22 MINUTA

Regionalno pozorište Novi Pazar nastavlja svoj već prepoznatljiv način rada stavljajući na svoj repertoar uglavnom predstave savremenih autora,  kao i  tekstove najčešće zasnovane na istoriskim događajima, a koji umetničkom transpozicijom dobijaju širi društveni značaj i jasno definišu svoj etički, umetnički, filozofski pa i politicko-kritički stav prema sadašnjosti.

Najnovija predstava „22 minuta“, autora teksta a istovremeno i reditelja Bobana Skerlića, za podtekst ima užasan zločin koji se desio u Štrpcima pre 33 godine, kada su srpske  paravojne formacije pod komandom Milana Lukića, sa prećutnom pa i logističkom podrškom države Srbije, zaustavili voz na pruzi Beograd -Bar, izveli iz voza 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, odveli i ubili.

Zločin, sam po sebi užasan i neprimeren. Ubistvo ljudi samo zbog drugačijeg imena i prezimena, drugačije vere, (ne)prava postojanja drugog i drugačijeg, poslužio je za stvaranje predstave koja je ovom događaju dala širi kontekst ljudskog zla, njegovog bitisanja na tankom užetu izmedju životinjskog i božanskig u sebi, izmedju dobra i zla, a gde je njegova prava priroda u dubini ispod.

Autor je, prvo tekstom a onda i rediteljskom postavkom, napravio, u najboljem smislu, Brehtovski epsku predstavu.

Tekstom i predstavom je uspeo da gledalište odvede dalje od čisto emotivnog odnosa prema ljudskoj patnji, što je naravno legitimno, i da ga natera da se racionalno postavi prema ljudskom zlu, da ga promisli i promeni.   

U toj funkciji tekst je zasnovan na faktima, činjenicama koje su mu bile dostupne bez estestke i lirske nadogradnje.

Fakta i samo fakta! Stvarnost je toliko moćna da je nikakva fikcija ne može nadograditi, objasniti ili ulepšati.

Predstava je kolektivna u glumačkom smislu a rediteljska u stvaralačkom. Reditelj je tačno, precizno, racionalno izrazio željeno tj sebe i svoje viđenje. Ovo je predstava razuma a ne srca.

Zlo i strah dominiraju predstavom koja to i jeste. Ona je ustvari to. Zlo, opšte ljudsko. Ne pojedično, iako to zlo ima svoju personifijaciju u Milanu Lukiću koga reditelj, suptilnim postupkom, izdvaja iz predstave.

Odakle ono dolazi, šta činiti sa njim, šta izaziva u nama, kako ga ne činiti, kako se odbraniti?

Odgovor je strah urođen čoveku, sa svojom bipolarnošću. Da li je to jedini mogući odgovor? 

Strah izaziva bekstvo, odustajanje, bilo fizičko ili zaboravljanjem, stvarnim ili svesnim činjenjem lakšeg a ne i boljeg. 

“Nismo znali!”

“Ali, znali smo!”

Ta dva osnovna, ogoljena osećanja zahtevala su i ogoljenu scenu, gotovo praznu, simboličke prozore sveta, prozore vagona kroz koje vidimo zlo koje nas ocekuje.

Predstava počinje buđenjem uspavanih putnika, buđenjem strahova koji su u njima.

Oznaku mesta zbivanja, neonskom, veštačkom, lažnom, snežno-hladnom stazom, tlom gde se sve odvija.

Kako siromašno pozorište postaje bogato, svojim siromaštvom, jednostavnišću. Kostimi svi u belom, oružje belo, koferi… Čisto i nevino. Jednostavno.

To će na kraju, vrlo efektno, sve preći u kontrastnu crnu.

I tu nije kraj.

Kraj je crvena krv, trag koji ostavlja, krv nevinih, bačenih u Drinu. Simbolika izrazena bojama. Možda i poruka.

Od belog preko crnog do crvenog. Da li je smrt put života?

Čestitke scenografu i kostimografu. Kako da idejom pokrijemo siromaštvo. Manje je više. 

Skerlić je podigao ogledalo ispred naše stvarnisti. Umetnost naravno ne može promeniti svet, ali može biti ogledalo društva.

Napustio je romantični prikaz stvarnosti, surovo i realistično je ogolio čoveka (ne pojedinca), p(r)okazao njegov strah i čemu on vodi.  

Time je pokazao potrebu za promenom, da promišljanjem, uviđanjem i, najvaznije, promenom sebe, svojih doživljaja, možemo promeniti i svet neprihvatanjem postojeceg.

Glumci, koji su uvek so predstave, ovde su više u fukciji ideje, ne artizma, oni su kolektiv, čovek, običan, svakidašnji, koji hoće da preživi.

Kolektivitet je postignut sa manje ili više odstupanja. Nije im ni ostavljen veći prostor za glumačke bravure, minijature, mada su to oni, kao pravi umetnici, umeli da povremeno ubace. Mislim da će predstava svojim bivanjem biti uigranija, time i kvalitetnija. Ne znači da to nije i sada.

P.s.

Posle predstave pitao me jedan prijatelj:

Da li je Srbija spremna za ovakvu predstavu?

Ne – rekao sam. – Da jeste, ova predstava bi bila suvišna ili bar ne u ovom obliku.

Zato je i trebala biti napisana i postavljena. 

Hrabra, beskompromisna, istinita, promišljena, značajna i inspirativna

U ovom drustvenom trenutku kada je kultura, obezvređena, manje od jedan posto budžeta za nju, sve govori. Kada je pozorište u teškoj situaciji.  Na sve strane loše vesti. Narodno pozorište u Beogradu, Šabačko pozorište vise o koncu. Zabranjivanje predstava (Čačak, Niš) napadi na glumce i reditelje, ova predstava je dobra vest. Pozoriste u Pazaru živi.

Ova predstava mu služi na čast. Pa i Srbiji u ovom momentu.

Mislim da bi se ova predstava svidela Ničeu.

dr Nermin Duštinac