Putovanje dalekim severom, tragom Hamsunovim, Isidorinim i naših ljudi sa Krvavog puta

piše: Irena Bilić

Početak filma je za mene uvek odlučujući. Na poziv norveške ambasade i reditelja Knuta Erika Jensena, na projekciju filma Stella Polaris stigla sam sa velikim zakašnjenjem. Bilo mi je neprijatno. Prelomila sam, ušla u bioskop, što neprimetnije sela u poslednji red i doživela jedan od najvećih estetskih i emotivnih šokova u mom starom i bogatom životu sa filmovima.

Na ekranu, ispred drvene kućice u ogoljenom pejzažu na obali okeana, stoje prestravljeni devojčica i dečak, zaleđenih pokreta, pred nekoliko okupacionih nemačkih vojnika. Scena je puna zaglušujuće tišine i istovremeno muklo zveči, apstraktna je, razbijena pa restituisana, na granici zasićenja a ipak halucinantno jednostavna. Ništa se tu zapravo ne dešava, tek slutite čvor, esencijalnu tačku jednog života u tih odlučujućih nekoliko desetina sekundi.

Dečak je Knut Erik Jensen, a devojčica? Vidim moju majku, Srbija, 1944. godine, hiljade milja daleko od ribarskog gradića Honingsvoga, Jensenove varoši na krajnjem Severu Norveške, u Finmarku na obali Severnog mora. Prepoznajem njen strah od vojnika pred kojima nemoćno stoji, scena je ekvivalentna onoj u kojoj je protagonista moja majka; ispričala mi je nekako, više puta, u insertima, iskidano, nedovršeno, kako je sve bilo – kako je bomba pala u dvorište i kako su na zemlji ležali razneseni delovi tela bratića i oca, ali eto prvi put kroz ovaj filmski prizor osećam ledeni užas događaja. Kao da prvi put razgovaram sa majkom. Ovo sam napisala da istaknem značaj i smisao koje filmovi ponekad imaju. I šta od filmova očekujem.

Knut Erik je naredne, 1994. godine, bio u Parizu gost mog festivala „Evropa oko Evrope”. Postali smo prijatelji.

Zahvaljujući poetskoj snazi njegovih filmova, prvi put sam se našla, metaforično, u polarnom krugu. A onda su počela moja prava putovanja na Sever. Finmark, Nordland, Honingsvog.

U Honingsvogu

Kada posle pet sati putovanja autobusom od aerodroma u Alti kroz začudne predele – septembar je, irvasi putuju na jug – za krivinom prvi put ugledate Honing­svog, lučki gradić od nekoliko hiljada stanovnika koji se nalazi samo 34 kilometra od Nordkapa, najsevernije tačke evropskog kontinenta, prvo što zapazite jeste ogromni rezervoar nafte za oznakom „Šel”, a odmah potom, na brdu što natkriljuje mestašce, usamljenu bistu istog onog Knuta Erika Jensena, filmskog poete teških ratnih i hladnoratovskih događaja, hroničara grada u kome se rodio.

Honingsvog je sada značajno i prosperitetno turističko mesto. Ogromni brodovi ovde prave predah pred posetu Nordkapu i u odlasku ili povratku na Severni pol. Ovde se održava i „Nordkap” film festival, čiji sam gost.

Ratna prošlost grada je mračna. Honingsvog su nemačke trupe 1944. godine spalile do temelja. Izgorelo je sve izuzev crkve. Sve. Kuće živih boja ovde su oduvek građene od drveta. Okupatorska vojska vodila je politiku spaljene zemlje. Osvajači su bili surovi. Naročito su bili surovi prema starosedeocima Laponcima, i njihovim životinjama. I Norvežani su prema njima bili surovo nadmeni i strogi.

Paljenje Honingsvoga bilo je deo većeg strateškog plana – trebalo je sprečiti Ruse da napreduju i onemogućiti im pristup pozadinskim bazama. Nacističke trupe palile su obalska sela i tako primoravale stanovnike da beže po najstrašnijim kijametima Severne zemlje. Laponci su se povlačili prema unutrašnjosti zemlje, sa irvasima, a ostali su pobegli brodovima. Zbog toga brodovi nisu izgoreli. Sela i nesrećne životinje su gorele.

Nećete samo u gradskom muzeju naći dokumentaciju i fotografije grada pre i posle apokalipse, fotografije su u svakoj kući, u svakoj hotelskoj sobi, na palubama svih brodova, autobusima, u svakoj kafani i staničnom holu. Takva je borba za prošlost. Ne može se podneti nepostojanje prošlosti.

Međutim, to što tada nije izgorela crkva stanovnici Honingsvoga smatraju čudom. Oni nisu zaboravili ni ulogu Sovjeta u njihovom oslobođenju. Zbog toga postoji jedan latentni nesporazum ili sukob krajnjeg severa Norveške i Osla. Rusija odavde ne izgleda isto. Ovde je osamdeset kilometara zajedničke granice s Rusijom, grad Kirkenes se nalazi se na toj granici. Tu je i danas severna maršruta za izbeglice, iz Moskve preko Murmanska. Sever ima svoje zakone.

Nešto od toga se vidi i u Jensenovim filmovima. Svoj poslednji igrani film, Ledeni poljubac (Ickyss, 2008) – koji govori o Gunvor Galtung Haavik, Norvežanki koja je radila u norveškoj vladi, a onda 1977. bila uhapšena kao špijunka KGB-a (za koji je radila trideset godina), proglašena za narodnog neprijatelja i umrla u zatvoru – Jensen je snimio po knjizi Olfa R. Jakobsona i pismima koja je Haavikova pisala svom ruskom ljubavniku.

Ledeni poljubac (2008)

U filmu Ujed zime (Brent av frost, 1997), Jensen istražuje kompleksne duševne predele glavnog junaka, koji se u Drugom svetskom ratu borio rame uz rame s Rusima protiv Nemaca da bi u hladnoratovskom periodu primoran da ih smatra neprijateljima, a sada se bori s protivurečnim osećanjima, razdire ga dilema pravde i lojalnosti. Jensenova gotovo isključiva tema je Finmark, oblast severne Norveške, njegova istorija i život njenih stanovnika.

Ujed zime (1997)

Film Smireno i sumanuto (Heftig og begeistret/Cool and Crazy, 2002) govori o muškom horu koji iz izolovanog ribarskog seoceta Berlevog usred polarne zime odlazi na turneju u Murmansk. Vedar i duhovit, ovaj muzički film kultno je Jensenovo ostvarenje, neka vrsta nordijskog Buena Vista Social Club.

Smireno i sumanuto (2002)
Krvavi put
Knjigu Isidore Sekulić Pisma iz Norveške Jovan Skerlić je dočekao sa omalovažavanjem, prezirom i osudom, cinično „muški”. Pretenciozno je okarakterisao Isidoru kao „skandinavstvujuščuju, kojoj je led u srcu, magla u glavi, a mrtva fraza na usnama”. Kako se mogao tako prevariti.

Pisma iz Norveške čitate kao klasičnu literaturu, obaveznu lektiru, bedeker – sve što se može znati o Norveškoj tu je. Kada pročitate putopisnu knjigu Rebeke Vest Crno jagnje, sivi soko imate utisak da ste položili neki težak ispit, da ste savladali važno gradivo iz istorije, geografije, antropologije i istorije umetnosti – isto je sa Pismima iz Norveške.

I sto godina pošto je napisana, Isidorino impresivno obrazovanje, posmatrački instinkt, podsticajna radoznalost, intuicija i talenat otvoriće vam toliko puteva. Na ovom akademski pripremljenom putovanju, a kakvo je drugačije moglo biti za ženu-putnicu, profesora gimnazije sa Balkana 1913. godine, mnogo se pešači i toliko se mnogo u susretima dobija i daje.

Kada je Isidora pisala Pisma naravno da nije mogla naslutiti da će nas nešto veliko povezati s narodom Norveške, zauvek – Krvavi put. Blodveinen, Blood Road. Den blodiga vägen.

Izgradnja Krvavog puta
U Drugom svetskom ratu nemačke okupacione snage imale su u severnoj Norveškoj ogromne potrebe, posebno u pogledu transporta: snabdevanje severnog fronta, transport sirovina, ljudstva i materijala u Finsku. Brodski prevoz duž norveške obale bio je rizičan zbog stalnih savezničkih bombardovanja, mreža puteva bila je siromašna, tako da je razvoj železničke mreže smatran jedinim rešenjem.

Kako železnica nije išla dalje na sever od Mosjoena, Adolf Hitler je naredio brzu izgradnju Polarne linije do Kirkenesa, na granici s Rusijom.

Zadatak nemačkog komandanta za Norvešku, generalobersta Nikolausa von Falkenhorsta, bio je da za četiri godine izgradi železnički put do Kirkenesa. Za izgradnju pruge i puteva bilo je upotrebljeno oko 45.000 ratnih zarobljenika. Među njima su bili i oni iz Srbije.

Nemačka Vrhovna komanda donela je, naime, odluku da se iz koncentracionih logora iz Srbije i NDH izdvoje snažni, mlađi muškarci sposobni za rad, i pošalju u Norvešku. Iz logora Sajmište, Banjica, Crveni krst, Niš, Šabac, Jasenovac, Gradiška, izdvojeno je 4.268 zatvorenika. Posle kraćih zadržavanja u Austriji i Nemačkoj, iz luke Štetin su prebacivani brodovima do Norveške. U norveškim logorima stradalo ih je oko 3.000.

Fotografija iz jednog od norveških logora objavljena u magazinu Aktuel juna 1945.
Fotografija iz jednog od norveških logora objavljena u magazinu Aktuel juna 1945.
Pet glavnih logora u Norveškoj poznatih kao „Srpski logori” (Serberleir) bili su u Karasjoku (najsevernije lociran), Bajsfjordu (najveći), Botn u Saltdalu, Ozen i Korgen u južnom Nordlandu. Međutim, postojali su i mnogi drugi manji logori u severnoj Norveškoj, njih oko pedesetak između Korgena i Narvika sa oko 30.000 zarobljenika. Zarobljenici su bili Jugosloveni (90 odsto srpske nacionalnosti), zatim Poljaci i Sovjeti (oko 75.000 u celoj Norveškoj). Najmlađi ratni zarobljenici imali su dvanaest godina.

Mortalitet u pet srpskih logora bio je izuzetno visok. Zarobljenike su streljali, umiralo se od iscrpljenosti, gladi, zime, bilo je svakakvih iznurivanja i kažnjavanja u kojima su se mučitelji takmičili po maštovitosti.

Spomenik ubijenim jugoslovenskim partizanima na Krvavom putu
Spomenik ubijenim jugoslovenskim partizanima na Krvavom putu
Pre dolaska nacista, čuvari logora bili su norveški mladići ne stariji od šesnaest godina, članovi Hirdvaktbataljona pod komandom nacional-socijalističkog omladinskog saveza „Ungdomsfylking”. Dečake je odlikovala izuzetna brutalnost. I sam Kvisling je bio šokiran činjenicom da su tako mladi ljudi tako surovi.

„Čini se izvesnim da su ovde u pitanju eksterminacioni logori čiji je cilj da se sistematično istrebe svi zatvorenici. Suočeni sa glađu, izrabljivanjem i teškim životom, zdravlje stanovnika se sistematično degradiralo do smrti ili eutanazije jer više nisu služili ničemu”, piše 1947. bilten norveške advokatske asocijacije „Norsk Retstidende”, koji postoji od 1836 godine.

Ovi mučenici su gradili deonicu sadašnjeg auto-puta E6 na istočnoj strani Saltfjura, u opštini Saltdal (Dolina soli), u pokrajini Nordland, na obali Norveškog mora.

Dana 14. jula 1943. godine, čuvar logora streljao je Miloša Banjca, a njegov brat je krvlju nacrtao krst na obližnjoj steni. Put između Rognana i Saksenvika nazvan je po ovom događaju „Krvavi put”. Krvavi krst iscrtan krvlju Miloša Banjca redovno se posećuje, a boja obnavlja.

Ogromno kameno veličanstvo
i na njemu krst upisan
Nikada toliki bol skamenjen
videla nisam.

(Desanka Maksimović, Pesme iz Norveške)

Na filmu
Radoš Novaković i Kare Bergstrem snimili su 1955. film Krvavi put, u jugoslovensko-norveškoj koprodukciji, jedinstvenoj u to vreme u Evropi. Film je o borbi za život grupe jugoslovenskih partizana, ratnih zarobljenika koji beže iz logora, i lokalnom stanovništvu koje pomaže partizanima da prežive u norveškim planinama i da se domognu Švedske.

„Izazvan brutalnim postupcima nemačkog okupatora i njegovih kvislinških saradnika, Norvežanin Kjetil pomaže Jugoslovene, internirane u Norveškoj. Čini se da će bekstvo mladoga Jugoslovena Janka propasti u trenutku kada ovaj sreće Magnara, kvislinškog saradnika i Kjetilovog sina. U pokušaju da razoruža sina, Kjetil ga ubija, a Janka prati do švedske granice, gde ga čeka sloboda.”

Film „prikazuje čoveka kao bespomoćnu životinju… mirni realizam podvlači surovost situacije i apsurd ljudske sudbine, nešto što čoveka, ako preživi, mora obeležiti zauvek”, napisali su o Krvavom putu Mira i Antonen Lim. Izvanredna je fotografija snimatelja veterana Nenada Jovičića (Vuk samotnjak) i Ragnara Serensena. U filmu igra Milivoje Živanović.

Krvavi put (1955)
Postoji i muzej posvećen Krvavom putu (The Blood Road Museum), nalazi se u okviru Nordland muzeja u Saltdalu, dva kilometra od centra Rognana.

U muzej nisam otišla, nisam bila spremna za to, ali ovo sećanje posvećujem Milošu Mandiću, nekadašnjem zarobljeniku u Norveškoj, bivšem sudiji u Sarajevu, a potom izbeglici iz Sarajeva. Imala sam čast i zadovoljstvo da ga upoznam, u Normandiji, početkom naših nesrećnih i neslavnih devedesetih. Žao mi je što u to vreme nisam poznavala i volela norveške pejzaže i ljude kao sada. Od njega sam mogla mnogo da saznam.

Spomenik jugoslovenskim žrtvama u Botnu

Krvavi put i krst nalaze se sasvim nedaleko od mog dragog odredišta, ostrva Kjeringej (Kjerringøy).

Ime ostrva u prevodu znači „Ostrvo žena”. Ime je dobilo po steni koja se tako zove, nema sumnje po nekoj Amazonki-vikingu kao što je moja draga prijateljica i koleginica, filmski radnik Maj Beate Jensen. Nastavljam put Severom tragom filmova.

Na ostrvu Kjeringej

U filmskom svetu Kjeringej je poznat po filmskim adaptacijama romana Knuta Hamsuna koje su ovde snimane. Po Hamsunovim romanima i pripovetkama snimljeno je dvadesetak igranih dugometražnih filmova, nekoliko kratkometražnih, više televizijskih, dva dokumentarna i dva biografska filma o životu autora. Ovi filmovi pripadaju periodima skandinavskog nacionalnog romantičnog nemog filma dvadesetih; nemačkom romantizmu tridesetih; nezavisnim produkcijama šezdesetih i sedamdesetih i novom nordijskom periodu devedesetih. Filmovi snimani po Hamsunu u Rusiji i Češkoj pre 1917. godine smatraju se izgubljenim. Nemi film Blagoslov zemlje imao je premijeru 1921, samo godinu dana pošto je Hamsun dobio Nobelovu nagradu za književnost..

Kjeringej
„Poslednjih dana neprekidno sam mislio i mislio na večiti dan severnog leta. Sedim tu i mislim na njega i na kućicu u kojoj sam stanovao, na šumu iza kućice, i spremam se da ponešto napišem kako bih skratio vreme, a i zato što mi to čini zadovoljstvo.”

Ovako počinje Hamsunov roman Pan. Tako počinje i film Pan Heninga Karlsena iz 1995, a ta rečenica podstiče i moje sećanje na dane provedene na ostrvu Kjeringej, i na Heninga Karlsena.

Kjeringej
Po romanu Pan snimljena su četiri filma. Drugi po redu, naslovljen Kratko leto (Kort är sommaren), snimljen je 1962. na ostrvu Kjeringej. U njemu igraju same zvezde skandinavskog filma: Liv Ulman, Bibi Anderson, Jarl Kule…

Ovde su snimljeni i Telegrafist (Telegrafisten, 1993), Erika Gustavsona po scenariju istaknutog savremenog pisca Laša Sobija Kristensena, i Skitnice (Landstrykere, 1990), Ola Soluma.

Skitnice (1989)
Ostrvom lutaju likovi Hamsunovih junaka, Edvarde i Eve, skitnice i telegrafiste, pukovnika Glana („Priča se da je jedna dama rekla – kad me on pogleda, ja postajem bespomoćna, od toga pogleda osećam unutrašnje uzbuđenje kao da me je dodirnuo”).

Maj Beate Jensen je učestvovala na dva poslednja snimanja jer svoje ostrvo odlično poznaje, a odlomke iz Pana govori vam naizust – kao narodnu usmenu poeziju.

Maj Beate Jensen
Ona je sekretar „Hamsun Society”, društva za zaštitu i promociju dela Knuta Hamsuna. Kroz njeno imanje na Kjeringeju protiče reka, a njena crvena drvena kuća okrenuta je prema moru Vestfjorda i Lofotenskim planinama: prizor je kontinuirana dramska predstava koju režira svetlo. Maj poseduje i neka ostrvca na koja još nije nogom kročila. Na njima stanuju orlovi.

Maj je ambulantna bolničarka, kroz polupustu zemlju vozi kao Fanđo, a najnedostupnije fjurove (fjordove) i fjelove (visoravni) voli od detinjstva. Na ostrvu nema lekara, pa ponekad sve počiva na hitnoj pomoći, to jest na Maj Beate i njenom bratu Bjornu, dok ne sleti, ako mora, helikopter iz bolnice u Budeu. Bjorn je često norveško ime i znači „medved”, dečacima se to ime daje kao kod nas ime Vuk, da bi bili jaki i muževni.

Irvasi kraj puta
Na ostrvu živi 345 stanovnika, irvasi i poneki los. Krave, konji i ovce kreću se ostrvom slobodno. U julu, kada je uvek sunce, čućete beskrajnu melodiju teških, mesinganih zvona koja vise o vratovima životinja da se slobodne i spokojne ne izgube.

Luka Kjeringeja je najveće pristanište u severnim vodama Nordlanda. Zlatno doba luka doživljava sredinom XIX veka. Njen vlasnik, trgovac Erazmus Cal upravlja berzom i ostrvom polufeudalnim stilom. Ova istorijska ličnost otelotvorena je i ovekovečena u liku trgovca Maka Fridrika u Hamsunovim romanima.

Knut Hamsun, tramvajski kondukter u Čikagu 1886.
Hamsun se 1877. „nastanio” u Kjeringeju, pošto je pre toga u Bodeu naučio obućarski zanat, i tu se zadržao do 1879. godine. Bilo mu je dvadeset godina. Erazmusu Calu se obratio za pomoć, tražio je novac da bi mogao da piše, i za promociju svojih knjiga i karijere u Kopenhagenu. Izvesno je da je Cal Hamsunu, lutalici i mladom šegrtu, pomogao. Pozajmio mu je ili možda poklonio znatnu sumu novca. Posle Kjeringeja, Hamsun se ukrcao na brod za Ameriku, koju nikada nije zavoleo, naprotiv.

„Nekada se dešavalo da velikaš, gospodar distrikta pomogne nekom posebno nadarenom mladiću”, napisao je kasnije Hamsun, „a taj velikaš nije bio glup. Imao je sve neophodno za život: suptilnost u razmišljanju, paternalistički stav u odnosu na okruženje, odgovornost prema tim ljudima; savremeni špekulant nema očinski smisao velikaša.” Završna scena ukrcavanja na brod iz romana Glad, a potom i istoimenog filma Heninga Karlsena iz 1966, najverovatnije potiče iz Hamsunovog iskustva sa ostrva Kjeringej.

Glad (1966)
Na obali, u okrilju Gradskog muzeja Kjeringeja, nekadašnje najveće berze ribe, dominira bista Knuta Hamsuna.

Večiti dan severnog leta
Ne mogu da odolim izazovu da dok neumorno hodam ostrvom, opsesivno, sa životinjama, ne citiram odlomke iz romana Pan, za koji je Singer rekao: „Taj roman je remek-delo, Hamsunova je veličina bila što je ljubav opisivao kao neprekidni sukob. U Panu se dvoje ljudi, Tomas Glan i Edvarda, danomice bore za ljubav, vode pravi rat. Rat ljubavi Hamsunova je glavna tema”.

Jer te reči su makar onoliko stvarne koliko je stvarna ta šuma, to svetlo i ti zvuci. Ne, stvarnije su.

U Panu, u prevodu Stanke Glišić, piše:

„Prvi dan u šumi.

Veseo sam i umoran. Sve životinje su mi se približavale i gledale me. Na lisnatom drveću bilo je buba a po putu su mileli razni insekti. – Dobar susret! – mislio sam. Atmosfera šume mi je prožimala čula, plakao sam od ljubavi i bio sam savršeno veseo, sav sam bio ispunjen zahvalnošću. Dobra šumo, zavičaju, od srca ti želim mir božji… Zaustavljam se, okrećem se na sve strane i plačući i poimence oslovljavam ptice, drveće, kamenje, trave i mrave, obazirem se i pominjem ih po redu. Gledam na brda i mislim: – Eto, sad sam i ja tu! – kao da sam odgovarao na neki glas.”

Kad ponovo putujem na Sever radujem se vrtoglavici nestajanja u svetlosti beskrajnog dana. Nije neobično što su najveći majstori filmskog svetla sa Severa: Drejer, Stiler, Bergman…. Ništa nije tako lepo i strašno kao norveški pejzaž.

Trideset godina pošto je snimio Glad (Sult 1966), film koji se jednoglasno smatra najboljom ekranizacijom nekog Hamsunovog dela i koji se poredi sa Drejerovom Jovankom Orleankom, danski reditelj Hening Karlsen vratio se u Norvešku da 1995. na ostrvu Kjeringej snimi Pan – Dva zelena pera.

Pan (1995)
Rekao mi je da se osećao potpuno bespomoćnim pred veličanstvenim opisima prirode u romanu, i da je smatrao nemogućim zadatkom da tu poeziju prenese na ekran, pa je pribegavao drugačijim strategijama.

Sa Maj i Else Karlsen, suprugom i saradnicom Heninga Karlsena, obilazimo ostrvo i mesta snimanja posle više od dvadeset godina. Ja sam od onih koji hodaju. Nema noći, prekrasno. Hodamo po celu svetlu noć, sa životinjama. Srećemo irvase. Jedan nas je los dugo posmatrao, izdaleka. Volim da hodam, a volim i noć.

Hening Karlsen, Sofi Grabel i Else Karlsen
Evo nas tu, ispred kolibice pukovnika Glana, na mestu gde se odvijao sledeći razgovor:

„Razgovarali smo još nekoliko minuta. Ja sam je upitao:

• Kad ste došli lice vam je bilo uzbuđeno, a oči su vam sjale, pružili ste mi ruku. Sada vam je pogled ponovo postao ravnodušan. Da li se varam?

Ćutanje.

• Čovek ne može stalno da bude isti…
• Recite mi samo – kazao sam – šta je to što sam sada, na primer, rekao ili učinio i time izazvao vašu zlovolju? To bi mi možda mogla biti nit po kojoj bih se upravljao ubuduće.

Ona je gledala kroz prozor ka dalekom vidiku. Stajala je i zamišljeno gledala preda se, dok sam ja sedeo iza nje, odgovorila mi je:

• Ništa, Glane. Čovek može valjda ponekad da ima svoje misli. Jeste li sad neraspoloženi? Pomislite na to, neki daju malo, i to je za njih mnogo, drugi daju sve i to im nije nimalo teško. Ko je onda više dao? …”

Pan (1995)
Ova Edvardina replika gotovo je teološki komentar. Edvarda je, po Hamsunovim rečima, od stotine likova koje je stvorio lik koji mu je zadao najviše problema; živo je prisutna u filmovima skandinavskih autora, kao program, od Drejera do Larsa fon Trira.

Naravno da kućice iz filma više nema, ono što je Glan mogao da posmatri iz svog skrovišta sada je privilegija stanara velelepne vile sagrađene u neokonstruktivističkom stilu od najekološkijih materijala; bogata savremena Norveška pripada vodećim snagama dizajnerskih tendencija i stilova na svetu.

Rat
„Knut Hamsun je učinio da živi sve što je norveško. Knut Hamsun je Norveška u stvari. Njegova ljubav prema nemačkom narodu, nemačkoj kulturi i nacional-socijalizmu velika je onoliko koliko je velika njegova mržnja prema engleskom imperijalizmu.” Ovako je Vidkun Kvisling hvalio Hamsuna pred formiranje svoje izdajničke vlade 1940. godine.

Ali Norveška i svet taj angažman nobelovcu do današnjeg dana nisu oprostili. Jogunasti osamdesetogodišnji pisac i veleposednik nije odustao od svog „ideala-utopije”, ni od svog karaktera, a mogao je. Mnogobrojna su svedočanstva o njegovim nastojanjima da svojim sunarodnicima praktično pomogne. Tako je ostao tajna na koju se ljutite. Nedostupna tajna. Privlačna tajna. Svake godine u Hamaroju, gde se nalazi njegov muzej, održava se kongres prijatelja pisca „Hamsun Society”. Kontradiktorni književni gorostas stimuliše rađanje novih pogleda, novih komentara. Šta je to video što mi nismo, ili šta to nije video, taj čarobnjak jezika.

Knut Hamsun, 1944
Govorio je da Englesku mrzi zbog imperijalizma, industrijalizacije, zbog ekonomskog embarga nametnutog Norveškoj, zbog koga su deca umirala od gladi, zbog zločina u Indiji, zbog koncentracionih logora u Južnoj Africi. Jednom rečju zbog arogancije – tako je dosledno mislio do kraja veliki pisac, poklonik Hitlera i nacional-socijalizma koji je poslao bezbroj telegrama da zaštiti mlade norveške intelektualce i decu od krvavog terora dželata Jozefa Terbovena, rajhkomesara Norveške. Založio se za Ronalda Fangena i Haralda Griga, iako s njima nije bio politički istomišljenik. Bio je, i po sopstvenom mišljenju, naivan.

U junu 1943. na Gebelsov poziv otišao je u Beč na Kongres pisaca, kao predstavnik Norveške. Na kongresu je održao govor u odbranu Evrope, „protiv boljševizma i anglo-saksonskog varvarstva”.

Evo šta je rekao: „Ovde su prisutni predstavnici svih evropskih nacija. Sve što od vas zahtevam je da prihvatite pozdrav jednog pesnika koji dolazi sa dalekog Severa. Pesnika koji je pisao knjige do zasićenja. Sada vas moli za blagonaklonost. Prestar je.”

Obratio se skupu na engleskom, a zatim je njegov prevodilac na nemački, gospodin Holmboe, nastavio na nemačkom: „Kao Norvežanin želim da kažem sledeće: ja sam po ubeđenju antibritanski nastrojen, ali dobro je poznato da većina mojih sunarodnika podržava Engleze. Nemačka je jedina zemlja koja se suprotstavila otrovnoj politici Engleza. Engleska je uvek profitirala na porazima drugih. Evo mog stava: Engleska mora biti bačena na kolena. Pobeda nad Jenkijima i boljševicima nije dovoljna. Ne, Engleska mora biti poražena. Tokom mog dugog života video sam da surovost potiče od Engleske – nesreća, beda, nasilje, tlačenje, neispunjena obećanja i međunarodne svađe. Vreme je da se sa tim završi. Engleska mora biti bačena na kolena.”

Hamsun (1996)
Posle govora usledio je gromoglasni aplauz, a ubrzo i audijencija kod Hitlera u Berghofu. Budući susret Knuta Hamsuna i Adolfa Hitlera poređen je sa susretom Getea i Napoleona. Po Ničeovoj klasifikaciji tipova istorije, ova epizoda pripada „monumentalnoj istoriji” XX veka.

Jan Troel, izvrstan švedski reditelj, autor, pored ostalih, i filmova Emigranti i Rekvijem za Švedsku, u svom izvanrednom filmu-biografiji Hamsun, iz 1996, rekonstruisao je Hamsunovu posetu Hitleru. Maks fon Sidou, impresivan, ovde je ubedljiv do savršenstva. On ne igra Hamsuna, on jeste Hamsun.

Čaj kod Hitlera
Putuje, dakle, Hamsun kroz planinske predele Sengsena, Holena, kroz Đavolju dolinu i dolinu smrti u Berghof. Na početku mu je Firer pokazao veličanstven pogled iz zamka.

„Divim vam se, gospodine Hitler. Sa vama delim san o jednoj novoj velikoj Evropi”, kaže mu Hamsun.

Hitler je navodno pokušao da uzvrati kompliment velikom piscu i umetniku. Međutim, Hamsun nije mario za te preliminarije, a kako je bio skoro potpuno gluv, nije ga ni čuo, pa je prešao direktno na razloge svog dolaska i brige koje su ga morile. Pitao je Hitlera da li će zaista Norvešku, treću svetsku pomorsku silu (kojoj je zabranjeno da trguje) svesti na nemačku provinciju, bedni protektorat. Žalio se na Terbovena i njegove gnusne, nepodnošljive pruske metode i stil. I pogubljenja. Pitao je Hitlera da li će jednog dana opozvati Terbovena, hoće li Norveška jednog dana biti slobodna. Evocirao je odnose sa Švedskom i poljuljanu nadu da će Norveška postati velika država u zajednici evropskih država buduće velike Evrope.

Čitava ova tirada Hitlera je iznenadila i iznervirala, pa je čajanku prekinuo a Hamsuna doslovno izbacio. Hamsun je Berghof napustio skrhan i zaprepašćen. Verovao je da će prijem odlučiti budućnost Norveške i osloboditi je terora. Sve važno i veliko nastalo u Norveškoj uvek je najpre bivalo afirmisano u Nemačkoj, sve njegove knjige bile su prevođene najpre na nemački. Hamsun je u zatočeništvu posle rata, bolje reći pritvoru, posle petnaest godina ponovo počeo da piše.

U remek-delu Po zaraslim stazama, knjizi-testamentu koja je objavljena 1949 (prvo u Švajcarskoj, na nemačkom), preneo je stenograf govora svoje odbrane na suđenju koje je Norveška želela da izbegne. Jer, na primer, čak se i Molotov zauzimao za Hamsuna: „ Čovek koji je stvorio tako veliku umetnost treba da živi u miru ostatak vremena koji mu još predstoji”. Hamsunu je skoro 90 godina. Čekala se smrt pisca.

Knut Hamsun
„…Nije bilo pogrešno što sam pisao. Bilo je ispravno, ono što sam pisao bilo je ispravno.
Da objasnim. Šta sam ja to pisao? Pisao sam kako bih sprečio norvešku omladinu i odrasle da se ponašaju glupo i izazivački prema okupacionim snagama, a ni za kakvu korist na ovom svetu, osim za sopstvenu propast i smrt. To sam pisao i varirao tu misao na mnoge načine.”

U psihijatrijskom azilu, gde je posle rata u očekivanju suđenja bio na ispitivanju, danima je plakao kada su mu pokazivali snimke stradanja u koncentracionim logorima. Od Hitlera, međutim, nije odustao. Sedmog maja 1945. u listu Aftenposten objavio je nekrolog koji počinje ovako: „Nisam dostojan da glasno govorim o A. Hitleru…”

Njegov unuk Leif Hamsun, jedan od mnogobrojnih biografa, tvrdi da je Hamsun nekrolog Hitleru, koji ga je skupo koštao – pored ostalog, konfiskovana mu je celokupna imovina – napisao samo da bi napakostio ženi, glumici Mari Anderson, koja ga je od toga, žesteći se, odvraćala.

Povratak
Kakvu su mi samo divnu dobrodošlicu priredili kad sam prošlog septembra ponovo doputovala u Honingsvog, na „Nordkap film festival”.

Prepoznajem mnoga lica na ulici iako se ne sećam njihovih imena, osećam bliskost. Dok kroz Honingsvog hodam prema festivalskom bioskopu prilazi mi žena koja kaže: „Prošle godine vas nije bilo. Mislili smo da vas više nikada nećemo videti.” Ništa na Severu nije izvesno i inače, ali severni čovek to najpouzdanije zna pa se na svemu i stalno zahvaljuje. Tak for mat. Tak for i dag.

Jan Troel na festivalu Nordkap
Festival otvara kratki film Knuta Erika Jensena Morgan. On sada već dugo priprema svoj „poslednji film”, poetsku autobiografiju, svoju i ovog grada – film-evokaciju-esej-poemu o dečačkom zatočeništvu u Nemačkoj, o Krvavim putevima, o Nemcima i Rusima, ratnim igrama i migracijama, o Laponcima i o ljubavi… Film nije u odgovarajućem ključu jer sada svi u Evropi, kao i svuda, govore samo o prihodima i industriji, kao da to u umetnosti ima smisla. Obećao mi je ulogu izbeglice. Biću evakuisana zajedno sa stanovnicima Honingsvoga, najverovatnije na Jan Mejen, decembarske zime 1944. godine.

U povratku putujemo autobusom natrag na aerodrom u Altu, Timoti Botoms i ja. Na festivalu u Honingsvogu on je predstavio je retrospektivno Poslednju bioskopsku predstavu (The Last Picture Show, 1971) Pitera Bogdanoviča, u kome igra glavnu ulogu. Timoti Botoms je igrao glavne uloge u dva filma od izuzetnog značaja. Kod Bogdanoviča, i u Džoni je krenuo u rat (Johny got his gun, 1971), Donalda Tramba.

Sećate li se teksaškog gradića Amarena, Amerike s početka pedesetih, uoči Korejskog rata, Sonija i Djuna i njihovih provincijskih fudbalskih i erotskih avantura, provincijske dosade? Zbog dolaska televizije gradić gubi bioskop. Poslednja bioskopska predstava, ekranizacija istoimenog romana Larija Mek Martija, kultni je film američkog autorskog filma, jedan od ključnih filmova „Novog Holivuda” sedamdesetih godina XX veka i najznačajniji film u karijeri Pitera Bogdanoviča. Film je posvećen rediteljima „klasičnog Holivuda”, Džonu Fordu i Orsonu Velsu.

Poslednja bioskopska predstava (1971)
Sećate se i filma Džoni je krenuo u rat, antiratni krik, koji je pisac Donald Trambo snimio takođe 1971. godine, po sopstvenom istoimenom romanu objavljenom 1939, samo dva dana po izbijanju Drugog svetskog rata. Roman prati tokove svesti mladog Amerikanca Džoa Bonama, koji, pun entuzijazma odlučuje da se angažuje kao dobrovoljac u Prvom svetskom ratu. Teško je ranjen, gubi čulo sluha, čulo mirisa, moć govora, vid. Nepokretan, bez nogu i ruku, jedino što mu preostaje je čulo dodira… Ali njegova duša je netaknuta.

Knjiga je klasik antiratne literature, protestni roman koji je obeležio godine vijetnamskog rata. A Timotija Botomsa i posle pedeset godina bogate holivudske karijere pamtite po tom filmu. I formalno inventivan, šematski rečeno, film se prošlošću junaka bavi vizuelno koristeći i dokumentarne snimke mobilizacije, ratišta, opraštanja, dok je sadašnjost „svedena” na zvuk.

Džoni je krenuo u rat (1971)
A eto, sad Botoms i ja sedimo u tom autobusu za Altu i povratak u svet koji je, kao i uvek, na samom obodu propasti. Posmatramo kolonije Laponaca i čopore irvasa koji, pravilno raspoređeni, kao nanizane perle, pešače dan i noć, sele se na jug, vraćaju se kući; septembar na Severu znači da je zima blizu. Na putu se ponegde irvasi zaustave da predahnu pa leže kao belo kamenje, a onda, kada ih vidite kako se pokreću to vas iznenadi.

Timoti Botoms
Raskošne su boje miholjskog leta ali rastužuje nas nekakva bolesna, rđava boja šume. „Kisele kiše”, objašnjava Timoti koji u Kaliforniji živi na 500 milja od Los Anđelesa, na prostranom ranču bez struje, u ekstremnoj ekološkoj askezi. „Čovek se seti Čehova, i doktora Astrova, i njegove tuge nad izumirućim šumama, i njegova vapaja: da je čovek zločinac kad ne neguje, kad upropašćuje ono što ne može napraviti.”

Obilazili smo zajedno farme lososa, ogromne obruče na vodi pokrivene mrežama ispod kojih se u vazduh bacaju redovno hranjene ribe-robovi, a na lukavim degustacijama vlasnika farmi nepogrešivo smo razlikovali divlje od uzgajenih lososa. Rastajemo se na aerodromu i dogovaramo da se u slučaju izbijanja Trećeg svetskog rata nađemo u Honingsvogu. Takva je ljubav prema životu. I takve su radosti putovanja.

Nordkap
„Jer je sopstvena duša čovekova izvor tuge i radosti”, piše u Panu.

„Da li je moglo biti još gore? Rešio sam da sačuvam svoj mir pa ma šta se desilo, Bog mi je svedok.

Da li sam se ja njoj od početka nametao? Ne, ne nikada. Samo jednog radnog dana sam je sreo na putu kad je prolazila. Kakvo je to leto bilo tu na Severu! Gundelj je već bio prestao da leti, a ljudi su mi sve više postajali nerazumljivi, iako ih je sunce obasjavalo dan i noć. Na šta su ličile njihove plave oči, i kakve su misli bile iza njihovih čudnih čela? Uostalom, oni su mi svi zajedno bili efemerni. Uzeo sam strune za udicu i lovio ribu čitava dva dana, čitava četiri dana. Ali sam preko noći ležao otvorenih očiju u kućici…”

Evo i na norveškom:

„HVOR MEGET VERRE kunne det gå? Jeg bestemte meg til å bevare min ro hva som en skjedde, Gud er mit vidne. Var det meg som fra først av hadde trengt meg inn på henne? Nei nei aldri; jeg stod barepå hennes vei en ukedag da hun gik forbi. For en sommer det var her nord! Allerede hadde oldenborren opphørt å fly og menneskene ble meg mere og mere uforklarlige skjønt solen belyste dem nat og dag. Hva så deres blå øyne efter og hva tenkte de bak sine selsomme panner? Forresten var de meg allesammen likegyldige. Jeg tok mine snører og fisket i to dager, i fire dager; men om nettene lå jeg med åpne øyne i hytten….”

Autorka teksta, osnivač i umetnički direktor filmskog festivala “L’Europe autour de l’Europe” koji se održava u Parizu

izvor: oko.rts.rs