što si tu; no, nažalost,                         tvoj sin vrlo često nije tu. Evo, imam tu zapisano (gleda u dnevnik).                          Samo u proteklom mjesecu – sakupio je 56 izostanaka. Možda bi                                          trebalo da ti, umesto njega, dolaziš u školu, ili da mu brate, nabaviš još                               jedan budilnik, malo jači.
  • Roditelj (Miletić):       (iznenadjeno) Šta, pobogu, zar je to moguće? Ja za to tek sada                                            čujem… znam, doduše, za jedan dan… bio je nešto slab… i jednom,                                     bila je neka ispratnica… ali toliko nisam verovao. Ja ga, sigurno, ne                         zadržavam: niti mi kopa, niti ore, niti kosi, niti plasti. Ako mu nešto i z                                   apovedim – on drekne: imam da učim, da pišem domaći… a ovamo,                                     čim okrenemo ledja on upali radio, televizor… ili na loptu.
  • Razr.starješina:        Ja, vjerujte, ne mogu pored ovakvog đaka postaviti stražara; to zavisi                                     od vas. Kad sam ja bio djak, morao sam medju prvima doći u školu i                                     prvi da se vratim; ako ne bih došao prvi, znao sam šta me čeka…
  • Roditelj (Miletić):       Ja vam, nastavniče, odobravam da slobodno ovoga moga malo                                            pritegnete, nek ima malo straha…
  • Razr.starješina:        Kako to mislite… da ga pritegnem?
  • Roditelj (Miletić):       Pa, eto, da ga malo povučete… malo za uši, za zulufe… neka zna za                                     strah.
  • Razr.starješina:         To bi mogla i vaša žena, imate valjda ženu… mislim, kad niste tu, da                                     ona uzme stvar u svoje ruke. Nemejte po onoj narodnoj: brigo moja,                                     predji na drugoga.
  • Jedan roditelj (I):       More, kad napune pantalone, oni ne pitaju i ne tragaju nikoga; dignu                                     ljesu na rogove…
  • Razr. starješina:       Nego, da ne gubimo vrijeme. Molim vas, budite strpljivi, skoro ćemo                                     završiti.
  • Razr.starješina:        I, najzad, ŠAHOVIĆ!
  • Roditelj (Šahović-majka):    Evo, ja sam!
  • Razr.starješina:         Vaš sin, gospođo Šahović, misli ako je zadnji u dnevniku, da treba da                                     je poslednji i u ocenama. Poslednji je kad treba da se javi da odgovara                                     za ocjenu, da nešto nauči, da nešto uradi… Ali je zato prvi da pobegne                                     sa časa, da galami na času, da dobacuje… Ne znam, pravo da vam                                     kažem, šta ću sa njim. Žale mi se na njega i đaci i nastavnici.
  • Roditelj (Šahović-majka):    On je, vala, baš takav i kod kuće!
  • Razr.starejšina:         Kako to: Baš takav.
  • Roditelj (Šahović-majka):    Pa, eto, kako vi rekoste: poneđe je prvi, a poneđe poslednji. Kod                                                 njega nema sredine.
  • Razr.starješina:         Baš me zanima u čemu je to kod kuće prvi.
  • Roditelj (Šahović-majka):    Prvi je da sedne za gotovu sofru, da pretrese sve po frižideru,                                                 po špajzu, da ispretura sve police i fioke… pa posle ne mogu po                                                 dva dana to da sredim.
  • Razr.starješina:         Izvinite, a u čemu je poslednji kod vas, kod kuće, ako smijem pitati?
  • Roditelj (Šahović-majka):    Zadnji, brate, hoće da legne i zadnji da se digne. Uveče ga                                                    nikad oterat da spava, ne moš ga odvojit od televizora, a izjutra                                                 ga po pola sata budim…
  • Razr.starješina:        A zašto mu to dozvoljavate?
  • Roditelj (Šahović-majka):    Ja mu, bogami, ništa ne mogu. On mene i ne pita; otac mu je                                                 slabo kod kuće, stalno po terenu. I kad dodje, on ga mazi,                                                      razvuko ga, daje mu pare, kupuje mu šta mu god zatraži…
  • Roditelj (II):                Jes, Jes, nezgodno je to kada ga razvuče… (smije se sa susjedom)
  • Roditelj (I):                 Bolje neka on razvuče kablo ili kaiš…
  • Razr.starejšina:         Ja tu, zaista, nisam u stanju ništa da učinim. Nego, recite vi mužu da i                                     on dođe kod mene da malo porazgovaramo.
  • Roditelj (Šahović-majka):    Seda, nezadovoljna, kunući ga (Sina) i gunđajući.
  • Razr.starješina:        Eto, dragi roditelji, toliko za danas. Dodjite malo česće, više se                                              interesujte za djecu, više ih kontrolišite. Deca su kod vas 20 sati                                           dnevno, a kod nas četiri sata. A sada, ako neko ima nešto da kaže, da                                     pita- izvolite.
  • Roditelji:                     (neki odlaze, neki medjusobno razgovaraju, neki prilaze razrednom                         starješini, opkole ga, vire u dnevnik… neki ga nešto zapitkuju).
  • Roditelj (Košutić):     (odlazeći) Doviđenja nastavniče.
  • Razr.starješina:        Doviđenja (prisjeti se). Aha, momenat Košutiću.
  • Roditelj (Košutić):     (stane) Izvoli, nastavniče.
  • Razr.starejšina:        Htio sam nešto da zamolim, za jednu uslugu.
  • Roditelj (Košutić):     Samo izvolite, slobodno.
  • Razr.starejšina:        Ja sam, znaš, u izgradnji, pravim neku garažu, pa sam hteo da                                             podignem malo kredita, deviznog…
  • Roditelj (Košutić):     Aha, razumijem… Pa vam treba deviza…
  • Razr.starješina:         Da, da… Znaš, tebi je to poznato… da kupujem na crno – skupe su…                                     pa sam mislio… ti radiš tamo…
  • Roditelj (Košutić):     Nema problema, nastavniče, pa ljudi smo… Da učinimo jedan drugome                                     koliko se može. A koliko bi to trebalo?
  • Razr.starješina:         Pa, jedno 1000 maraka… ako može.
  • Roditelj (Košutić):     Može, može. Vidjećemo se sutra, u čaršiju (odlazi).
  • Roditelj (Babić):        (odlazeći) Svako dobro, nastavniče; hvala što se trudite. Nije ni vama                                     lako. Mi po dvoje ili troje kod kuće, pa jedva izlazimo na kraj sa njma, a                                     vi sa tolikom djecom – da vam mozak provre. Ja, pravo da vam kazem,                                     ne bih mogao… Ne bio vam dužan.
  • Razr.starejšina:         Eto, šta ćete, posao mi je takav; neko i to mora da radi; Mi smo se već                                     privikli, oguglali. Nego, hteo sam nešto da te pitam, da nešto                                     zamolim… Ti, čini mi se, radiš u trgovini…
  • Roditelj (Babić):        Da, da, radim u robnoj kući.
  • Razr.starješina:         Htio sam da te nešto zamolim, ako mogu.
  • Roditelj (Babić):        Ma, samo izvolite, slobodno.
  • Razr. starješina:       Htio sam, znaš, da uzmem neki zamrzivač i mašinu za pranje, stara mi                                     je dotrajala, a čuo sam da će da poskupe…
  • Roditelj (Babić):        Pa hoćete li ja da to odvojim, zadržim za koji dan…da kažem da je                                       prodato…
  • Razr, starješina:       Odlično- super, zadrži to za koji dan, nego…
  • Roditelj (Babić):        Molim?
  • Razr. starješina:       Da li će to kod vas moći na kredit, na čekove?
  • Roditelj (Babić):        Pa, udesićemo to nekako… samo vi navratite – što prije. Doviđenja                         nastavniče (odlazi)
  • Razr. starješina:       Doviđenja, i hvala unaprijed. Doći ću ja već sutra.
  • Roditelj (Miletić):       (odlazeći) Šta da radimo, nastavniče, za te izostanke? Može li se to                                     popraviti?
  • Razr. starješina:       Naravno da može, nemoj da više izostaje, pa će sve biti u redu. Nego,                                     kad smo već tu, htio sam nešto da te pitam.
  • Roditelj (Miletić):       Izvolite, nastavniče; drago mi je što imate slobode i poverenje da mi se                                     obratite.
  • Razredni starješina: Čuo sam da imaš dobru domaću šljivovicu…
  • Roditelj (Miletić):      Ih, kakva je! Imam, vala, rakiju, što joj nema ravne! Stara je pet godina,                                     u dudovim bačvama (ljubi tri prsta), ama ko zejtin. Što ne navratite da                                     je probate? Dodjite, majku mu, da koju popijemo, porazgovaramo…                         sad će i mladi paradajz, krastavci, mladi sir.
  • Razredni starješina: Hvala puno, Miletiću, znam da iman gdje. Zdravlje Bože pa ću                                              navratiti. Nego,imaću neke goste sa strane, pa bih volio da ih poslužim                                     domaćom rakijom. Oni siti veštačkih pića, obojenih, zatrovanih… pa                                     sam mislio da te zamolim da mi daš koji litar. Ja ću to pošteno da                                         platim, koliko tražiš.
  • Roditelj (Miletić):      Ja tu rakiju, pravo da ti kažem, ne prodajem. Držim je tako, za merak,                                     za sebe i svoje goste… eto dodje mi poneko, pa bi bilo sramota da                           gosta poslužim kupovnom rakijom kod toliko mojih buradi… Ali, za vas,                               pošto je takva situacija, biće nešto. A koliko bi trebalo?
  • Razredni starješina: Pa, kad bi moglo jedno pet-šest litara…
  • Roditelj (Miletić):       Pa može, može za vas, nastavniče. I dodjite pa sami izaberite, po                                        svom ukusu. Imam troje buradi, pa birajte iz kojeg hoćete. Dovidjenja                                     nastavniče, i uzdravlje!
  • Razredni starješina: Dovidjenja, i hvala. (prilazi katedri, uzima dnevnik, pozdravlja se sa                         preostalim roditeljima i zajedno sa njima, odlazi.
Back to top button