Kultura

A ona je bila tu…

Zoran R. Tomić je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Čitaoci portala kazaljka.net, ljubaznošću profesora Tomića, imaju priliku da čitaju njegovu do sada neobjavljenu priču.

-Samopreispitivanje-

“Nekada sam volela tog čoveka”. (Vesna Goldsvordi, Gvozdena zavesa)

    Govore mi i dalje povremeno o njoj, teše me kobajagi, pre će biti nesumnjivo zadirkuju i uznemiravaju, možda me podosta i lažu, verovatno u najmanju ruku samo “filuju”. Ne, ona zaista nije bila upadljivo lepa, ni zgodna, ni previše simpatična. Ali ni oni kojima se nije sviđala nisu mogli da negiraju savršeni oblik i nežnu krivinu njenih dugih nogu i struk devojčice, uz bebastu, providno-ružičastu kožu lica i tela. I gustinu kose – za koju nisi znao gde (i kako) iz tamno braon prelazi u crnu – skupljenu i uvijenu tako da formira nešto slično latičnom “s”. Kao i skladno lice čija je zavaravajuća “običnost” bila drugo ime za fluid. Nije na prvi pogled odavala ni da je tako pametna, ni obrazovana, pa ni načitana kako se zuckalo. (Važan detalj: čuo sam da je na umetnike i na umetnost je bila posebna “slaba”.) Ni suviše vredna, a ni imućna. Neiskusna, saznadoh docnije, u mnogo čemu. (U mučenju sebe?!). Neretko beše i sasvim opušteno obučena, čak za trunčicu neprikladno. Ne preterano komunikativna, razgovorljiva, niti brza i okretna. Ni vesela, razdragana. A ni očito tužna. Nije bila ni u svemu iskrena, vele. (A ko pa jeste?) Ni mršava, ni punačka. Ni previsoka, ni osetno niskog rasta. Obično nenašminkana, nije zazirala od diskrenog, unikatnog ukusnog nakita kojim se čutke ponosila. Ta Zorana nije bila ni naročito hrabra, no upornost i strpljenje joj se nisu mogle nipošto poreći. Ne beše baš  premlada tih, onih davnih godina po kojima s mukom ovom (ne)prilikom prebiram. Kleveću zavidljivci da nije izgledala ni potpuno zdrava, ni besprekorno uredne spoljašnosti. (Uz tô, “dosoljavaju”, nije imala ni sestru, brata, a ni neke ugledne pretke.) Takođe, dodaju, nije bila ni đak i student za pohvalu, niti se u svemu primerno vladala – ni u školi, ni van nje. Nemaše stalno društvo, ni određenog dečka/”momka” a ni kućnog ljubimca. Ni svoj kultni kafić, probrani pozorišni i bioskopski repertoar, ni neku posebnu vrstu muzike koju je volela i slušala. Ne bi se moglo tvrditi ni da je pušila svakad istu marku cigareta. Za automobile se nije zanimala, ni za tehniku uopšte. Nije se izdvajala ni znanjem stranih jezika, ni bavljenjem sportom, šahom, niti bilo kojom drugom veštinom, a ni zanatom. Meso nije ni cenila ni jela, za razliku od ribe. Opet, ni izvan toga, omiljenu hranu, kao i piće – kunu mi se (bespotrebno) – nije “forsirala”. Nije osobito marila za putovanja, ni za prirodu, za cveće – ali je obožavala more. Nije bila ni izrazita kupoholičarka, a ni dokoličarka. (Ne verujem ni da bi se u sadašnje doba ubrajala u /istaknute/ influenserke i trendseterke.) Ni vernica, ni ateistkinja, a tek za politiku nije imala ni interesovanja, ni talenta, ni živaca. S druge strane, negovala je istančani sluh za tradiciju domaćeg podneblja, za ortodoksno rodoljublje. Nosila je u sebi – naknadno se ispostavilo – dve tajne. Jedna sam bio ja, navodno njena ljubav prema meni “do neba”; “ona je njemu uvek na raspolaganju” – rugali su se “u poverenju” neki pakosnici i zlobnici. Za drugu tajnu – nije bilo sumnje da ju je od svih i svakoga (sa)čuvala – nema pouzdanih podataka u čemu se sastojala: dar za pisanje stihova koje nije nameravala bilo kada da objavi, naklonost prema slikarstvu, samotnjački rekreativni ribolov “na plovak” na starim tokovoma reka negde u Vojvodini – ili pak nešto sasvim, sasvim četvrto. Ko bi ga znao?

       Zapravo, Zorana je bila – verovatno i ostala! – mnogo bolja i uzvišenija, daleko plemenitija, delikatnija, slojevitija i kompletnija ličnost spram svega onoga o njoj nabrojanog, opisanog – istinitog ili poluistinitog. Kao takva, beše bez ostatka moja, meni predana, potencijalno posvećena, možda i od Boga mi namenjena – a da ja tô nisam znao. Nisam opažao. Čak nisam ni slutio, a kamoli osećao. Znam sve tô tek sada, a trebalo je da onda znam, da razumem, da (je) primetim makar nekim krajičkom sebe. Da je eventualno bar saslušam, da na miru porazgovaramo, pa ako treba i ispovedimo se negde u tišini. Da pokušam da je smestim u sopstveno srce. U duši koja mi je u tom periodu za nju zasigurno spavala. Tupim snom. Bila zaključana, Zorani nedostupna. A nisam je – ne dušu, nego sâmu Zoranu! – bilo kako i za bilo šta uzimao ozbiljno u obzir. Još uvek sam toga s izvesnom gorčinom zanesenjaka – koju nipošto nisam priznavao sve do ovog momenta! – svestan. Ne, nije to klasično kajanje, “posipanje pepelom” a ni pusto zamajavanje prošlošću nepovratnom. Pred čitaocima je samo negativni bilans nesvesnog. Onda nesvesnog, sada svesnog. I onog neshvatljivo propuštenog, i onog uludo potrošenog. Hladna računica o njenom ondašnjem prisustvu. Koja tobože nastoji – ta računica, bezuspešno – da ogreje ono što se isključivo onda dalo utopliti. A nije se smelo, nije htelo, nije moglo!? Nije se pročulo, ja nisam znao – a sada to znam. Znam samo da Zoraninu naklonost upućenu k meni tada nisam imao na umu. Da li je bilo uputno da znam? Ipak, danas mislim da je onomad – imajući i vidu sve konkretne okolnosti, ljude, događaje, sopstveni kapacitet, osećaje  – tako nešto trebalo da vidim! Dane, mesece, mnogo njih, evo nižem u glavi. Polako, pedantno. Bez ikakvog nadanja i verovanja. Uostalom, takozvana naknadna pamet ne postoji! A ona je – ne pamet, nego baš ona, “moja” Zorana – i to ne za kratko! – bila onomad tû, negde pored mene, bez prestanka duhovno, katkad i fizički skoro tik uz mene, često i naspram mene. I ne znam ni kada je otišla iz moje blizine, iz mog “kataraktičnog” vidokruga. Ni gde je i s kim, odnosno sâma (?) ona sada. Da li je dobro, stižu li i nju “prazne stranice” – ili pak uživa zadovoljna u najzad pronađenom svekolikom blagostanju? A, uistinu ne zanima me, preciznije lakše mi je da ne znam! Jer ni sâm nisam svestan ko sam (bio) u stvari, gde sam, kuda idem – i da li uopšte imam neki cilj. Jedino mi se čini da mi je nekako lakše što sam iz sebe “izvukao”, jedva iscedio ove zbrkane redove misli i (kvazi) činjenica. I po koje zrnce emocija. U nekim tačkama i na ivici halucinacija. 

     Međutim, nečeg se u magnovenju maglovito setih. Pre mnogo godina sedeo sam u predvorju jedne od malih sala rektorata Beogradskog univerziteta – kad ono, stiže redovno posluženje: kafa s mineralnom vodom. Spremih se da kažem uobičajeno “hvala”, udubljen u prelistavanje izvesne knjige, no prethodno mi neke, delovalo je drhtave, nespretne male ruke pružiše šoljicu s tacnom tako da se par kapljica prosu na nju. Podigoh pogled, čuh “izvinite” – i suočih se na momenat s kanda uplašenim, srnastim ženskim očima. Već zrelim, krupnim, nekako sivkastim, moguće i ponešto setnim. Ili delimice odsutnim. Posle sam čuo da se zove Zorana, da je studentkinja, i da u rektoratu radi “preko zadruge”. Susretao sam je i posle više puta na brojnim mestima i različitim povodima. Ne znam da li slučajno ili njenom namerom, uglavnom na mahove, u prolazu na ulici, u prevozu, u fakultetskoj auli ili u biblioteci, na sajmu, na pijaci, jedared i na groblju. Da, viđao sam je povremeno i kako sedi s nekim za susednim stolom u restoranu, kafiću, odnosno na nekoj nedalekoj klupi u parku, na reci. Ćini mi se i u Narodnom muzeju, kao i na nekoj svadbi, pa i na jednoj novogodišnjoj proslavi. Čak i u Ulcinju. Zapazih je i kako pazari u pojedinim prestoničkim radnjama. U tim i takvim situacijama, ako bi nam se pogledi ukrstili, pozdravljali bismo se blago i nehajno, rukom, glavom, ne obavezno i glasom. I to je bilo sve. Ništa ne beše konkretno između nas, ništa “opipljivo”, iole spektakularno. Sve do sada – pa i ovo retrospektivno retuširano, “na daljinu” – kada mi se nešto iz dubine pojavilo na površini “čula”, na samoj granici mog zakasnelog uma. Nazovimo iznikle slike o njoj svojevrsnom fiktivnom predstavom, “obrnutom” svešću – okrajcima maltene “nepostojećih uspomena”. 

    A zapravo ne boli me ona, ta Zorana, i baš mi je zbog toga začuđujuće neprijatno. Nema razloga da me peče savest a ipak se u meni nešto “kreće”. Sâm sebe “režem”, unazad. Uprkos danima koji me “guraju” napred, u verovatno još sumornije sutra. Biće da mi se dobrano prekasno “dogodila” jedinstvena a iskrivljena, naopaka, nemoguća – “uzvodna ljubav”. Kao izraz nemoći i besmisla. Prohujalih godina i sve veće, dublje praznine. Puste zabludelosti ili retkih prolećnih trenutaka slabosti, prolaznih tegoba – na kraju krajeva, možda samo zanemarljive nelagodnosti? Dakle: Znam danas ali tada kad je moralo tô nisam znao./Pa je umesto mene i nas neuspeli(h) stih u grlu i na hartiji zapeo i ničice pao./Nedoživljena sreća i prah koji se brzo rastvara/Samo na kiši u tragovima ostao.

 “Da li ljubav od čoveka stvara budalu, il’ se samo budale zaljubljuju?” (Orhan Pamuk, Zovem se crveno). Dok je neuporedivo tragičnije kad vas možda upravo ona prâva ljubav promaši, još je gore kad vi nju nehatno, iz nepažnje totalno zaobiđete. 

Zoran R. Tomić

Back to top button