NEVENICA

Ne, neću o nama ni detalj ikada da zaboravim,

(A sve je bilo i jeste ljubavno bajkovito!)

Jer misli samo k njoj nezaustavljivo jezde, krilato lete.

I nemam vremena za sećanja dok mi ruke svoje čarobno blede neprestano, svileno, oko vrata zavodljivo plete.

Da, Nevenica je raskošni festival  poetskog milja, polje šarenog  nepreglednog cveća, 

dar čežnje rumene, drhtave, zadihane, zbiljske.

Ona je more tirkizno, s horizontom spojeno skladno,

Jagnje, svojom belinom  zaslepljujuće umilno a, ujedno, svekoliko snažno.

Ona je vrêlo osmeha iskrenih, kože somotne, lekovite vode, 

Neiscrpne plemenitosti, dobrote.

Ona je energija koju u srcu za mene nosi,

Pa mi je nesebično pruža, dâje – i u talasima zagrljaje naše najnežnije prima.

(Pritom, ovo što me obuzima, mira mi ne da, njene je aure plima.)

Očima mi toplinu i poverenje poklanja,

Ona je muzika snova valovitih, svitanja blagih, nadošle mlade lepote.

Moj vedri dan svaki i svetla noć bez kraja i sete,

Letnjih radosti okrepljujuća kiša i planinski sneg neugaženi,

Sjaktavi, meki, nežni,

Duboki.

Ona je odraslo dete božije od putera i nestvarno ukusnog hleba,

Sunce mojih čula i uma, najzad probuđenog  unutrašnjeg očinjeg neba.

Nevenica je epicentar duševne nam sreće, divote iznenada začete – tik na  koncu zime, u rano bujajuće proleće.

Sve prekrasne žene vasione u njoj sjedinjena jesu, 

I one nebeske, i one zemaljske deve svete.

(Ah ta naga obla bedra sirene i njena devojčičasta nedra!)

Ona je magija otelotvorene mašte, 

Mirisa potoka bistrog, šume guste,

Klasja zrelog, vanile i voća,

Cimetom smeđeg vina poprskanog, trave nedirnute, brižljivo posađene,

U odsustvu nas – tužno puste. 

Nevenica je sva od čistoga meda i istinskog zlata, 

Obilje košutinog mleka i bôja palete cele slikarske, 

Vredne, neprocenjivo bogate.

Na licu otmenost blista joj opijajuća, carska, 

Za sve druge ona je vilinskih tajni neuhvatljivi roj,

A opet, jedino za mene izdašno otvorena, do bola privržena, nama dvoma verna.

Nisu joj ravne ni dugine nijanse savršene nad rekom nekom magličastom, vijugavom, dalekom….

Nevenica, ta moja princeza rajska, u milosti sam njenoj razobručen,

Svojevoljno – potpuno potčinjen njenoj dražesnoj vlasti.

Graciozna, tankoga struka,

Vižljastog koraka čvrstog, odlučnog,

(Oh, kako me dremljivo slamaju sočne usne njene, mazni pogled, glas!)

Nogu sedefasto satkanih,

Dok plavičasti vazduh polako razmiče penasti joj stas!

Pa se vragolasto smenjuju pokreti njeni nečujni i reči tišine, 

Titranje neobuzdane slasti,

Nevinih želja slivenih u baštu užarane, rastuće nadljudske strasti.