Dnevni list Politika o Stalaktitu Mirze Halilovića

Mirza Halilović, Sent, 2023.

Prva zbirka pesama Mirze Halilovića sačinjena je uglavnom od pesničkih minijatura najčešće svedenim na neki paradoks. Halilović je pesnik kulture, tako da građu njegovih pesama uglavnom čine istorijske činjenice ili književna dela prošlosti. U pesmi „Stablo“, s početka prvog cilusa, pesnik govori o tome kako čita Buriča: „Koji je čitao imenjaka Holana,// koji, dok je pisao Noć sa Hamletom,/ čitao je Šekspira,// koji je čitao Vergilija,// koji je čitao Homera,/ koji pak nikog nije čitao.“ Ta veza sa pesnicima prošlosti, gde se književnost na kraju utapa u usmenu književnost, važna je za ovog pesnika. Književnost, kako je prenesena kod njega, kao da je tek istupila iz usmenog govora. Na isti način on pristupa mitu (u pesmi „Nioba), Sofoklovom životu (u pesmi „Empirizam“), i fikciji iz Pekićeve priče „Čovek koji je jeo smrt“ (u pesmi „Metamorfoza“). Bez obzira kakva bila priroda priče na koju pesma odgovara, ona za pesnika ima jednaku meru „istinitosti“. Otuda u pesmi „Vodič“, pesnik i može da se čudi nad tim što se more u kome se udavio Egej zove Egejsko, moreuz koji je pronašao Magelan Magelanov dok se nijedna šina ne zove imenom Ane Karenjine. Jer zašto uopšte mesta i imaju imena sem da bi ta imena pričala neku priču o njima? Postojanje samog mesta kao da potvrđuje priču, ali priču potvrđuje pre svega to što se ona ponovo priča.

Pojedinačan pesnik je samo karika u nizu pesnika koji ponavljaju priče koje su se već pričale. Za njega otuda ne postoji razlika da li je priča istorijska, mitska ili delo fikcije. Pesniku je više stalo da je priča dobra nego da je istinita. U pesmi „Podsetik“ kaže: „Poslednji/ pesnik/ biće/ nanačitaniji/ ali i/ najnečitaniji.“ Ovde kao da se dovršava onaj niz pesnila naveden u pesmi „Stablo“. Otvara se i pitanje odnosa između pesnika i čitaoca. Da li je pesniku važnije da je on pročitao više toga, pa samim tim da su i njegove pesme, ako nikako drugačije barem pozivajući se na njih obuhvatile i one starije, ili da njega čitaju? Svaki pesnik je negde u tom nizu. Ni na početku ni na kraju. Ova pesma teži za tom utehom, da nije važno gde je taj pesnik, dobro je i jedno i drugo.

Kratkoća Halilovićevih pesama potiče od njihovog sažimanja, od odbacivanja svega suvišnog. U pesmi „Minus“ se polazi od Hemingvejeve priče koju je napisao povodom opklade da napiše najkraću priču koja glasi: „Na prodaju: Dečije cipele, nikad nošene.“ Pesnik se poigrava ovom Hemingvejevom pričom, proverava da li je svaka od ovo nekoliko reči koje priču čine zaista potrebna. U pesmi „Vaga“ majstor kaže učeniku: „Pokaži mi koje si pesme bacio/ i rećiću ti kakav si pesnik.“ Ovdo je dobar primer Halilovićeve namerne višesmislenosti. Ne kaže se kakve te bačene pesme treba da budu. Da li je trebalo da ih baci prosto jer su loše ili jer nisu bile dovoljno dobre, da li pesnik treba da baci i poneku dobru pesmu, pa zatim da li je ovde reč o temi, da li bačene pesme ne bi trebalo da govore na neki način ili o nečemu? Postoji u majstoru iz ove pesme nekakvo znanje o tome šta je poezija, ali o tome kakvo je to znanje, u pesmi se ništa ne kaže, ili je naprosto to znanje moguće pokazati samo činom, onda kada mu pokaže pesme, a ne da se generalizovati, ne može se reći nekome kakve pesme da zadrži a kakve da baci. Upravo je sažetost ta koja ovde proizvodi pravo pesničko značenje. Ovo je poezija koja jednako računa na prećutano koliko i na ono što je rečeno.

Niz je i pesama u kojima lirski subjekt govori iz iskustva. Takva je pesma „Slepilo“ u kojoj kada mu doktorka stavi zavoj posle male intevencije na oku, subjekat ugeda nezahvalnost koja ga je celog života pratila. Jedan od tipičnih paradoska kojima se služi ovaj pesnik. Po ovom obrascu, da naslov znači nešto suprotno od onoga što se isprva očekuje, napisan je znatan deo Halilovićevih pesama. Pitanje da li je lirski subjekat ovde identičan sa pesnikom Mirzom, biva dignuto van čisto književno-teorisjkog mišljenja u pesmi „Pijana i drogirana drugarica priznala mi je da je otrovala babu“, pesmi sa najdužim naslovom a ujedno i najkraćom: „Ona sad stahuje za svoju tajnu,/ a ja za život.“ Je li ovo jama u koju pesnik viče „U Cara Trajana kozije uši“ ili je prosto nešto o čemu govori izmišljeni lirski subjekt? U duhu ove zbirke, to nije važno. Pesma je sačinjena tako da deluje kao da je pesnik u svojoj knjizi sakrio strašnu tajnu koju nikome ne bi smeo da kaže, a knjiga ako se bude čitala, onda će to svi znati. I to što ju je tako sačinio čini je jednako istinitom, jer su za ovog pesnika istina, mit i fikcija jednaki. Jednaki u pesmi, naravno. Mora se priznati velika domišljatost ove pesme. Ona čitaocu ne priča jednu mitsku situaciju već ga direktno uvodi u nju. Svojom kratkoćom i efektivnošću, i pitanjem da li je to istina, čini da ostane urezana u svesti čitaoca pa da upravo onako kao što je to tajna o Trajanovim ušima, bude ono što čitalac knjige zapamti pa čak i ako sve ostale pesme zaboravi. Pomišljam kako je pesnik razmišljao da li da ovu pesmu uvrsti u knjigu ili ne pa onda napisao pomenutu pesmu „Vaga“. I za to što je zadržao, ja bih mu rekao da je dobar pesnik.

Mirza Halilović je verovatno svesno odabrao da piše minijature jer njima pesnik koji tek počinje najsigurnije može doći do zrele, celovite i upečatljive knjige, što ova svakako jeste. Ipak, on ima i sasvim drugačijih pesama, razvijenih, sa zvučnim stihovima i istaknutom notom ljudske topline. Ponajbolja od takvih je „Memento“ o kuvaru koji ne dodaje vodu u hranu jer je gledao smrt devojčice zaostale „u igri, na valovima Crnog mora“ koja je udarila o stene pa on „sada, sa strahom svojim, žedan živi.“

autor: Nikola Živanović