Kultura

Septembarski stihovi

Dve pesme profesora Zorana R. Tomića

ZLATARSKO OTKROVENJE

Ta jesen na Zlataru ne beše prošarana savršenim bojama plamenim. 

Borila se ona sa oblacima gustim, vetrom, s naletima kišnim. 

Ne, tamo tada ne tražih oči jantarne, i ne sretoh Tebe.

Ali pratiše me neprekidno senka i obrisi Tvoji. 

Dok sam u šumi, duboko, u gajevima, na čistinama valovitim,

Na blagim uzvišenjima, na proplancima mirisnim,

U društvu meke trave i turobnog neba, 

I smaragdne jezerske vode tamo niže, dole, kada je sunce načas magično oboji.

Kamenja oblog obalnog, smeđih stena oštrih, i ptice ustreptale,

U hladnoj tišini konačno spoznao celog sebe. 

Koja će iz vazduha s naporom istinu poroditi, uz naznake zime.

I u nadolazećem snegu, mojom promašenom prošlošću, ispisati Tvoje kraljevsko Ime. 

PRAZNINA ODLASKA

U našoj prestonici, na Vračaru,

Beše to onomad u ulici Svetog Save. 

Skoro naspram Crkve. 

Kraj Instituta za transfuziju krvi. 

Dovelo me je rasporeno srce kako bih ga položio. 

Tamo zauvek da Te neutešno zove.

Jer ljubav se ne briše, samo ljudi odlaze daleko od očiju.

A naše fotkice, stihove i ploče, fragmente ožiljaka minulih u sanduk sam zatvorio. 

Zaključan davno a njegov katanac velik i jak, kao da ga strašni čuva buldog. 

Iz te škrinje se ipak povremeno volšebno sećanja iskradu,

Na svetlo danje tiho izlaze i kao da mi opet ulivaju neku nadu. 

I smeštaju me polako, već oronulog, nemirnog, 

Ludog. 

U lakovanu neku tajanstvenu crnu jezdeću kočiju.

Linijom života moga od snova i nevidljivih ruku.

Smenjujući tako sreću i nerešivu muku.

Zoran R. Tomić 

 (Iz neobjavljene pesničke zbirke “Promašaji”)

Back to top button