Ako ikada budem objavio knjigu,
onda želim da ta knjiga ima vrata.
Da provire u sobu vihora,
i usplahireni okrenu leđa.
Ako neko poželi da ih zalupi
neka to dostojanstveno učini
poput feniksa koji ponire u zaborav
i vraća se ništavilu svoga pepela.
Neću im zameriti na tome.
Ako ikada budem bačen na kolena,
sličan kralju koji pohlepno hrli prema zemlji,
Onda ću se okrenuti prema ogledalu,
i reći da je odraz ratnika uznemiren.
Ako ikada prestanem da pišem,
neka moj rukopis spale.
Kada vidim dim na nebu,
znaću da je nekog ugrejala vatra mojih reči
Poslaću pismo onima
što ne znaju za uzmak.
A iz Sparte mi uvek stiže viđeni odgovor
Koji obuzda razjareni gnev
„Ako.“
II
Ako ikada krenem u napad,
zagrizite pravdu, vi gladni istine.
Nek vam u grlu zastane
kost zaključanih vrata
Zatvorite vrata za sobom.
Vi koji bez kucanja ulazite.
Slegnite ramenima i odlazite.
Neću zameriti na tome.
Sipac se uselio u štok davno,
pre prvog stiha, i tamo,
proglasio svoju državu.
Ne proždire drvo iz gladi,
već iz duboke namere da
čvrst oslonac pretvori u ruševinu.
Vremenom će i tog uljeza načeti zub vremena
vilica će istrunuti od suve bukve
To će biti bure baruta u kome
i razarač postaje razoren.
Danas sklanjam nered,
čupam korov da ne zarazi baštu.
Kidam taj truli zagrljaj,
bacam štok koji više ne drži
ni sebe, ni sopstvena vrata.
Postavljam novi, težak i čvrst,
bez deformacija i promena.
I tim činom bez objave,
stavljam ključ u bravu,
zaključavam kapiju zaborava.
