Specijal

Čuveni kriminalac Goran Vuković Majmun svraćao u novopazarski hotel Vrbak

Dvadeset pet godina je prošlo otkad je ubijen čuveni don Voždovačkog klana Goran Vuković zvani Majmun, ali i dalje u podzemlju, među običnim ljudima i u medijima njegov život izaziva pažnju i kontroverze.

Kazaljka ekskluzivno otkriva životnu priču ovog čoveka koja je delimično vezana i za Novi Pazar i za Sarajevo, a naravno ponajviše za Beograd i Frankfurt.

Goran Vuković je dobio nadimak Majmun zbog toga što se lako verao uz kuće. Iako je rođen u Beogradu, detinjstvo je proveo u Sarajevu, a već u mladosti se otisnuo u Frankfurt i važio je za ozbiljno kriminalno ime.

Goran Vuković se neprestano u životu trudio da bude drugi Giška. Još kao maloletnik bio je prijatelj Đorđa Božovića, svog voždovačkog kuma. Prvi put u Centralni zatvor je došao kao mladi razbojnik 1983. godine. Široj javnosti je postao poznat kada je 1986. ubio Ljubu Zemunca u Nemačkoj.

Naime, u Frankfurtu se pričalo da je Vuković došao da skine sa trona Ljubomira Magaša zvanog Ljuba Zemunac.

Na Vukovića je, prethodno, pucao Ljubin prijatelj Cane kada je ovaj krenuo da razgovara sa Ljubom povodom nekih nesuglasica. (Postojale su i priče da se Vuković još u Beogradu hvalio da će ubiti Ljubu Zemunca.) Nakon što ga je Cane ranio, Goran Vuković je uspeo da pobegne uz pomoć svog prijatelja Borisa Petkova.

Otada, bilo je pitanje da li će se Vuković povući ili ići na osvetu. Ozbiljan kriminalni analitičar može pretpostaviti i da je neko možda iskoristio taj sukob i inspirisao Vukovića da liši života Ljubu Zemunca kako bi ga sklonio iz kriminalnog miljea, jer je Vuković za to ubistvo ležao u nemačkom zatvoru relativno kratko, pet godina.

Sudbina je odredila da se ispred suda u Frankfurtu sretnu Goran Vuković i Ljubomir Magaš zvani Ljuba Zemunac.

Vuković je jednom prilikom izjavio kako nije došao u Frankfurt da Ljubu Zemunca skine sa trona. “Rekao sam mu otvoreno: došli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti čast!”

Goran Vuković je istakao da je Ljuba Zemunac zaista bio najjači u Frankfurtu. “Jak kao životninja. Morao si – ili da ga ubiješ – ili da mu priznaš da je jači! Ja sam bio samo malo ponosit, ništa više. Sa Ljubom sam bio dobar, nije bilo nikada konflikta. Uvek mi je bilo drago kad bismo se sreli. Dok je bio u zatvoru, čak sam trčao da mu nađem svedoke”, priča on i dodaje da su na njega iznenada pucali Ljuba Zemunac i Cane, te je jedva ostao živ.

“Probili su mi jetru, bubreg, debelo crevo. Nikada nisam saznao šta sam im se zamerio”, govorio je Vuković Majmun i opisao dan kada je ubio Ljubu Zemunca.

“Ja sam imao zakazano suđenje za neke krađe, a i njima je bio pretres. Ne sluteći ništa, poneo sam pištolj, jer se od njega nisam nikada odvajao. U jednom trenutku video sam ih ispred nas, njih dvanaest. Nešto su se domunđavali. Tek kad sam se približio stepeništu, Ljuba je sa pratnjom krenuo prema meni. Odmah sam izvadio pištolj i rekao: “Šta hoćeš?” Planuo je: “Šta je, pederu, hoćeš da se svetiš?!” Nisam ga se nimalo bojao: “Misliš da neću da ti se osvetim?” Odmah sam opalio. Kad ga je prvi metak pogodio, bacio se na mene kao životinja. Odmah je popio i drugi.”

Ljuba Zemunac, 1948 – 1986

Vuković se odmah predao policajcu, najpre podigao ruke, a potom legao na zemlju dok ne dođe patrola. Ležao je tada i cerekao se.

Vuković je mnogo puta, opisujući taj događaj, rekao: “Da si, u ne znam kakvoj svađi, ako ideš sa ženom, ako ti je tu familija, niko se ne napada, sve se zaboravlja, to je uvek među nama bio neki nepisani zakon. Pa nisam valjda mogao da dozvolim da me Ljuba potcenjuje pred rođenom ženom?!”

“U Jugoslaviji su govorili da sam Ljubu ubio u dogovoru sa nemačkim policajcem Otom Lederom i obezglavio frankfurtsko podzemlje, odnosno stavio tačku na seriju političkih ubistava koju su za Udbu izveli Ljuba i njegovi ljudi, a u Nemačkoj – da sam ga ubio po nalogu Udbe. Jedan svedok je, čak, tvrdio da je nemačka policija organizovala to ubistvo, pošto pola sata nije dozvolila da dođe Hitna pomoć, dok Ljuba ne umre. Da sam to i uradio u dogovoru s Nemcima, oni bi valjda organizovali da ga ubijem negde na skrovitom mestu, a ne pred zgradom suda naočigled slučajnih i nepotrebnih svedoka i prolaznika. U tom slučaju, verovatno ne bih posle odležane kazne bio proteran iz Nemačke, uz trajnu zabranu ponovnog ulaska. Mom ocu, koji je dugo radio u KOS-u, nije bilo nimalo krivo što sam ubio Ljubu Zemunca. Čak mi je i čestitao”, govorio je Vuković.

Vuković je bio vlasnik nekoliko noćnih klubova u Beogradu. Ubijen je 1994. godine. Dvojica muškaraca su prišla njegovim kolima i izrešetali ga, posle čega je Vuković odmah umro. Pre toga je preživeo pet atentata.

Vuković i dva njegova druga izašli su iz kockarnice u kafani “Zona Zamfirova” i pre nego što su ušli u automobil parkiran pored Jugoslavenskog dramskog pozorišta, rutinski su pogledali da li im je neko prikačio eksploziv ispod auta. Onog trenutka kada su se vrata BMW-a 850 zatvorila, iz mraka parka Manjež istrčala su trojica maskiranih napadača sa automatskim oružjem. Nađeno je 168 čaura. Vuković i njegov drug Duško Malović preminuli su na licu mesta. Bila je to klasična sačekuša.

Interesantno,Goran Vuković je, uoči smrti, za film “Vidimo se u čitulji” govorio da zna za spisak za likvidaciju na kojem su on i Aleksandar Knežević Knele.

Danas je beli BMW Gorana Vukovića Majmuna potpuno popravljen.

automobil po kojem je bio prepoznatljiv na Voždovcu

Inače, jedan muzičar iz Lajkovca, koji je želeo da ostane anoniman, svedoči za Kazaljku da je svirao Goranu Vukoviću Majmunu u novopazarskom hotelu Vrbak 1993. godine, i to u maloj sali.

Goran Vuković je u Novi Pazar svraćao kada bi išao za Crnu Goru gde je letovao i imao dobre veze u policiji, jer mu je crnogorska policija dala dozvolu za pištolj, a srbijanska policija mu je često oduzimala pištolje.

Po svedočenju ovog muzičara, Goran Vuković nije bio zahtevan kada su u pitanju pesme, ali nije žalio da časti muzičare. Većina gostiju tada nije znala ko je čovek koji jede roštilj za svojim stolom.

Oznake
Back to top button
Close