Kultura

Tragika jedne sobe u kojoj svako traži sebe

"Na pragu", Hasan Erkek, režija Stevan Bodroža, Regionalno pozorište.

Ostala su još dva pitanja: ko proizvodi

hleb i kako mu ga oteti.

Opet briljiraju glumci Regionalnog pozorišta!

Gledao sam tu generaciju od njihovoj ranih studentskih dana, a sada su, pojačani Emom Muratović, dotakli srž teksta i zakrilili svaku ulogu. Možete ih baciti od samuraja do amazonski plemena, od drevnih vremena do SF celine, presipati ih iz tragičnog u komično – to su umetnici koji se ne plaše izazova. Iznova su dokazali kvalitet u komadu koji režira Stevan Bodroža i donosi svoj prepoznatljiv rukopis: pažljivo naslagane detalje inkorporirane u težak socijalni okvir gde se likovi kreću po sudbinskim obrascima.

Scena je postavljena u dve celine od kojih ona niža, gde se umire, obuhvata onu visočiju – sobu gde se lome koplja društva i porodice, gde su lične želje neusklađene sa interesima kolektivnog.

Dušan Živanić igra dve uloge – bolesnog brata (Mistik) koji strada na biciklu i studenta (Kerem) koji se teško školuje u Istanbulu, a Ema Muratović – nedavno zablistala u maser predstavi na istim daskama, sada donosi dve uloge: unuku (Ipek) koju su roditelji obećali nekom na selu, a ona se zaljubljuje i ostvaruje seksualni kontakt sa bogatim dečkom Sedatom, i baku koja je, presađena u grad, željna da se vrati prirodi gde je formirana i ostarila. Svako ipak živi za sebe! Ubedljiva je scena kad brat grli sestru, ali gleda na sat.

Rifat Rifatović oživljava lik nesigurnog čoveka koji se bavi trgovinom. Glava porodice koja rasprodaje imovinu i ulaže u neizvesni posao sa ortakom kome najpre veruje, a potom ustanovljava da ga ne poznaje.

Lemana Bećirović (supruga Feride) opire se prodaji imovine i brine o deci. Roditelji će imati sluha za želje njihove Ipek koja bi ruku dala čoveku svog srca, ali iza njenog davanja ljubavi krije se tragika koja odiše ovim komadom.

Sa sela dolazi čovek (Haris Šećerović) koji se pojavljuje kao glas prošlosti i porekla – on opominje porodicu da ostane privržena utemeljenju, a kao protivteža njemu javlja se lik mlade i vesele Sevil (Sandra Miljković) koja podstiče Ipek da stupi u vezu, ali je na kraju kori zbog prelaska granice. Ispotavlja se da Sevil, koja strepi od muške ćudi, nakon što je Ipek podsticala na vezu, ima opravdan oprez.

Dušan Živanić više nego ubedljiv, a naročito je bolno videti ga kao Mistika kada ima nastupe.

Ema Muratović perfektna u svakom pokretu i reči – spremna na metamorfoze: od cure do bake, od žive do mrtve koja šeta oslonivši se na bicikl taj simbol nepouzdanosti.

Rifat Rifatović brilijantno dočarava poverenu ulogu i najbolji je baš kada tokom ljubavne predigre iznosi biznis plan. Ostao mi je i utisak iz scene kada trgovac okreće leđa onda kada je nesiguran u ono što govori – tako telo govori više nego reči. Od Rifatovića se posle Sterije i očekuje da uvek zablista. On to zna i on opravdava poverenje.

Lemana Bećirović je dobila šansu da pokaže svu veštinu svog lica; oprostite mi ako preteravam u pohvali, ali podseća me na Kjoko Kagavu koja licem usmerava fabulu u Kurosavinom filmu “Na dnu”.

Haris Šećerović drži tenziju, vešt i kada je na nogama i kada sedi, ubojit i kada govori i kada ćuti.

Sandra Miljković istovremeno i provokacija i glas razuma, razuzdava tuđu narav i drugaricu vraća u okvir. Svakim trenom na sceni Miljkovićeva je oplemenila komad čija je tragika u nemogućnosti većine likova da ponesu breme na plećima.

Gledajući predstavu, podsetih se stiha Slavka Mihalića: Kuda siromašni prođu, onde ni korov ne raste. Ostala je pustoš jedne sobe i jedne porodice koja je, nekada, gledala iz sela svetla grada misleći da ta svetla mogu pripadati i njoj.

Konačno, tu je i glas ptice; izašla je iz kaveza, ali je mrtva. Biti živ i biti u kavezu sopstva. Mnogo je pitanja, a malo odovora. Umetnost je način da se setimo i onoga što smo zaboravili i da prepoznamo ono što smo već videli.

Pohvale za scenografiju koju potpisuje Milica Bajić Đurov. Izvrsi kostimi i dizajn plakata Fatime Durović. Dramaturgiju potpisuje Marija Stojanović, a komad je prevela Almira Suljević.

Enes Halilović

Back to top button