Specijal

Sećanje na Ismeta Rebronju, pisca Etimologikona i pesnika bihorske samoće

Imao je poseban dar da tumači političke događaje, i globalne spletke i lokalne vaške. Čudio se kako mali ljudi lako preuzimaju istorijske uloge da se bave politikom i da uništavaju sve čega se dotaknu. Kad danas u ruci držim njegov "Etymologicon", padne mi na pamet koliko je taj čovek vremena i truda uložio da rastumači reči i njihovo poreklo. Koliko je tuđih zabluda slomio ovim delom, koliko je pronicljivošću ulio znanja i raspršio neznanja.

Piše: ENES HALILOVIĆ

U leto 1994. godine pronašao sam u gradskom imeniku telefon Ismeta Rebronje čiju sam poeziju već čitao, ali nisam znao kako izgleda. Ja sam se predstavio kao pesnik, i rekoh, doneo bih neke pesme da pogleda, a on mi reče da dođem oko šest popodne u kafečajnicu u Lučnoj zgradi.

Već sam se pitao kako li izgleda taj pesnik, mada sam pretpostavljao da je reč o jednom čoveku guste kose koga sam već sreo u nekadašnjem Radničkom univerzitetu što je zgrada današnje Gradske uprave. Naslutio sam da bi takav mogao biti pesnik. I baš on je to bio. Pričao je sa nekim čovekom i reče mi da sednem za drugi sto, a on će doći za koji minut čim okonča razgovor.

Predstavio sam se, ko sam, čiji sam, a on veli: „Odakle ti ove cigare?” Da, na stolu je bio „Rotmans”. Jedan rođak iz Nemačke dao mi je prethodno tu kutiju, a ja niti sam „Rotmans” tada niti kasnije pušio. Preskupe su to cigarete bile, ali tada, i samo tada, zaista behu među mojim prstima.

Rebronja je prelistavao pesme koje sam prekucao na računaru i odštampao. Zatvarao bi rukopis, potom smo pričali o poeziji. Znam da smo se tada, na tom prvom razgovoru, dotakli Ali Podrimje i njegove knjige Ravnoteža. Kad sam rekao da je „Rad” objavio tu knjigu 1979. godine, Rebronji je to mnogo značilo, možda kao činjenica da pesnik zaviruje u sve što je vezano za poeziju. Na tom prvom viđenju, Rebronja mi je rekao još dve stvari; prvo, možeš da objaviš knjigu, nije rano, a drugo, ako te nešto sada tišti, nemoj po moranju da baš sada pišeš o tome, možeš i sačekati neke dane i godine, pa kada se slegne sve – ono što ostane u tebi, to je literatura, a sada, pod utiskom, ima u čoveku balasta kojem nije mesto u literaturi.

Rebronja mi to nije slučajno rekao. Znao je za moju tadašnju situaciju, a nešto od toga nazreo je u poeziji. On je smatrao da veliki bol treba da odstoji i da se zaobli kao kamen u moru, jer mu, ćoškastom, u literaturi nije mesto.

Krajem februara 1995. objavio sam knjigu Srednje slovo. Rebronja je bio recenzent moje knjige, a već smo povremeno sedeli i pričali o poeziji, o prošlosti i o strašnim godinama koje su protutnjale kroz nas.

Šta je Rebronja čitao i voleo? Jesenjina. Pasternaka. Vitmena. Popu. Karaosmanoglua. Borislava Radovića. Stevana Raičkovića. Maka Dizdara. Skednera Kulenovića. Tanasija Mladenovića. Miodraga Bulatovića. Ponajviše je bio vezan za Ćamila Sijarića.

Šta je to Elin Pelin?

Ismet Rebronja rođen je juna 1942. u Goduši. Opština Bijelo Polje. Bihor. Crna Gora. Kao dečak, počeo je da piše stihove. Čudilo ga je što ispod pesme nešto piše… Npr. u Bukvaru je ispod pesme pisalo Elin Pelin. On je pitao babu: „Šta je to Elin Pelin?” „To je država”, rekla mu je baba. Malo po malo, Rebronja je saznao da onaj koji piše pesmu jeste pesnik.

Rebronja, čudno to zvuči, ali je tačno, nije prvi pesnik među Rebronjama. Bio je nekad Kasum Rebronja, kazivač narodnih, epskih pesama koji je imao autoriret među Bihorcima i mirio je zavađene porodice.

Kao osnovac, na nekom školskom konkursu, Ismet Rebronja je dobio nagradu za pesmu. Poslali su mu: „Čoveče, ne ljuti se”.

Rebronja nakon osnovne upisuje Učiteljsku školu u Novom Pazaru gde stanuje u đačkom domu. Od Bihora do Novog Pazara ide preko studene i surove Pešterske visoravni, peške, sa đacima, preko Suhodola, Ugla, Boroštice, podno planine Jarut, preko Melaja, pa preko Koštanpolja, pored Sopoćana, niz Rašku, do Novog Pazara gde je upoznao na sekciji neke pesnike sa kojima je drugovao decenijama. Ali na toj sekciji, mladi pesnici su se podelili po oblastima i Rebronju su odredili da piše dečije pesme, a on je hteo da piše „nedečije” i tako se pojavio i raskorak među njima. Naime, jedni drugima čitali su pesme, komentarisali bi – svi bi uglavnom pohvalili sve što je pročitano, ali samo je Ismet Rebronja bio hrabar da ponekad kaže kako mu se nešto ne dopada.

U srednjoj školi očarao ga je Kami. Reći će: „Bio sam modernista, sećam se da sam imao pesmu kako sam zgazio mrava i čuo da mu pucaju kosti.”

Učiteljsku školu, poslednji razred, završava u Foči. Na diplomskom piše o Miodragu Bulatoviću. Kasnije, kad ga Bule upita: „Zašto si, zemljače, pisao o meni?”, Rebronja će reći: „Zato što te profesori tada nisu čitali. Nisu imali šta da me pitaju.” „Pametno, zemljače, cenim to”, zaključio je duhoviti Bule.

Rebronja se zapošljava u Bihoru kao učitelj, ženi se, piše poeziju i sarađuje sa svim uglednim časopisima u Jugoslaviji. U isti mah vrata su mu otvorili vrata „Delo”, „Savremenik”, „Književne novine”… Rebronja često putuje na pesničke festivale, a ponajviše se sećao festivala na Sutjesci gde je upoznao Ćamila Sijarića.

Čim je čuo prezime pesnikovo, Ćamil mu je prišao i rekao: „Ti, dođi kod mene, ti si moj.” Naime, u Goduši, gde je Rebronja rođen ima brdo koje se zove Rebro. Ljudi odatle su Rebronje, brojno je to pleme, danas ih ima širom Crne Gore, Srbije, Hrvatske, sve do Turske, Švajcarske, Nemačke, Luksemburga…

Knjiga za knjigom

Ćamil je Ismeta zvao Ile. Podržavao ga. Imao slobodu da pred njim kaže ono što ne bi ni ukućanima. Desilo se i ovo: Rebronja Sijariću pošalje pesme, da ovaj pogleda, a Ćamil, oduševljen, da bi pomogao i obradovao mladog zemljaka, pošalje pesme u Pljevlja, u Međurepubličku kulturnu zajednicu. I tako se pojavi Knjiga rabja. Sijarić, da bi oduševio Rebronju, pošalje mu primerke poštom, a ovaj se rastuži, jer je radio na rukopisu i neke stihove menjao. Rebronja se naljuti i baci rukopis koji je dorađivao. I danas, Knjiga rabja je pred nama u radnoj verziji, a ne u završenoj koju je sam Rebronja uništio, u ljutini.

A kakva je to knjiga? Kakve su te pesme? Bliske pesnicima i nepesnicima. Prilično obimna knjiga sa brojnim antologijskim pesmama; ima specifično raspoloženje od prve do poslednje strane, istovetan ton, ritmove i damare koji sežu do prirode i do prapesnika. Rebronja živi sa prirodom, ali je ne opisuje već sebe doživljava kao njen deo, kao segment njene tišine i zvuk njenih kompozicija.

Na veliko drvo penje se pastir i pesnik, tako glasi jedan stih iz te knjige o kojoj se mnogo pisalo širom Jugoslavije.

Naredna knjiga Rebronjina je Izložba koju čine uvodna pesma i tri lirska pasaža: „Groblja”, „Naselja”, „Planina”. Opet prepoznatljiv pesnik koji u ono doba, kad se pisalo ponajviše o prugama, o borcima, o pobedama, piše o onome što predoseća: protesti protiv nepravde, protiv nepravedne raspodele hleba.

Sledi knjiga Gazilar koju je Rebronja nazvao po novopazarskom groblju što u prevodu znači „junačko groblje”. Knjigu je objavio „Nolit” sa propratnim tekstom Vaska Pope. Slede knjige Sreda i Sreda kći i Keronika, a između njih prozna knjiga Beli unuci. Rebronja se sve više zanima za slovensku mitologiju, čita, istražuje i tumači reči, običaje, procesije. Za sve to vreme, Rebronja je radio u novopazarskom listu „Bratstvo” i u radiju kao urednik, kratko i u Domu kulture. Njegova porodica se već početkom sedamdesetih doselila u selo Podbijelje kod Novog Pazara. To selo dobilo je ime po lekovitoj biljci podbel.

Rebronja rano odlazi u penziju, negde 1992. godine, i povlači se u sebe. Sa svih strana teške reči, nacionalizmi, ruše se mostovi, ruše se gradovi, ruše se rukovanja među ljudima. Mnoge ulice menjaju imena, mnogi gradovi menjaju imena… Rebronja se javlja sa antiratnom poezijom i sa stihovima koji su napojeni gorčinom. Ono što je Rebronju posebno nerviralo jesu primtivci, šibicari, strvinari koju su uzeli u ruke da predstavljaju narode i da se bave kulturom, identitetom.

Čini mi se da je ponajviše prezirao nacionalizam i primitivizam. Krajem devedesetih objavljuje knjigu Jesen praznih oraha, a nešto pre toga i CI priče – 101 priču prožetu fantastikom.

Balkan je bio njegova tema i fascinacija. On je video potencijal kulture i nauke na Balkanu, ali se čudio toj negativnoj energiji koja sve napravi i sve sruši.

Objavio je i knjigu narodnih izreka i poslovica, u saradnji sa Medisom Kolaković, sakupljao, analizirao i sabirao narodno blago.

Zidajući svoje delo

Imao je poseban dar da tumači političke događaje, i globalne spletke i lokalne vaške. Čudio se kako mali ljudi lako preuzimaju istorijske uloge da se bave politikom i da uništavaju sve čega se dotaknu.

Iz detalja je vadio šire slike; pamtim, sedimo u kafani „Breza”i on vidi da je peškir ispred toaleta vezan konopcem. Pitamo konobara, zašto, a on kaže: „Ih, koliko su mi mahnuli, dođu na zadnja vrata, obave posao, operu ruke i ponesu peškir”.

Ako bi mu neko smetao, Rebronja bi se pravio da ne čuje. Onaj ga pita nešto, a on: „Šta? Kako? I onaj pomisli kako pesnik ne čuje i produži dalje. A posebno bi ga narviralo kad bi ga pitali: „Pišeš li?”

„Ne, ja sam otišao u penziju.”

„Ama ne to, ne novine, nego pišeš li knjige?”

„Taman posla. Ja sam penzioner.”

Pred njegov odlazak napravio sam jednočasovni intervju gde mi je govorio o svom životu i radu. Tu je rekao da nikad nije video takvog čoveka kakav je Tanasije Mladenović koji želi sve da ti učini, a da nema nikakvu korist od toga. Kad sam isključio snimač, Rebronja mi reče: „Ovo da objaviš kad odapnem.” To sam i uradio u posebnom „Sentu” i dodao neke anegdote i njegove pesme.

Umro je 1. maja 2006. i po sopstvenoj želji sahranjen je u selu Podbijelju, pored porodičnog imanja, a ostavio je amanet da se ne kače umrlice po gradu.

Ostavio je nekoliko knjiga koje su posthumno objavljene, a posebno je bio vezan za svoj etimološki rad. Naime, čestrdeset godina je pisao etimološki rečnik koji je objavljen pod imenom Etymologicon. O toj knjizi tek treba govoriti. Kad danas u ruci držim Etymologicon, odmah mi padne na pamet koliko je taj čovek vremena i truda uložio da rastumači reči i njihovo poreklo. Koliko je tuđih zabluda slomio ovim delom, koliko je pronicljivošću ulio znanja i raspršio neznanja, a nikada od grada Novog Pazara niti od tzv. društvenih faktora nije dobio ni dinar kao vid podrške za istraživanja.

Zidao je svoje delo i živeo skromno, a drugi su zidali kule i čardake i zapali u pohlepu. Ne znaju šta imaju i opet im je malo.

Ismet Rebronja

DA SAM ZNAO

Da sam znao za gadove,
Već bih bio grob uz njivu,
Il strašilo za orlove,
Obešen o sivu ivu.

Ovoliko njih, ološi,
Ovoliko svetom laži.
Više njih no kokoši,
Više no zrna u raži.

Da sam znao još tada
Ne bih ni počeo pesme,
Vodom bistrom koja pada
U davio bih se s česme.

A sad svrhe više nema
Ubiti se iznenada,
Osim što bi ta fonema
Bila radost gradom gada.

Da sam znao još ko dete
Ne bi sada na terasi
Rimovao prepun sete,
A rima: prazni orasi.

izvor: oko.rts.rs

Back to top button