Marijana Jovelić o romanu BEKOS: A u hlebu….prsten!

Roman „Bekos“, Enesa Halilovića, katkad ima obličje tvrđave. Ona se gradi na uzvišenom mestu: tamo gde nema magle i mraza. Daleko od močvara. One donose mirise uginulih zmija. Zid joj je širok taman toliko, da dva nenaoružana vojnika, idući u susret jedan drugome, mogu lako da se mimoiđu. Autor se pita: ako vetar poravnava tragove ljudskih stopala u pesku, kako će biti poravnat trag ptičjeg leta u vulkanskom pepelu raspršenom po nebu? Pitamo se i mi: da li je ukop, samo spontano spajanje koje sledi nakon skliznuća na usne zemlje? Nemirne očne jabučice njegovih junaka, igraju iznad sečiva nad grkljanima. Bleštavilo odblesaka postaje uverljivije od prigušenih krikova kapljica znoja. Svet je čist: kap rose na samostrelu. Sklapamo oči. Jezik: napregnuta tetiva, spremna za paljbu.

Roman koji je pred nama, odlikuje snažno i beskompromisno poverenje u spoznajne mogućnosti čoveka. Ona počiva na kritičkoj, racionalističkoj misli, ubeđena da može spoznati red Kosmosa, i razumno urediti život, sledeći logiku sopstvene pravilnosti. Ipak, racionalizam se ne suprotstavlja mitu i elementima fantastike, osećajnosti i duboke fantazmagorije, korelirajući tesno sa ovim entitetima. Kao u  antičko doba, kod Filona i Plotina, nesvesno je, katkad, postavljeno iznad svesnog, a ekstaza iznad pojmovnog mišljenja. Takođe, kao kod Dekarta, Lajbnica i Spinoze, roman potvrđuje veru u um i emociju, kao vrhovna načela, ali i problematizuje um u tom smislu što se pita, da li su sva pitanja čovekove sreće isključivo vezana za svetlo uma? Roman korespondira, ubedljivo i neraskidivo, sa duhovima koji su pokretali 18. i početak 19. veka, kada se sledio odlučan zahtev, da se služimo vlastitim razumom, bez tuđeg vođstva. On odbacuje svaki dogmatski autoritet, i odriče  svaku vrednost tradiciji, ako nije utemeljena na umu i osetu. Međutim, autor se ne usmerava samo na praktična pitanja, isključujući svaki metafizički interes u onome što prelazi granice iskustva. „Sve bajke nestaju pred istinom, i sve ludosti padaju pred umom“, rekao je Robespjer. Halilović ovde dodaje i emociju, kao vodilju pojedinca i hraniteljicu čitavog Univerzuma. U otomanskoj vojsci, tzv. silahdar-aga, bio je sultanov mačonosac u najvišim ceremonijama i nosio je čuvenu zarkol-kapu, popularnu kao žarkulja. Ona je sačinjena od tvrdog materijala, valjanog sukna, iz dva razloga: 1. da štiti vojnika od hladnoće, 2. da štiti njegov vrat od udarca sabljom. Tako se i junaci Halilovićevog romana, zaogrću svojom sopstvenom sudbinom, kao usudom i zaštitnicom. Pisac apostrofira, da ne postoji princip kolektivne odgovornosti. Naime, svaki pojedinac jeste odgovoran za sopstveni život. Organski sistem čitavog romana, poput prepleta neurona i neurita, inerviše nekoliko glavnih tendencija:1. Funkcionalizam, kao osnov metanarativa romana, 2. Konstruktivizam, kao diskurs poetike romana, 3. Quasi – larpurlartizam, kao negacija gole egzaktnosti, 4. Antireifikacija (antikonkretizam) u sprezi sa indeterminizmom, kao prolegomena u refleksivnost, 5. Personalizam i frazeologizam, kao njegov instrumentarijum.

1.Funkcionalizam, kao osnov metanarativa romana. Funkconalizam predstavlja triplet, helikoidni genetički kod, koji zaprema filozofske, sociološke i psihološke slojeve, sfere i kategorije. On naglašava, da svi funkcionalni odnosi u okviru društva, utiču jedni na druge, doprinoseći komplementarnom funkcionisanju, po principu povratne sprege. Konstitutivni elementi uzajamno se prožimaju, potkrepljuju, podupiru i potpomažu. Likovi romana, svaki autohton na svoj način, deo su jednog skladnog, konsonantnog sadejstva čitavog organskog sistema, hrabri u svom pregnuću, da se što adekvatnije prilagode socijalnom okruženju. Halilović ispituje kako um i osećanje pomažu pojedincu da se nosi sa svakodnevnim životom i problemima. Svest predstavlja alatku koja pomaže likovima ovog romana u donošenju odluka koje su obgrljene aktivnom procesualnošću u rešavanju aktuelnih problemskih situacija. Ipak, najvećma smatramo, da osim krupnih arterijskih, krvnih sudova svesti, na te odluke utiču i oni sitni, tanani, naizgled beznačajni, kapilari podsvesti. Stoga, pomenuti likovi pribegavaju elegantnom spoju samoposmatranja (introspekcije), i spoljašnjeg, egzogenog posmatranja sopstvenog i tuđeg ponašanja. Autor istražuje koja je funkcija straha u pružanju pomoći pojedincu da izbegne opasnost. O napred izrečenoj tendenciji svedoči sledeći odlomak iz romana: „Ja odlazim sa zemlje, sa zemlje ove na kojoj su ljudi uvijek imali rituale. Stavljali su po njivama i po štalama volujske rogove, kandže kokošije, noge od ovaca, uši od pasa – uvijek sa nekom strahotom pokušavali da odagnaju zle duhove, ili da odagnaju oko zavidnika, neka gleda negdje na drugu stranu. Onaj koji je bio na zemlji, plašio se da će ostati gladan, plašio se i prolaznika, i vojski, i pljačkaša, i uroka i zavidnika, plašio se, primitivni zemljoradnik, te je po njivama, po livadama, na drveću, na štalama, hiljadama godina visilo nešto odsječeno, ili otkinuto od nečeg živog. Ako bi uhvatili tuđu mačku, zakolju je i stave glavu na kuću, ili štalu. Ili pod prag štale. Možeš vidjeti vranu na kocu, jarčeve rogove kraj prozora – da čuvaju kuću od zlih očiju, ali jedan čovjek…Jedan čovjek, nije to davno bilo, jedan čovjek, u Drugom ratu, uhvati dijete u sumrak, uhvati dijete u šumi…Tražio kozu izgubljenu, a našao tuđe dijete. On je stavio šal preko glave, sakrio svoje lice, prišao maloj, savladao nemoćnicu, lijevu joj ruku na panj stavio i sjekiricom udario, pa uzeo otkinutu šaku i pobjegao, ostavio malečku da iskrvari. Došao on kući svojoj i zakopao onu ruku pod prag štale – da ne dođu zli duhovi, stoku da mu ne utru, jer ako se utre stoka, utire se i porod njegov, tako je mislio.“

2. Konstruktivizam, kao diskurs poetike romana. Roman koji je pred nama, sadrži elemente poezije. Ovi elementi izražavaju se, između ostalog, i kroz konkavno – konveksno ogledalo konstruktivizma. Navedeni pojam naglašava lične i kolektivne procese kreiranja smislenog entiteta. Piščeve likove, doživljavamo  kao eksternalizovane, aktivne graditelje refleksivnih konstrukcija, koje se mogu porediti po tome, s koliko uspeha pomažu osobi da se prilagodi jednoj velikoj, lepoj, i pomalo opasnoj provokaciji, koju nazivamo životom i objektivnom stvarnošću. Ugaoni kamen i udarnu snagu konstruktivizma predstavlja nekoliko stanovišta. Istina je diskutabilan pojam, jer ne postoje stvarnosna fakta, budući da konstruktivizam zastupa tezu o postojanju raznovrsnih varijeteta jedne, ili više istina. Svaka od njih jeste podjednako važna, i interpretira stvarnost na svoj vlastiti, autentičan i osoben način. Nadalje, naša nutrina podvrgnuta je promeni, i predestinacija je isključena kategorija. Takođe, spoznaja predstavlja neraskidiv deo sa recipijentom spoznaje, i naše saznanje o svetu je generisano i prožeto našim osebujnim pogledom na svet, kulturom, jezikom i istorijom. Potom, jedan od stanovišta sastoji se u mišljenju, da konstruktivizam potencira procesualnost. Nije egzistentna jedna, invarijabilna struktura, karakter, temperament, crta ličnosti, nego individualni dinamizam, odnosi sa drugima, i kontekst u kojem se neko nalazi. Junaci autorovog romana, imaju aktivističku ulogu u izgradnji sopstvenog znanja, perspektive i doživljaja sveta. Oni nisu pasivni recipijenti spoljnih senzacija, već aktivno konstruišu značenja, kroz uzajamni odnos sa realitetom i vlastitom empirijom. Navedenu Halilovićevu tendenciju štedro potkrepljuje naredni odlomak iz knjige: „I ovo da znaš. Priča se, vijekovima da na visoravni živi zimska zmija. Ona iziđe iz zemlje tek kada padne snijeg. Opasna. Bijela. Tek ako te ujede, uočiš je, ali tad je kasno, zaspiš već. Sve zmije se skrivaju od te zimske zmije. Svi ljudi koji se smrznu, zapravo su ujedeni od zimske zmije, zaspu i narod ih nađe smrznute. Od zimske zmije nema odbrane, ali, priča se, ako putnik nosi ogledalo, zimska zmija, kada ugleda sebe, uplaši se, pobjegne u zemlju i nema je sto godina da se pojavi.“

3. Quasi – larpurlartizam, kao negacija gole egzaktnosti. Larpurlartizam kod autora ima funkciju da negira i poništi ogoljenu egzaktnost. Faktografska tačnost romana, ipak, prokrvljena je vrcavom i dubinskom emocionalnom i intuitivnom komponentom, koje mu pružaju karakter poetskog dela. Umetnost  kod njega, poseduje i socijalnu i etičku funkciju, i nema samo jedan jedini cilj, a to je da bude lepa. Ona je polifona, eklekticistička, sinkretistička , polivalentna, originalna. Stoga, možemo zaključiti, da je autorovo delo ne samo lepo, nego i korisno i edukativno. Piščeva umetnost nije nezavisna od spoljašnjih uticaja i ima karakter svrhovitosti. Uslovno rečeno, njegovo stvaralaštvo je etičko – utilitarnog, ali ne i instrumentalnog karaktera, služeći i praktičnim ciljevima i ne posedujući, samo i jedino, estetsku ulogu. Pri tome, ona ne gubi sposobnost da izazove i evocira gotovo taktilno – sveprožimajuću lepotu i krajnje uživanje. Navedena tendencija, Halilovića približava Oskaru Vajldu i Gistavu Floberu. Čuvena Vajldova sentenca, poput lajtmotiva, protkiva čitavo tkivo romana: „Jedini način da se oslobodite nekog iskušenja, jeste da mu podlegnete.“ Takođe, poput najfinijeg začina, čitavu knjigu obasipa snaga sledeće esencije: „Istina je retko čista, i nikad jednostavna.“ Emocije su za autora ogromne kamene kugle hladnog, bacačkog oružja. One su bile tako masivne, da ih nije nosila zaprega, nego su izrađivane na licu mesta, ispred same tvrđave koju je trebalo osvojiti, arheolozi kažu: „IN SITU“. Junaci, kao da nose u rukama samostrele, nastale iz lukova i strela. Oni su probijali neprijateljevu kacigu na odstojanju od tri stotine koraka. Taj samostrel, ili arbalet, imao je mnogo veću probojnu moć od običnih lukova i strela. Od njega se branilo štitom od lipovog drveta, tzv. pavezom, koja je imala visinu ratnikovog tela, kao i gvozdene šiljke koji su se zabadali u zemlju. Halilovićevi junaci, veoma lako, prometali su vlastitu defanzivu u ofanzivu, i obrnuto. Izrečena tendencija ogleda se u sledećem odlomku: „I stigla kući. I reče joj majka, znala sam, onog jutra kada si me probudila, znala sam da se udaješ. Došle su ti godine u grudi, ali kako ti, takva, za toga takvoga da se udaš? Tad je rekla moja majka, majci svojoj, kako je namamljena. A znala sam, kćerko, znala sam zašto si sakrila od mene da se udaješ, nemam ni trošicu zlata ni trošicu srebra da te darujem. Mislila sam da su te sihirom prizvali, plašim se da ti neko nije uzeo pramen kose pa da te nisu tako vradžbinom odneli. Ne, majko, nisu vradžbinom, nego prevarom. Neću da ih proklinjem. Svako grlo svoju glavu nosi. To reče majka moje majke, i požive još koju godinu, isprati majku moju za nekog rudara čije ime znam, a neću ti reći. Taj išao od rudnika do rudnika, kopao i pio po krčmama. Mene ostavio kad sam imao tri godine, a Caca, sestra moja, ni prohodala nije. Majka, sestra i ja, imali smo hljeba i sira, i jaja od kokoši. Za četvrto ne bi ni znali da nije majka radila u rudničkoj menzi, pa bi ukrala džema i donijela da se zasladimo. Dugo su nam lisice odnosile polovinu kokošaka, dok majka nije skupila pare i kupila zamku u obliku kaveza, pa lisica uđe unutra i svojom težinom zatvori vratanca iza sebe. Pošto smo se majka i ja plašili da pustimo lisicu, da nas ne napadne, ja sam ih lišavao života pištoljem koji mi je ostao od Lemeza. Meni, uz nadimak, ostade i pištolj. To mi je bila igračka.“

4.Antireifikacija (antikonkretizam) u sprezi sa indeterminizmom, kao prolegomena u refleksivnost. Uz indeterminizam, u Halilovićevom romanu, suvereno korača i antireifikacija (antikonkretizam – pri čemu konkretizam jeste zabluda pogrešne konkretnosti), predstavljajući jednu vrstu prolegomene u refleksivnost. Kod ove tendencije reč je o zabludi, kada apstrakcija dobija prerogative konkretnog, istinskog događaja, tj. obmana nastaje usled pojave, da se ova kao apstraktna, oformljuje u nešto što je konkretno. Etimološki, ovaj termin proizilazi iz reči: res (stvar) i facere (praviti). Sledstveno tome, reifikaciju možemo prevesti kao pravljenje stvari i pretvaranje  nečeg apstraktnog u konkretnu stvar, ili predmet. Kod  pisca, prisutna je suprotna pojava, tzv. antireifikacija, jer ideje u njegovom romanu jesu egzistentne, neokrnjene i dominantne, a do reifikacije dolazi, kad se prirodni, ili društveni procesi simplifikuju, ili pogrešno shvate, što kod autora nije slučaj. U njegovom kazivanju, vrlo svesno i savesno, apstraktno i ako se promeće u konkretno, ne gubi atribuciju misaonosti i refleksivnosti. Zablude junaka, služe tome, da bi ovi izašli na pravi put, i pronašli svetlo na kraju mračnog tunela. Halilovićevi likovi svesni su činjenice, da su možda u zabludi, ali to saznanje ih samo stimuliše, da redefinišu i revalorizuju iskrivljene vrednosti i predodžbe, i da ih transformišu u istinske ideale. Kada je reč o determinizmu, uopšte uzev, on predstavlja filozofsko učenje, prema kome su pojave, procesi i događaji, kauzalno određeni, i ograničeni uzročno – posledičnim vezama. Ova doktrina anihilira i negira slučajnost, proizvoljnost i slobodni čin individue. Determinizam je protivstavljen slobodnoj volji. Zanimljiv je tzv. nomološki determinizam. On se naziva i fizičkim detereminizmom, predstavljajući oblik uzročnog determinizma, tj. ideju, da prošlost i sadašnjost utiču na budućnost, po okamenjenim prirodnim zakonima i  da svaka pojava neumitno proizilazi iz prethodnog čina. Pisac je protivnik svakovrsnog ograničavanja. Jedinka njegovog romana poseduje slobodnu volju i vlastitu predistoriju, koja je podložna promeni, u saglasju sa slobodnom voljom i aktivizmom. Autor je indeterminista i ostavlja svojim likovima slobodu delovanja, bitisanja i odlučivanja o sopstvenom životu i sudbini. Ovo gledište nalikuje antičkom stanovištu, da je čovek sam kovač svoje sreće i sudbine: Homo est faber fortunae suae. Ipak, pisac ostavlja i sudbini da razreši Gordijeve čvorove obremenjene mističnim i zamršenim okolnostima, bezmalo opušteno se prepuštajući fatum- u, tj. sudbini. Dakle, da li su dizgine potpuno u rukama individue, ili, pak, sudbina kroji i diktira životima, večito je pitanje koje izviruje, katkad flagrantno, a katkad stidljivo, iz autorove Pandorine kutije. O pomenutoj tendenciji slikovito kazuje sledeći odlomak:“ Noć. Odnesoh kavez – zamku prema kući Mensura Cvetkinog. Žmirilo je svjetlo, posljednje svjetlo koje njega obasjava. Otvorio sam vrata, otvorio kavez – zamku da lisica izađe i kroči u kuću dušmaninovu. Odmah zatvorio vrata. Ostao sam pod prozorom. Da slušam. Gladna, odmah je napala. Znam kad bi rekla moja majka, Caca i ja kad bi kao djeca nešto brzo pojeli, rekla bi: Rastrgoste hranu kao gladne lisice. Slušao sam tridesetak sekundi, dok nije prestao da kuka. I nagradih lisicu, otovorih vrata na kućici Mensura Cvetkinog. Kad obavi posao, neka ima slobodu. U mojoj kući sam, iste večeri, spalio rukavice i čizme. Našli su ga. Rijetki iz komšiluka i iz njegove rodbine došli su da ga isprate do groba. Ja sam otišao, od meraka, da gledam kad ga zemlja potrpa…Ukopan je nedaleko od moje majke. Neka mu se oči sa njenim očima sretnu. Narod je na groblju govorio, eto, sudbina, vjetar otvorio vrata da zverka uđe…i čude se, kako ga je ujela baš za grkljan.“

5.Personalizam i frazeologizam, kao njegov instrumentarijum. Personalizam jeste filozofski pravac koji baca akcenat na individualitet svake osobe u svetu, subjektivizam i verodostojnost, kao i na sve što je zapretano u jednoj personi na interiorizovan, introjiciran i internalizovan način. Personalizam se zasniva na tri postulata. Prvi leži na činjenici, da svaka osoba ima jedinstvenu vrednost i poseduje slobodnu volju, realističnu u ontološkom pogledu. Jedinke, od kojih se svet sastoji, svesno inkliniraju cilju, uverene u vlastitu vrednost. Još je Emanuel Kant naglašavao princip ličnosnosti, i osobenost kao najvišu vrednost. Njegova čuvena sentenca glasi: „Ono što me ostavlja bez daha, jesu dve stvari: zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni.“ U karakterizaciji likova, Halilović ispoljava nagnuće prema ovoj filozofskoj školi i mišljenju, oblikujući svoje junake u autonomne, samobitne i samosvojne ličnosne kategorije. Personalizam kod autora, ispoljava svojevrsnu transmisiju i transformaciju u objektivnu stvarnost putem snage frazeologizama. Eo ipso, frazeologizmi po svom značenju mogu biti globalni i komponentni, a da bi skupina reči oformila frazeologizam, neophodno je da budu ispunjena tri zahteva. Prvo, mora biti ustaljena, drugo, mora posedovati složenu strukturu, treće, mora imati jedinstveno značenje. Autorov frazeologizam poseduje i emotivno – ekspresivnu stranu, budući da roman ima karakter poetskog stvaralaštva. Pisac nepogrešivo cilja u metu, i tako njegova književna metodologija nalikuje na proces stvaranja prvih pušaka fitiljača, koje su se zvale i sprednjače, ili kukače. One su kreirane od strane muslimanskih zanatlija 15. veka, u zanatskim radionicama Istanbula. Fitiljače, ili kukače imale su, sa donje strane cevi, posebne kuke koje su se fiksirale na tvrđavske zidine, sa funkcijom da smanje trzaj prilikom opaljivanja, i omoguće preciznije gađanje. Izrečenu piščevu tendenciju ilustruju dva odlomka:“Kad mislim o tome zašto je Lemez progovorio sve što ga nisam pitao, setim se da su Egipćani pre Psametiha verovali kako su baš oni najstariji narod. Ali Psametih odluči da dozna koji je narod najstariji; on je smislio ovo: dva novorođena deteta, od nekih prostih roditelja, dao je pastiru da ih odgaja, ali da niko u prisustvu dece ne sme progovoriti ni reč ni slovo. Deca su rasla u jednoj kući, dovođene su im koze. Decu su dojile koze i ostajala su sama, nikada ničiju reč nisu čula ta deca. Ali nakon dve godine, kad je pastir ušao u kuću, oba deteta rašire ruke, i poviču: Bekos! Pastir kad je javio Psametihu tu vest, ovaj se raspitivao koji narod ima tu reč. I saznade da Frigijci izgovaraju tu reč. Bekos u njihovom jeziku znači hleb. Frigijci su sa Balkana prešli Dardanele, otišli u Malu Aziju i postali saveznici Trojanaca, ne tvrdim da su najstariji narod niti tvrdim da je bekos najstarija reč, ne; ovaj eksperiment o kojem Herodot piše meni govori samo jedno – čovek naprosto mora progovoriti.“ U drugom odlomku romana, Halilović veli:“ Znam jednog pisca, poslaću mu sva tri audio snimka. I tvoj, i krvnika mog, i moj tonski zapis. Neka samo otkuca naše reči i neka nazove roman kako god hoće. Kad sam budan, ako nisam na poslu, ja sam na obali: slušam vetrove i gledam vodu i led. I kada sanjam, ja sam na obali: slušam vetrove i gledam vodu i led. Okean. On je hladan i taman, on je nemiran, on je zagonetan i dubok. Baš kao ja.“

Poetizovano možemo izvući zaključak: Pisac pobeđuje: hloroform pod kojim posmatra sopstvenu operaciju, čini da ne oseti hirurški nož. On zna trik: ugrožena zmija pretvara se da je mrtva. Prevrće se na leđa. Jezik joj viri iz usta. Ne gubi bitku. On sedi na snegu nag. Misli na vatru. Rumenilo sa obraza povlači se natrag, u uzbuđeno telo. Seče hleb: uvek ka sebi. Šta je korisnije sada, kada ubrizgava otrov? Da potapše svoju venu?, ili da uspravi špric i odsečno po njemu kucne sa dva prsta? Tone u san, ne znajući, do samog kraja, da li je dobro da vazduh ne uđe u venu? Autor ne žali osvetnika: ovaj u oporoj osveti brka zub sa okom i oko sa zubom. Halilović drhti od senke. Damar je lane. Majka srna ga ne odbija od sebe: ne njuši ljudski miris na njegovom telu. Oseća miris bajke. Ne bacajte prašinu u njegove oči! Po njenoj količini otkrićete, da li su putem prolazili konji! Samo oni rasni. Oni koji vojskovođe vode u istoriju. Nezgoda kod konjanika, ratnika, jeste u tome, što u jednoj ruci drži pištolj, a u drugoj dizgine kojima upravlja konjem. Zato je pištolj uvek sitan i lagan. Autor je vičan i jednom i drugom. Zar je prošlost nužnija od budućnosti? Nužnost isključuje slobodu, a onda prati smisao svakog vrednovanja i svrhovitog delovanja. Halilović ne negira racionalizam kao osnovni postulat smisla života. Ipak, on ne prenaglašava racionalnu sferu, te za ljubav sistematičnosti i celine, neminovno ne zanemaruje voljne, intuitivne, emotivne, i iracionalne komponente u čovečjem životu. U nužnosti istorijskih događanja, autor ne želi da izgubi pojedinca kao individuuma sa svojim osobenim i neponovljivim doživljajem sveta, životnim iskustvom i sudbinom, težnjama i teškoćama, interesima i strastima, strepnjama i nadama. Pisac govori o dobu čovekovog otuđenja u svetu. Reč nije samo o ekonomskom otuđenju, nego o sveopštoj alijenaciji. Složenost međuljudskih odnosa, i čovekova nesigurnost u svetu, posebno zaoštravaju pitanja odgovornosti i slobode.  Roman pred nama štiti čoveka. On nalikuje na starinski jelek sa tokama, iz 18. veka. Toke su bile srebrna pucad koja su imala praktičnu ulogu zaštite prsa od kuršuma, ali vremenom dobijaju dekorativno – reprezentativnu funkciju, kao i magijsku, apotropejsku ulogu profilakse (protekcije) od „zlih očiju“. U karakterizaciji likova, autor pažljivo slika svaki, blistajući poput jeleka sa tokama. One su bile simbol bogatstva i ugleda, tako da je imalac toka morao da proda čitavo imanje da bi došao u posed jeleka sa tokama. Takođe, o njihovoj skupoći svedoči činjenica, da toke nisu sahranjivane sa telom pokojnika, nego su nasleđivane sa pretka na potomka. Pisac je i pesnik, zatvoren u sopstveno srce. Prilikom čitanja, stvaraju nam se sledeće slike: zagrevanje jeste globalno, ali da li zbog toga purpurni koralni grebeni blede? Autor nam odgovara i na sledeća pitanja: da li je za noćni prepad najvažnije da se usaglase satovi? I zašto žena skida prstenje kada stavlja šaku u testo?