Rasim Ljajić govori kako je počeo da se bavi politikom…

Kazaljka započinje serijal u susret 29. jula dana kada je zvanično osnovana SDA u Novom Pazaru. O tome kako je Rasim Ljajić ušao u politiku, govorio je sam Rasim Ljajić 2005. godine. Prenosimo najzanimljivije delove iz njegove ispovijesti u kojoj tvrdi da je uveo Sulejmana Ugljanina u SDA.

Jednom prilikom sam sa grupom sandžačkih studenata koji su studirali u Sarajevu bio u Begovoj džamiji, na centralnoj molitvi. Tu je bio i Izetbegović, koga tad nisam znao, i neko od studenata me zamolio da se raspitam za osnivačku skupštinu SDA, koja je održana 26. maja u Holidej inu u Sarajevu. Pitao sam ga kako možemo da dobijemo nekoliko pozivnica. Iznenadio se i pozvao nas da dođemo kod njega. Otišli smo i videli da je vrlo malo znao o Sandžaku, stekao sam utisak da ne zna ni koje su opštine u granicama Sandžaka. Pitao je da li možemo da osnujemo odbore stranke u Sandžaku, s obzirom na to da će to biti stranka za celu bivšu Jugoslaviju, sa centralom u Sarajevu.

Računao sam da ću biti samo onaj koji će da pronađe ljude. Video sam da su svi narodi formirali svoje nacionalne stranke. S druge strane, SDA je tad bila na poziciji očuvanja bivše Jugoslavije, koja je predstavljala optimalni interes za Muslimane, s obzirom na to da su posle Srba bili najrasprostranjeniji narod, živeli su od Makedonije do Slovenije.

Ispostavilo sa da u Sandžaku to niko ne sme da prihvati. Iako je u narodu postojao veliki interes, Bošnjaci koji su tada nešto značili, bili su, uglavnom, članovi Saveza komunista. Za njih je to bilo neprihvatljivo.

Vratim se u Sarajevo neobavljenog posla. Izetbegović me nekoliko puta tražio, ali sam se krio jer me je bilo sramota da kažem da ništa nisam uradio.

Onda mi jedan od studenata kaže da postoji neki specijalizant na Stomatološkom fakultetu iz Novog Pazara i da bi trebalo njega da pitam, s obzirom na to da se približava vreme skupštine. Već su odredili 14 članova Izvršnog odbora, pokrili sve republike bivše Jugoslavije i sve regione u Bosni, ostao im je još Sandžak. Otišao sam do Stomatološkog fakulteta i u jednoj ordinaciji sam prepoznao čoveka po cipelama koje su se tada proizvodile u Novom Pazaru. Bila su dva-tri modela koja su bila pazarski brend. Braon cipele, sećam se kao danas, polušimi, vrh cipela je bio tamnije braon boje u odnosu na ostali deo. Prepoznam čoveka po tome, nikad ga u životu nisam ranije video. Pitam ga, jeste vi Sulejman Ugljanin? odgovori da jeste. Kažem mu da se osniva muslimanska stranka i da treba da damo jednog čoveka iz Sandžaka. Ni pet, ni šest, kaže “hoću”, a meni dobro što rešavam problem. Mislio sam da je važno da to krene, da se ljudi oslobode, onda će se pojaviti ljudi koji mogu da predvode narod.

Na osnivačkoj skupštini u Sarajevu govorio sam ispred studenata iz Sandžaka koji su tamo studirali, ali opet sam mislio da budem po strani. Ugljanin je preuzeo organizaciju stranke u Sandžaku, a ja sam ostao u Sarajevu.

U leto 1990. bila je osnivačka skupština u Novom Pazaru, do tada najbrojniji skup SDA održan na prostoru bivše Jugoslavije. Bilo je preko 30.000 ljudi, to je bilo nacionalno i versko buđenje, posle mnogo godina potiskivanja. Noć pred skupštinu trebalo je da idem u Sarajevo da dovedem goste, računajući da će to biti moja završna aktivnost. I onda mi javljaju – ti si predložen da budeš sekretar stranke. Opet računam to će da bude kratko, jer ću da budem u Sarajevu, šta ću da se vraćam u Pazar? Ali na osnivačkoj skupštini, mog imena nema nigde. Imam ambivalentan odnos – krivo mi je, jer se čulo da ću to biti ja, a s druge strane, osećam olakšanje jer ne moram time više da se bavim. Video sam da je to teško, a moglo bi da utiče i na moje profesionalne ambicije.

Izabrano je rukovodstvo i sutradan se spremam da idem na bazen, kad dolazi Ugljanin. Treba da učestvuje u nekoj radio-emisiji, da li ima strah, šta li je, traži nekog drugog. Sretne me na ulici, ja u šortsu, kaže treba da ideš u emisiju. “Ja ne mogu, promukao sam, govorio sam juče na mitingu, evo ti kao sekretar”… Kakav sekretar, bio sam juče na skupštini, nisam izabran?! Ne, kaže, izostavljeno je greškom, vidim neka laža i paralaža… Problem je što nema ko da govori da objasni to što se desilo.To je bio potpuni šok za sve, šok za Muslimane, šok i za Srbe, šta se dogodilo tog dana, toliki broj ljudi da dođe… Raspravljam se s njim, neću da idem, on ubeđuje… Samo navučem neke pantalone i odem. Dočekan sam na nož, morao sam da objašnjavam šta je ko hteo da kaže, bilo je i neprimerenih izjava, koje su besmislene i politički štetne. (…)

Krenulo se sa aktivnostima vezanim za organizaciju stranke, išli smo širom bivše Jugoslavije. Onda me, iako nikad nisam to radio, zovu iz Sarajeva da pišem kolumne. Nisu imali nikog u Sandžaku, a da nije bio vezan za Savez komunista. “Muslimanski glas”, tako su se zvale novine. Počeo sam da pišem, i posle sam dugo radio kao novinar, prve pare sam tako zaradio. Zvali su me i sa Kosova, pa sam tri godine radio za prištinski “Zeri”, imao redovnu kolumnu. U Sarajevu sam radio skoro za sve novine. Najbolje prijatelje sam imao među novinarima, i to je i danas tako.

Nameravao sam definitivno da dignem ruke od politike. Vratio sam se u Sarajevo, kad se desio miting SPO-a 9. septembra 1990. u Novom Pazaru. Počinje ta priča o seči ruku, pa demonstracije, protesti, privođenja ljudi. (…)

Onda je 1991. bio referendum o autonomiji Sandžaka. Tada su svi počeli da se izjašnjavaju, Srbi u Hrvatskoj, u Bosni, bilo je to izražavanje političke volje, zapravo stvaranje što boljih pozicija ukoliko dođe do pregovora oko rešavanja jugoslovenske krize. (…)

Nakon toga počinje rat u Hrvatskoj. Dobijem poziv za mobilizaciju. U “Politici” izlazi veliki članak “Ugljanin i Ljajić dobili poziv za mobilizaciju”, zapravo se čekala reakcija. Ja procenjujem da li da ostajem tu, da budem mobilisan ili da se sklanjam. Čovek iz SUP-a mi javi da me prate. Išao sam na neki put, da li Beograd, da li Sarajevo, ne sećam se, i praktično pola sata pošto sam ušao u autobus, policija dolazi kući navodno da me privede i da me vodi u jedinicu. To je za mene bio signal da ja njima ne trebam kao pripadnik redovnog sastava vojske, već je to poruka da se ne vraćam. I naravno, pošto sam obavio posao, vratim se, ali me niko više nije tražio.