Ja, Mira Popović

Rođena u zemlji koje više nema. Školovala se u Beogradu i Parizu gde živim poslednjih četvrt veka. Novinarka i književnica. Pevodi sa francuskog na srpski jezik. Objavila sam više knjiga priča, među njima i Buđenje (Geopoetika) koje je nagrađeno Bazarovom književnom nagradom „Žensko pero“ za 2017.

Ime i prezime: Mira Popović

Datum i mesto rođenja: Druga polovina XX veka, glavni grad Srbije, tada Jugoslavije.

Kako provesti sedam dana bez mobilnog telefona: Praviti se da se ništa nije dogodilo. Ni za živu glavu ne gubiti nerve, energiju i vreme objašnjavajući sebi i drugima kako je život bez mobilnog nemoguć. Uživati u slobodi i nezavisnosti.

Koju osobu najviše cenite: Sve poštene ljude. Ne bih da uvredim M., N., D., L… Šalim se. Pitanje me je podsetilo na jednu staru anegdotu iz Diznijevog sveta: Belka i Mini dolaze pred Horacija s pitanjem koja je lepša, a on odgovara da ne može da kaže jer ne želi da uvredi Belku.

Grad u koji želite ponovo otići: Istanbul. Nedavno sam ga posetila prvi put. Ta poseta bila je kratka, ali dovoljna da me grad osvoji i podstakne da sebi i njemu obećam: doći ću ponovo!

Jelo koje biste mogli jesti svakog dana: Prženi krompir.

Kome najviše verujete: Verujem svima dok ne posumnjam da me obmanjuju.

Gde se najbolje odmorite: U krevetu.

Najbolji dan u životu: Kad mi je dete reklo: mama.

Poslednja laž na koju ste naseli: Ne nasedam na laži.

Koliko ste aktivni na društvenim mrežama: Umerena sam.

Najlepši poklon koji ste dobili: Još ga očekujem.

Omiljena životinja: Pas.

Omiljeni muzičar ili bend: U poslednje vreme često se vraćam muzici koju sam volela da slušam kada je svet bio mlad. Flitvud Mek me i danas jednako dira.

Omiljeni pisac: Nemoguće je izdvojiti jednog. Po cenu da nekog izostavim, u moju imaginarnu biblioteku uvrstila bih Šekspira, Borhesa, Džojsa, Prusta, Foknera, Dostojevskog, Karvera, Kafku, Markesa, Pamuka, Andrića, Kiša…

Poslednja knjiga koju ste pročitali: „Istanbul“ Orhana Pamuka.

Poslednja knjiga koju ste napisali: Nedavno sam objavila knjigu priča „Propitivanje peska“ u izdanju Geopoetike. U njoj je sadržana i priča „Vizantija na Pešterskoj visoravni“, meni inače vrlo draga. Ona je, pored ostalog, svojevrstan omaž preplitanju kultura kakvo sam duboko osećala kao dete u Novom Pazaru, gradu porekla mojih roditelja.

Omiljeni filmski lik: Meril Strip u ulozi Karen u filmu Sidnija Polaka „Out of Africa“, recimo.

Sportski događaj koji Vam je ostao u sećanju: Mnogi polufinalni i četvrtfinalni tenis mečevi na Rolan Garosu koji redovno pratim već više od dve decenije. To su mečevi u kojima teniseri daju sve od sebe, igraju najlepše i najbolje što mogu da bi se približili finalu. S retkim izuzecima, finalni mečevi ni izdaleka nisu tako uzbuljivi.

Tim za koji navijate: Navijam za srpski tim na svim međunarodnim takmićenjima i u svim sportovima.

Omiljena narodna izreka: „Ko zna za šta je to dobro“. Koristi se kad se nešto loše dogodi, kao uteha. Može imati terapijski efekat za sve koji se nisu zauvek oprostili s optimizmom.

Koje pitanje najviše mrzite: „Jesi li živ/živa?“

Vaša najveća nada: Da ne izgubim nadu.